Veterina: Stručni poziv ili ljubav

Foto: Slobodan Radovanović
Foto: Slobodan Radovanović

Posao veterinara predstavlja jedno od najplemenitijih zanimanja na svetu ali i jedno od najtežih. Morate da uložite svu svoju ljubav, dobrotu, celog sebe i da iz uloge doktora Dulitla neverbalno protumačite ono što bolesna životinja želi da kaže. Nije lako, ali oni koji vole životinje i nesebično predaju sebe njima, u tome ne vide nikakvu prepreku. Koji je glavni motiv za izbor ovog zanimanja, koliko je posao zaista težak, da li je isplativ, šta sa sobom nosi i kako se snalaze veterinari na severu Kosova i Metohije, sa svim teškoćama koje ih prate u nestabilnoj sredini u kojoj žive, govore veterinari Milica Elezović Radovanović, iz Zvečana i Đorđe Kragović, iz Leška.

“Oduvek sam htela da budem veterinar, još otkada sam od svoje bake saznala kako se zove čovek koji leči životinje”, iskrena je Milica.

U detinjstvu je imala dve ljubavi – veterinu i muziku – i svi koji su je poznavali mislili su da će jednoga dana postati slavna operska pevačica. Međutim, nju je ljubav prema životinjama vukla na drugu stranu. Kada je po završetku Pete beogradske gimnazije i srednje muzičke škole, trebalo da upiše fakultet, nije se dvoumila oko budućeg poziva u životu. Kaže da nije pogrešila, jer bi i danas isto upisala, a strast prema veterini joj daje snagu da istraje u svemu.

Za razliku od nje, Đorđe je veterinu sasvim slučajno upisao. Poljoprivredna škola iz Prištine je posle bombardovanja 1999. godine premeštena u Lešak i dok su svi planirali da upišu gimnaziju, on se odlučio za, po njegovom mišljenju, jedini logičan izbor – školu koja mu je bila najbliža. Ubrzo mu se sve svidelo, pa je opet logičan izbor bio – Fakultet veterinarske medicine. Veoma brzo je i on razvio strast prema ovom poslu, tako da mu terenski posao koji danas radi, a koji nekada može da traje i deset dana za redom, od 8 časova ujutru do 24 časa uveče, ne predstavlja nikakvu teškoću.

Mala i velika praksa

Iako su oboje doktori veterinarske medicine, oblasti koje u svom poslu pokrivaju su različite.

Milica je veterinar koji se bavi isključivo tzv. malom praksom. Ona obuhvata lečenje kućnih ljubimaca. S obzirom na to da se njena ambulanta “Nera Vet” nalazi u centru Kosovske Mitrovice, nije u mogućnosti da se bavi velikom praksom, jer je velike životinje nemoguće lečiti u gradu. Kaže da su, uglavnom, veterinari koji se bave malom praksom bolje organizovani kada je dijagnostika u pitanju, pošto im se sve nalazi na jednom mestu. Tako je uzorkovanje krvi, analizu krvne slike, biohemijskih parametara, hormona, ultrazvučnu dijagnostiku, pre nego što se postavi konačna dijagnoza, mnogo lakše uraditi u laboratoriji, nego na terenu.

Milica veoma dobro sarađuje sa jedinom akreditovanom veterinarskom laboratorijom u Srbiji “Vet Lab”, iz Beograda. Ukoliko je potrebno da se za pacijenta uradi dodatna dijagnostika, ni to ne predstavlja problem, jer ova laboratorija radi sve moguće pretrage putem uzoraka i rezultati se dobijaju u toku dana. Ipak, nedostaju joj ultrazvuk i rendgen.

Velika praksa, nasuprot maloj, kojom se bavi Đorđe, zahteva stalan rad na terenu. Ona obuhvata lečenje velikih životinja: svinja, koza, ovaca, krava, kao i živine, pa mu se zato sve stvari neophodne za lečenje nalaze u kolima.

Kaže da je glavni nedostatak velike prakse česta nemogućnost za dijagnostikovanjem, kakvo postoji u ambulanti, pa su u tim slučajevima veterinari prinuđeni da na osnovu samo dva ili tri simptoma, koji često znaju da budu veoma slični, pretpostave, a ne i da sa sigurnošću zaključe o kojoj bolesti se radi.

U tim trenucima moraju logički da razmišljaju i da brzo dođu do određenih dijagnoza. Ukoliko su u pitanju velike životinje, onda je najčešće potrebna i pomoć još nekoga sa strane, pa velika praksa zna da bude fizički veoma zahtevna i naporna za ženu, pogotovo ako su sela raštrkana, kakav je slučaj kod nas. Naročito je teško u zimskom periodu, jer zbog teškog prilaza selima i snega ovaj posao može da bude i opasan, a mora da se stigne svuda, čak i ako se radi o samo jednom pacijentu. Telefon im je stalno uključen zbog hitnih slučajeva, a nekad se desi da u ambulantu ili na teren odu u tri sata noću.

FOTO: Nera Vet

Ipak, najveća poteškoća, po njihovom mišljenju, predstavlja nedoslednost vlasnika u lečenju životinja i predupređivanju raznih bolesti. Navode da svaka životinja, a naročito kućni ljubimci, mogu da dožive duboku starost ukoliko se redovno sprovode sve preventivne mere.

“Neretko se dešava da vlasnici preuzimaju na sebe posao veterinara, pa svojim životinjama često na svoju ruku “propisuju” terapiju, bez prethodne konsultacije sa veterinarom „jer im se tako više isplati”. Jednostavno ne shvataju da ono što lekari predstavljaju za nas, veterinari predstavljaju za životinje. Da tako treba da se radi, verovatno bismo svi sami sebe lečili i niko ne bi išao kod lekara“, zaključuje Milica.

Pošto je dugo živela i radila u Beogradu, navodi da su vlasnici u većoj sredini informisaniji i odgovorniji u izvršavanju svojih obaveza prema životinji. Svesni su da životinja predstavlja luksuz i da u nju treba ulagati.

Najlepši trenuci, ipak, budu onda kada veterinar zaključi da su vlasnici u potpunosti poštovali preventivni plan, što znači vakcinacije, stalne zaštite od unutrašnjih i spoljašnjih parazita, sterilizaciju i kastraciju, dobru ishranu i najsrećnija je kada te pacijente viđa jedanput ili dva puta godišnje na redovnim pregledima.

Iako oboje smatraju velikim potezom što su se iz Beograda vratili u svoje rodne krajeve i što ulažu u svoj rad, misle da okolina ne ceni dovoljno znanje i iskustvo koje ovde žele da primene. Sredina je često sklona tome da osudi one koji rade u malom mestu, uz obrazloženje da su veći stručnjaci u velikim gradovima. Osim toga, predrasude postoje i prema mladosti, pa čak i prema polu. Dok u maloj praksi, u svetu, najčešće preovladavaju žene, ta svest u mentalitetu naših ljudi još uvek ne postoji.

Foto: Slobodan Radovanović
FOTO: Slobodan Radovanović

“Jednog dana u ambulantu mi je ušao čovek koji je tražio muškog veterinara. Prvo sam pomislila da mu treba zbog terena i velike prakse, međutim ispostavilo se da je u pitanju čišćenje psa od parazita. Hteo je da taj posao uradi muški veterinar, dok za ženskog nije hteo ni da čuje”, kaže Milica.

Bavljenje velikom praksom nalaže Đorđu da je stalno napolju. Ipak to mu ne pada teško jer, kako kaže, veterinari vole prirodu.

“Volim šetnju i volim da obilazim sela. Mislim da nema sela u opštinama Leposavić i Zvečan gde nisam bio. Mnoga sela su prelepa, ali nisu za život, jer je ostao samo kamen. Priroda u selima ka Kopaoniku je prelepa, prelepi predeli. Kada je tokom vrelog leta pretoplo, dovoljno je da se popnete u Belo Brdo, osvežite i dobijete snagu iz prirode,” navodi Đorđe.

Foto: Slobodan Radovanović
Foto: Slobodan Radovanović

Za njega su seoska domaćinstva, u kojima žive pretežno stari ljudi, nepresušni izvor mudrosti. Ništa ne može da zameni razgovor sa gorštacima, visprenim ljudima sa britkim umom. Veoma ceni otvorene razgovore sa domaćinima, uz iskrenu emociju koju pravi srpski seljak ima, bez skrivenih zadnjih namera.

Oboje žale što nema više kolega koji bi mogli da se uključe u ovaj posao, jer smatraju da bi time svima bilo lakše. Na severu, kažu, ima veoma malo doktora veterinarske medicine. Za opštinu Leposavić i Zvečan su zadužena dva veterinara, za opštinu Mitrovica takođe dva, a troje je u opštini Zubin Potok. Svi međusobno sarađuju, jer kažu da je veterina takav posao da nema sujete u njemu.

Takođe, sarađuju i sa kolegama iz drugih gradova: od Beograda, Kraljeva, Raške, do južnog dela Mitrovice i Prištine. Njihovi pacijenti ne pripadaju nijednoj nacionalnosti i nije im bitno koje nacionalnosti je vlasnik životnje, njihova profesija ne poznaje nikakve granice, pa veoma dobro sarađuju i sa albanskim kolegama. Pošto su to mlađi ljudi, komuniciraju isključivo na engleskom jeziku. O politici uopšte ne pričaju, iako svi imaju svoje stavove.

“Mislim da nas sve što je u vezi sa politikom među nacionalnostima može poremetiti. Već samim odabirom ove profesije mi smo isključeni iz politike. I to je naša sreća. Živimo u blagostanju što se toga tiče,” kaže Milica.

“Veterinari – jedna mala familija”

Iz Beograda su se vratili iz različitih motiva, isto kao što su iz različitih motiva i upisali fakultet i odmah su našli zaposlenje. Milica je vezana za grad u kome je rođena i najprijatnije se ovde oseća. Priznaje da život u maloj sredini ima mana, ali je tu neophodno bezuslovno strpljenje kako bi se one prevazišle. Želela bi da njena deca odrastu na Kosovu i Metohiji, da svoje osnovno obrazovanje steknu ovde. Kaže da će ćerka verovatno krenuti njenim stopama, s obzirom na to da je već sa 5 godina izrazila želju da postane veterinar.

Đorđe se vratio “spontano” i to na poziv direktora srednje škole koju je završio, dok je spremao svoja poslednja dva ispita u čitaonici. Bio je zatečen, ali je prihvatio upražnjeno mesto koje mu je ponuđeno i danas pored svoje privatne prakse, radi i kao profesor u srednjoj poljoprivrednoj školi u Lešku.

Oboje se slažu da je veoma bitno ovaj posao savladati kako treba i uložiti maksimalni trud i znanje tokom studiranja. Nisu očekivali da odmah nađu zaposlenje, ali se upravo to i desilo. Milica je uporno volontirala na fakultetu i tu sticala sve svoje veštine. Koristila je svaku moguću priliku da napreduje, od čišćenja kaveza za životinje, preko svih vežbi, do razmene studenata u Bolonji, na koju je poslata zbog zasluženog uspeha. Tvrdi da su trud i zalaganje prave vrednosti koji će sutra svakom vrednom čoveku pomoći da nađe posao.

Mladim ljudima savetuje: “Treba da verujete u sebe, da se borite, jer ne postoji ispit koji ne može da se položi ukoliko se nauči. Samo se borite svojim znanjem, svojim mozgom i svojim zalaganjem.”

Kad je Đorđe počinjao da radi mnogo mu je pomogao kolega Bojan Ignjatović iz Leposavića. Prepustio mu je deo svog terena i deo velike prakse, koji je radio već nekih petnaestak godina. To se u drugim poslovima, kaže, vrlo retko dešava, da neko bez ikakve sujete pomogne mladom kolegi.

Milica ima slično iskustvo sa kolegama iz Klinike Bojan Vet u Kraljevu, koji su joj u znak zahvalnosti i saradnje poklonili pohađanje OKEAN-ovog kursa u oblasti gastroenterologije, u Beogradu, zbog koga je presrećna. Smatra da je dodatno obrazovanje izuzetno bitno, jer čovek nikad ne prestaje da uči, tako da sad pohađa kurs ultrazvuka. Prošle godine je na poziv svog kolege iz Prištine posetila Monpelje, u Francuskoj, na seminaru koji je organizovala firma „Rojal canin“ koja se bavi proizvodnjom hrane za kućne ljubimce. Tvrdi da je međusobno pomaganje i saradnja ono najbolje u njihovom poslu i kaže da su “veterinari jedna mala familija”.

Milica i Đorđe tvrde da je satisfakcija koju dobiju nakon spašenog života nemerljiva. Voleli bi da jednog dana naprave zajedničku ambulantu ili veterinarsku stanicu, koja bi obuhvatala na jednom mestu i malu i veliku praksu, a pokrivala opštine Zvečan, Mitrovicu i Leposavić. U ovom trenutku to nije moguće, ali zamisao postoji. Ko zna, možda je i ostvare jednog dana, na radost svih ljubitelja životinja i njihovih trenutnih i budućih pacijenata.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.