Vešte ruke mladog umetnika iz Leška

Lazar Milosavljević umetnik iz Leška
FOTO: KoSSev

Ikone, slike, reprodukcije slika, crteži – sve se to nalazi u skromnoj sobi, dvadesetjednogodišnjeg Lazara Milosavljevića, na trećem spratu stambene zgrade u Lešku. Umetnost ga je privlačila otkad zna za sebe. Slikanje najviše. Zašto je to tako, ne ume da objasni. Da li je umetničku crtu nasledio od nekog svog pretka iz Obilića, odakle je Lazareva porodica izbegla, ili je to prosto talenat Bogom dan, je nebitno dok god u svojoj sobi u potkrovlju stvara izvanredna umetnička dela.

Izuzetno nadaren, do sitnica radi kopije slika. Najčešće sa jedne slike odabere određeni detalj i onda ga svojim veštim rukama pretvara u novu sliku. Pokazuje nam i dve renesansne kopije, koje ne odudaraju od originala. Tu su i ikone. Medijapan, koji uglavnom koristi za ikonopisanje, nabavlja u prodavnicama za obradu drveta, u Leposaviću, a nekad ga dobije i na poklon od prodavaca, kada im preostane.

Kao najmlađe dete u porodici, pored tri sestre i brata, nikada nije imao neka ograničenja i uvek je imao podršku roditelja za ono što radi, iako se zna da se „od umetnosti ne živi“. Do sada je prodao samo nekolicinu svojih slika i ikona. Ostale je, uglavnom, poklonio. Slike prodaje za 50 do 70 evra, u zavisnosti od veličine i uloženog truda. Međutim, sagovornik KoSSeva nastoji da kroz taj rad jednoga dana obezbedi sebi uslove za život.

Ljubav prema umetnosti od malih nogu

Kaže da su njegov talenat prvo primetili u obdaništu. Kasnije je to uočila i učiteljica, a zatim i nastavnik, pa je već u petom razredu О.Š. „Stana Bačanin“, u Lešku, imao svoju prvu malu izložbu radova.

Kada je trebalo da upiše srednju školu, uopšte nije imao dilemu – srednja umetnička škola u Kraljevu. Prijemni test je bez teškoća prošao i upisao odsek konzervacije i restauracije. Tamo je kroz štafelajno slikarstvo naučio da radi na daskama i platnu, učeći kako da čuva i štiti slike od propadanja, što, kako kaže, nije nimalo lako.

“Uglavnom smo radili kopije slika. Neke nam je profesor donosio oštećene ili bi ih namerno oštetio kako bismo na tome vežbali. Postupak se prvo radi na papiru, zapisujemo u kakvom smo stanju zatekli sliku, a zatim se sve to premeri. Čisti se slika i onda se dovede do maksimuma. Posle se vrši procena restaurirane slike koju proverava stručnjak iz Kulturnog centra u Kraljevu i Zavoda za zaštitu spomenika kulture,” kaže Lazar.

Zapadaju nam za oko drvena jaja koja izrađuje za decu, ali i prijatelje. Izgledaju neverovatno, sa precizno urađenim detaljima. Kaže da oslikavanje zna da bude prilično naporno za oči, jer ne koristi nikakva pomagala, pa čak ni lupu. Ipak, nije mu teško jer on to sa ljubavlju radi.

U toku dana uradi jedno ili dva jajeta, u zavisnosti od težine rada i raspoloženja. Ovako nešto radi odmalena, pa je tako na svim takmičenjima za najbolje uskršnje jaje organizovanim u okviru škole, uvek osvajao prva mesta.

Objašnjava nam postupak oslikavanja na jajima i ikonama.

“Na jaja prvo stavljam akrilnu podlogu i slikam akrilnim bojama. Ikone radim tradicionalno jajčanom temperom, onako kako su se, recimo, od davnina radile ikone u Dečanima.”

Reprodukcije radi tehnikom ulja na platnu.

„To nekada može da traje 5-6, pa i do 15 sati, a nekada i po nekoliko dana, u zavisnosti od veličine same slike. Manje, dimenzija 20 sa 25, mogu da se urade i za jedan dan“.

Kaže da je tu tehniku učio u školi. Postupak prepariranja platna mora da postoji i nekada obuhvata 7-8 slojeva. Prvo se radi crno-belo, pa se lakira i onda se prelazi bojama, ali tako da se dostigne maksimalna “peglanost”, kako se ne bi videli potezi četkice. To je renesansni stil.

U osmom razredu je počeo da se bavi freskopisanjem, kada ga je tadašnji nastavnik likovnog obrazovanja, Goran Ilić, pozvao da sa njim oslikava crkvu posvećenu Uspenju Presvete Bogorodice, u Lešku.

Uspenju Presvete Bogorodice, u Raški.
FOTO: KoSSev

“Na početku mi je nastavnik davao da radim samo ornamente, pošto je freskopisanje samo po sebi veoma naporno, jer se radi i po čitav dan”, kaže Lazar.

Ipak, zajedničkim snagama uspeli su da, za četiri godine, oslikaju celu crkvu. Osim crkve u Lešku, po završetku srednje škole, uradio je freske i u crkvi Svetog Nikole, u selu Gulije, nadomak Leška, a onda i u crkvi posvećenoj Sv. Pantelejmonu, u selu Milatkoviće, u opštini Raška. U njima je radio sve, od ornamenata do fresaka. Za razliku od stare fresko tehnike, koja se radi na svežem malteru, crkve koje su oslikali Lazar i njegov nastavnik su rađene u isključivo fresko – seko tehnici, na suvom malteru.

Realizam i istorija

Po završetku srednjoškolskog obrazovanja, odlučio je da ne nastavi sa školovanjem. Kako sam ističe “sem stručnih predmeta, koji su ga izuzetno zanimali, nije neki đak”. Nedostatak finansija ga je učvrstilo u toj odluci. Osim toga, smatra da univerzitetsko obrazovanje dosta ukalupljuje u neki poseban “kliše”, upućuje na određeni pravac, a on bi da ostane slobodan u svom izražavanju.

Ništa sem realizma i istorijskih motiva ga toliko ne privlači. Trenutno radi portrete, pejzaže i uživa u njima. Otkriva nam da bi voleo da napravi izložbu sa svojim autorskim radovima u kojom bi spojio istoriju i realizam, pa i radio slike sa našim istorijskim motivima.

“Imam neke planove za svoje umetničke slike istorijskog karaktera, možda verskog, gde bih uradio doba Nemanjića ili život na selu, taj neki etno pristup. Voleo bih da uhvatim trenutak u sadašnjosti, koji sutra već više neće da izgleda na taj način, a svakako ne za nekoliko godina unapred. Tada će to biti istorija jednog vremena.”

Iako nikada nije bio u Rusiji, smatra da ruski realizam nema premca i voli ruske realističare. Ipak, ne bi izdvojio nijednog, jer su mu svi podjednako dragi.

“Za razliku od zapadnih realističara, bliži su mi ruski. Mnogo mi se više sviđa njhov pristup za razliku od zapadnog. Na Zapadu slike renesanse i, uopšte realizam, malo “ukočeno” izgledaju. Rusi to odrade toplo, realistično i zanimljivo. Posebno mi se sviđaju slike sa socijalnim temama u vreme ratova, kada su se deca oblačila u oskudne nošnje. Zatim, tu su slike svetaca i ruskih crkava. Deluju mistično. Ima tu mnogo boja i mnogo zlata, na primer, na oltarima, ali to kod Rusa nikad ne prelazi u kič”, tvrdi Lazar.

Uz razrednog iz srednje škole, čija se umetnička dela nalaze i u nekim stranim zemljama, usavršio je i vajanje, pa njegovi planovi za budućnost uključuju i taj vid umetnosti.


“Imam u planu da radim kopije medaljona Miloša Obilića u gipsu, jer je najlakši za obradu. Znam da radim sa kalupima, tako da se nadam da ću uskoro i to da sprovedem u delo.”
Od srpskih realističara najdraži mu je Paja Jovanović. Kaže da ga za njega vezuje ne samo isti datum rođenja, već i sami počeci su im isti – prvo freskopisanje, a zatim i slike sa istorijskim motivima. Ne preostaje nam ništa drugo sem da ovom talentovanom momku poželimo slavu jednog od sto najznamenitijih Srba.

Slikarstvo i muzika – prirodan spoj

Nadaren za jednu, ubrzo je pokazao i nadarenost za drugu vrstu umetnosti – muziku.

“U četvrtom razredu mi se javila želja za sviranjem bubnjeva. Počeo sam da pratim ritam prstima po stolu, a zatim sam sa drugom harmonikašem počeo da sviram tarabuku.”


Ubrzo je uspeo da uštedi i kupi bubnjeve, ali je zbog školovanja u Kraljevu, retko vežbao. Instrument je sakupljao prašinu do pre nekoliko meseci, kada je dobio poziv od vođe leposavskog benda “Socijalno nezbrinuti” da svira sa njima. Za samo četiri meseca napredovao je toliko da nema pesme koju ne zna da isprati na bubnjevima. Iako nema uslova da vežba kod kuće, pesme skida bez greške. Na pitanje kako mu to uspeva odgovara da vežba “na suvo”, kao nekada u Kraljevu, kada su mu stare četkice služile kao palice za bubnjeve u prazno, dokazujući da “gde ima volje, ima i načina”.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.