Vic o Srbima i Albancima ili drži (ne)prijatelje blizu

Saša Dragojlo
Foto: Danas

Tekst je izvorno preuzet sa Danasa.

Piše: Saša Dragojlo

Zvao me neki dan u dva iza ponoći Stevo Dojčinović da ispriča vic*. Ima on taj običaj, zovne u nagluvo doba noći iz redakcije da ispriča vic.

Ja ga pitam o čemu sad, je l opet o zemunskim doktorima smrti, on kaže ne, ovo je klasik – o Srbima i Albancima. Elem, na luksuznoj jahti, a no kakvoj drugoj, usidrenoj u luci nadomak Starog grada u Budvi odigrao se tajni sastanak, veli Stevan.

Trojica muškaraca, dva ćelava Srbina i jedan proćelavi Albanac, razgovarala su uz večeru na krmi broda opremljenog nameštajem od bele kože. Je l to opet neki vic o proizvodnji i distribuciji kokaina, pitam ja, a Stevan viknu da ga ne prekidam, i da je bitno.

U beloj košulji, u sredini stola, nastavlja on, sedi Albanac, najimućniji čovek na Kosovu i najpoznatiji lobista za kosovsku nezavisnost. Sa njim sedi predsednik najveće stranke Srba na Kosovu, a treći čovek je „onaj neki što se na severu (Kosova) pita za sve“.

I, u čemu je vic. Pa vic je u tome što najmoćniji Srbi i Albanci zajedno smišljaju kako opljačkati naše napaćene narode dok jedu i piju po skupocenim plovilima, a istovremeno negiraju saradnju huškajući te iste narode jedne protiv drugih kako bi zavarali krvave tragove sveopšte pljačke, ispali Stevan vidno uznemiren, a kako i ne bi kad zove u gluvo doba noći, u dva iza ponoći, i to s posla.

Uvek si imao čudan smisao za humor Stevane, još od onomad kad si se kačio na one kuke po informerima, velim mu ja, no shvatam da čovek ima pravo. Uđoh na sajt KRIK-a, jer mi čudno što je Stevo na poslu, kad imadoh i šta da vidim.

Prvi ćelavac što izgleda tipka u telefonče je predsednik Srpske liste, filijale SNS-a na Kosovu, dok je drugi ćelavac, glave zagnjurene u tanjir, kontroverzni biznismen Milan Radoičić koga je streljani Oliver Ivanović, u intervjuu nekoliko meseci pre smrti, nazvao „neformalnim centrom moći“ na severu Kosova. A onaj albanski multimilioner i najpoznatiji lobista za kosovsku nezavisnost, ispade da je to Bedžet Pacoli, aktuelni ministar spoljni Kosova.

Pa kud se ovo društvo ovako sastade, zar sa Bedžetom nije logičnije da sedi njegov brat po funkciji, naš Ivica, i kud baš na jahti, majku mu? O čemu se tu pregovara i šta se dogovara? Sutradan izađe još jedna fotografija istog događaja, ali iz drugog ugla, kad na njoj još jedna ćelava glava. Sudeći po telesnim karakteristikama, glava Veselinović Zvonka, kuma Radoičićevog, i još jednog od likova ove naše tranzicione pustopoljine kog mediji označavaju sa „kontroverzni biznismen“.

Kako se ispostavilo, ovaj tim bilding na jahti organizovan je u leto 2017. godine u jeku teških i neizvesnih pregovora za formiranje kosovske vlade. Ipak, upravo nakon ovog sastanka Bedžet Pacoli je napravio iznenađujući zaokret i, pred sam fotofiniš roka za sastavljanje vlade, ostavio svoje dotadašnje političke saveznike, pridruživši se „ratnom krilu“ kosovske političke scene koju čine bivše vođe OVK-a.

Nakon ovog „budvanskog obrta“, Pacoli je dobio mesto ministra spoljnih poslova, a članovi Srpske ljiste tri ministarstva.

A premijer….eh, premijer je postao Ramuš Haradinaj, čovek koga srpsko tužilaštvo tereti za najgnusnije zločine nad Srbima, među kojima su otmice, ubistva, silovanja, svirepa mučenja žena i dece, trgovinu organima…

***

Nekoliko dana pre objave fotografije „Budvanskih pregovora“, neslane viceve o Albancima u jutarnjem programu pričao je nazovinovinar Milomir Marić. Na onoj nesretnoj Happy televiziji ovaj novinarski svedok saradnik je profesoru Danijelu Sinaniju etno-semantički razlagao porodično ime. Marići je profesoru osporio moralno pravo da rešava osetljive probleme na beogradskom Univerzitetu, jer ima „sumnjivo prezime“ pritom slagavši da Sinani predaje albanski – jer šta drugo s takvim prezimenom da predaje. Dodao je još i da bi Haradinaj i Tači Srbina koji bi se umešao u ovako ozbiljne stvari, kao što je rešavanje pitanja doktorata ministra, jednostavno „streljali“. To što je Danijel Sinani dugogodišnji predsednik Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, za čijeg su mandata na Uneskovu listu svetskog kulturnog nasleđa upisana jedina tri kulturna elementa poreklom iz Srbije – slava, kolo i gusle – Marića, čoveka zadatka, nije zanimalo.

Njemu su bliža tri ćelavca iz vica sa početka priče. Njih Tači i Haradinaj, kada bi se umešali u neke “ozbiljne stvari“, kao što je recimo sastavljanja vlade – definitivno ne bi streljali.

***

Ovih dana, dve godine nakon kosovskih izbora 2017. godine, održaše se novi izbori koje Srbija ne priznaje, a u kojima – učestvuje. Izborna atmosfera na severu Kosova prošla je kao i obično: mestimično nasilno, ponegde sa kratkotrajnim pretnjama, ali, kako je utvrđeno, sa kontinuiranim pritiscima da se glasa za Srpsku listu.

KoSSev, redak slobodni medij na teritoriji okupiranog severnog Kosova, objavio je navode gnjilanskog Tužilaštva koje tvrdi da „postoji dobro osnovana sumnja da su osumnjičeni, Z.D. i V.B, od 26. septembra 2019. godine, kontinuirano vršili pritisak i pretili oštećenim O.K, S.K. i J.K, da na parlamentarnim izborima 6. oktobra 2019. podrže i glasaju za Srpsku listu“.

Tužilaštvo navodi i da su neki od Srba sa Kosova, zbog odbijanja da glasaju za Srpsku listu, ostajali i bez posla, a jedna od njih je i J.K otpuštena s posla u Domu zdravlja u selu Pasjane.

No, pored svega ovoga, mašinerija Srpske napredne stranke, pardon, Srpske Liste, osvojila je od svih srpskih stranaka najviše glasova. Kako i ne bi uz ovakvu metodologiju koja ti na izborima ne ostavlja baš previše – izbora.

Ipak, situacija se od budvanskog jahtinga 2017. drastično promenila. OVK jastrebovi su izbore izgubili, dok će u pregovore za formiranje vlasti ući dosadašnja opozicija. Lider Samoopredeljenja Aljbin Kurti, čija je stranka osvojila najviše glasova i koji je glavni kandidat za premijera, istakao je da će u vladi mesta za Srbe biti, ali ne i za Srpsku listu jer ona, kako je obrazložio, „nije politička partija, već država“. Šta će na kraju biti, ostaje da se vidi, jer je politika ipak najstariji zanat na svetu.

Ono što je sigurno jeste da srpska država više voli partnere iz sveta ratnog zločina i kriminala. Jer sa njima ima zajednički jezik, i poslove, što znači da ima sa čim da trguje. Srpskoj državi bliži je Bedžet Pacoli, najveći kosovski lobista težak bar 900 miliona evra, i čiji su prvi milioni prožeti velom tranzicione tajne i, pod čudnim okolnostima, obustavljenim optužnicama – od Rusije, preko Švajcarske, pa do Balkana.

A još bliži su joj Radoičić i Veselinović koji su, prema izveštajima BIA, između ostalih gang-related stvari, poslovali sa albanskim narko-trafikantima među kojima je najpoznatiji Ismet Osmani.

Sinani nam izgleda ne valja, ali zato Osmani valja.

Da li je sve ovo princip „drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže“, bilo kako bilo, čini se da je pravo međuetničke saradnje rezervisano samo za „elitu“. Dok narodu preostaje simulirani teror, orkestrirani upadi specijalnih jedinica, hiljadu ratnohuškačkih naslovnica tabloida, šareni vozovi jeftine i priglupe provokacije – i svakodnevica bez bazične sigurnosti i sredstava za najjednostavniji život.

„Ja ću da ti kažem iskreno – ja se ne nadam ničemu. Samo sam izašla (na izbore) radi dužnosti. Ali da se nešto promeni, pa šanse nema. Potpisujem! Tri ćerke imam, i one i ja izlazimo na glasanje. Niti posao, niti zovu, niti hoće da nas prime kad idemo, ali nemam za koga da glasam. Ovo Vučić što priča, ja ga obožavam, ali stvarno ga obožavam, ali tu pola nema istine…“, rekla je na izborni dan građanka severne Mitrovice u anketi KoSSeva.

Čini se da će građani Kosova, Srbi i Albanci, za istinu, pravdu i bolje uslove života, morati sami da se izbore. A mogli bi i da se ugledaju na svoje vladare, pa počnu i oni da se domunđavaju – ne mora na jahti, za početak može i u komšiluku. Ipak, neka klica je posejana. Na jugu Kosova u opštini Štrpce, jednoj od deset opština u kojima su Srbi većina, lokalni Abanci i Srbi zajedno se bore protiv gradnji mini hidrocentrala. Na severozapadu Kosova, u Peći, dve etničke grupe se takođe zajednički suprotstavljaju odlaganju toksičnog otpada koji ugrožava njihove lokalne zajednice – i to uprkos brojnim pretnjama i pritiscima.

Držati prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže u političkom organizovanju može biti korisno načelo. Samo kada shvatimo ko su nam u stvari (ne)prijatelji.

* omaž Borisu Dežuloviću

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.