Jedna na Severu, a jedna u Kosovskom pomoravlju, retki su primeri vodenica u srpskim sredinama na Kosovu čiji ih vlasnici i dan danas čuvaju od zaborava. Vodenice su nekada bile sastavni deo seoske arhitekture. Većina njih je bila smeštena pored potoka i manjih reka. Međutim, savremeni način života i sve češće napuštanje sela, doveli su do toga da mnogi zaborave na ovaj tradicionalni način dobijanja brašna za hleb. To ne važi i za Dragana Milovanovića iz sela Donje Varage, u opštini Zubin Potok i domaćina Vlajkovića i Petrovića u živopisnom Grnčaru nadomak Klokota.
“Ova vodenica je stara oko 40 godina. Prvo je radio moj pokojni otac, zatim sam je ja nasledio i to tada kada je bila skroz oronula, pre nekih 6-7 godina. Želim da bude to zaista kako treba, da melje sve žitarice. Ovde se melje punim kapacitetom”, kaže Milovanović iz za Radio kontakt plus.
U današnje vreme sve je modernizovano i radi na struju, ali Milovanović tvrdi da je najbolje brašno, ono koje je samleveno ispod vodeničkog kamena.
“Svako samleveno zrno bolje je ovde, pod vodeničkim kamenom, nego na struju. Ovde kad ga sameljete, dole je hladno i može da stoji godinama, dok na struju izgori i to je to.”
Dragan Milovanović iz zdravstvenih razloga više ne može u potpunosti da se posveti vodenici. Pomaže mu prijatelj Tioslav Popović, sa kojim je pre nekoliko godina i počeo obnovu vodenice, tada gotovo uništene zubom vremena. Cilj je bio sačuvati porodičnu tradiciju i proizvoditi zdravo brašno.
“Dosta se bavim poljoprivredom, odnosno uzgojem kukuruza. Pitao sam ga da li mogu da meljem kukuruz kod njega (Dragana). Rekao mi je da je vodenica u kvaru i da ćemo moći da meljemo ako uspemo da je popravimo. Odlučio sam da zajedno kupimo materijal, obložimo daskama vodenicu, popravili smo lagere, kamenje, sve smo sredili i počeli proizvodnju”, priseća se Tioslav Popović.
Tvrdi da mu pojedini nisu verovali da na ovaj tradicionalni način proizvode brašno, ali i da su potom dolazili „da se uvere“. Kaže i da osim za ličnu upotrebu, brašno prodaje.
Tioslav objašnjava kako zapravo nastaje brašno u vodenici:
“Voda je dovedena iz brda, pa je nastavljena vadom do blizu ulaza. Tu je napravljena mala metalna brana, odakle se voda kroz metalnu cev sprovodi do vodeničkog kola. Voda se okreće pod pritiskom, tu su dva kamena, jedan na drugom, donji je statičan, dok se gornji okreće i podešava na krupnije ili sitnije, u zavisnosti da li se melje kukuruz, pšenica… Može da se okreće i pomoću sajle… žito se sipa u koš, odakle se podešava da izlazi kroz gornji, šupalj kamen. Kroz njega prolazi žito i melje se između kamena i tako dolazi do proizvodnje brašna.”
Osim Popovića, u ovoj vodenici, meštani Zubinog Potoka i okolnih sela melju žito besplatno, kaže Dragan Milovanović.
Do vodenice je voda posebno sprovedena sa obližnjeg Varaškog brda i može se koristiti i za piće.
Po verovanju, ljudi sa vodenice uzimaju vodu da im sve krene nabolje. Voda ispod kamena “tera sve što nije dobro”.
“Ovaj vodenički kamen, to mi je pričao pokojni otac, kad ljude zadesi bolest, dolaze, i kamen izbaci sve što ne valja, a ostaje ono što je dobro. I stvarno uvek je dobro”, tvrdi Dragan.
“Celo Kosovo, Srbija, Kolašin, Mitrovica… sa svih strana dolaze”, dodaje.
Želju da sačuva porodičnu vodenicu ima, ali ne i finansijskih mogućnosti.
“Treba mnogo. Ja što sam mogao, uradio sam. Više nemam novca za to. Potrebno je mnogo ulaganja. Rekao sam prethodnom predsedniku opštine da može da zaposli dva radnika, ja mu garantujem. Ima posla. Obećali su više puta. Rečeno mi je u Zubinom Potoku da napišem zahtev, ali ništa od toga. Evo već 10 godina. Sve sam…”
Radio emisiju možete poslušati u audio prilogu Kontakt plus radija.
U Grnčaru se razleže huk jedine preostale vodenice
Osim u Zubinom Potoku, u živopisnom Grnčaru nadomak Klokota, još uvek se razleže huk jedine preostale vodenice, u kojoj vredni domaćini Vlajkovići i Petrovići melju žito za sebe, ali i za svoje rođake, prijatelje i komšije, piše RTK2.
Od brojnih vodenica potočara u Pomoravlju danas radi svega jedna, u kojoj se žito i dalje melje kao nekada. Njen točak već čitav vek melje najukusnije kukuruzno brašno. Brankova vodenica je vlasništvo Vlajkovića i Petrovića.
“Nekad u 5 ustanem, noću radim kad imam puno posla, moram da završim mušterijama, čekaju, traže. Ako je dobra voda, ako je hladno, za stoku može da se samelje od 10 do 12 vreća, a za belo to već slabije, ide mnogo sporo, za jedan džak treba dva sata. Isplati se, kilogram projanog brašna je 1 evro”, kaže radnik Ranko Maksimović .
U periodu suše, uglavnom se melje stočno brašno.
“Projano brašno i za stoku ljudi uzimaju, ali imamo problem sa vodom, ovi što su napravili gore farmu, pa nam puste vodu, pa prljaju. Mi smo tu i dalje, ne mislimo da se selimo”, kaže Milivoje Petrović.
A za dobro brašno vredi prevaliti i duži put, kažu oni koji ovde dolaze iz okolnih mesta.
“Meljem ovde stalno, sviđa mi se, rade pošteno, uzimamo i za jelo i za stoku. Dolazim dva- tri puta mesečno“, kaže Ramaj Toma iz Stubla.
Ovaj kraj je nekada bio bogat vodenicama, koje su, osim što su hranile čitave porodice, bile i simbol gazdinskih kuća. Neke od njih su se vremenom urušile, dok su druge već dugo zamandaljene.
“Imalo je oko 25 vodenica od našeg sela do Letnice, sve su radile, dolazili su ljudi iz celog Pomoravlja da melju. Čekalo se po nedelju dana da se samelje žito. Naša vodenica je mlela i dan i noć, ko je imao vodenicu, bio je gazda”, priča Živojin Stojković iz Grnčara.
O vodenicama su se oduvek ispredale i razne priče.
“Za moje godine, ja sam jednom naišao, išao sam uz reku noću oko dva, idem pored reke i vidim kao neka mlada kupa se, a dva je bilo. Nisam bio ni da se vratim nazad ni da krenem napred, uzmem jedan kamen i bacim ga u reku, ona je počela da viče. Idem ja i dalje, ona opet ide. Kad sam došao blizu sela upalilo se svetlo, nema ništa, sve se izgubilo ni pisak ni mlada”, priseća se Zoran Jerinić iz Grnčara.
U jedinoj preostaloj vodenici u Grnčaru, trećeg dana Vaskrsa, maskiraju se učesnici manifestacije „Babe i Dede“. Ukoliko bi postojalo dovoljno sluha, ova vodenica bi mogla da postane pravi turistički dragulj ovog kraja.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
