Velika očekivanja

Piše: Zoran Savić 

„Nadao sam se da neću biti lako obmanut, ali sam ubrzo shvatio da sam među obmanutima“, pisao je Čarls Dikens u svom remek-delu „Velika očekivanja“ pre skoro dva veka.

Glavni protagonista romana Pip je, u svojoj potrazi za boljim životom, verovao u obećanja koja su mu drugi davali, u ulepšane slike sveta koji mu je obećavao sigurnost, status i priznanje. Tek kasnije je shvatio da su njegova „velika očekivanja“ bila više iluzija nego realnost, odnosno projekcija nade u društvu koje je obećavalo mnogo, a davalo malo.

Isto osećanje, čini se, Srbe sa Kosova prožima danas uoči lokalnih izbora zakazanih za 12. oktobar. Nakon godina političkih blokada, bojkota i institucionalnog vakuuma, izbori se predstavljaju kao nova prilika – kao trenutak povratka, obnove i promene.

Ipak, ispod sloja retorike i obećanja, mnogi osećaju istu dikensovsku ambivalenciju, tačnije želju da veruju da će ovaj put biti drugačije, ali i sumnju, ukorenjenu u iskustvu ponovljenih razočaranja.

Tokom proteklih godina srpska zajednica je upijala različita obećanja – svako sa svojom verzijom nade i spasa. Beograd je obećavao zaštitu kroz pravne i ustavne mehanizme Republike Srbije, predstavljajući ih kao garanciju da će srpska zajednica opstati i imati institucionalnu sigurnost.

Istovremeno, kosovski Ustav, makar na papiru, deluje kao dokument koji prema evropskim standardima pruža visok nivo zaštite manjinskim zajednicama, obećavajući ravnopravnost, službenu upotrebu jezika i zastupljenost u institucijama. I međunarodna zajednica, kroz dijalog Beograda i Prištine, unosila je nadu da će se dugogodišnji problemi rešavati kompromisom i da će se kroz dogovor obezbediti stabilnost, povratak poverenja i stvarno funkcionisanje institucija.

Između ustavnih članova koji se ne sprovode, sporazuma koji se ne primenjuju i dijaloga koji se sve više pretvara u ritual bez sadržaja, njihova „velika očekivanja“ često se sudaraju sa realnošću birokratije, političkih kalkulacija i odsustva iskrene volje da se rešenja zaista sprovedu.

Kao što je Pip otkrio da put do dostojanstva ne vodi kroz tuđa obećanja, već kroz suočavanje sa sopstvenim slabostima i odgovornošću, tako i srpska zajednica na Kosovu danas mora da pronađe snagu ne u spoljnim garantima, već u sopstvenoj odluci da deluje, odnosno da preuzme odgovornost za svoj životni prostor i da konačno počne da misli i odlučuje samostalno.

Srbi na Kosovu u novi izborni ciklus ulaze ne kao zajednica puna nade, već kao zajednica duboko ponižena, obespravljena i iscrpljena. U sistemu Republike Srbije ostale su praktično samo dve institucije, dok je prostor političkog delovanja sveden na minimum. Svakodnevno se suočavaju sa kršenjem osnovnih prava – od prava na jezik, preko slobode kretanja, do prava na dostojanstven rad u javnim institucijama.

Zakon o upotrebi jezika, koji je trebalo da garantuje ravnopravnost srpskog i albanskog jezika, u praksi je postao simbol institucionalne diskriminacije, nazivi ulica se menjaju, murali i natpisi nestaju, a srpski jezik se potiskuje iz službene upotrebe, čime se brišu i tragovi postojanja jedne zajednice.

U međuvremenu, novi Zakon o strancima unosi dodatni nemir jer preti da direktno ugrozi temelje opstanka Srba na severu — pre svega kroz obrazovanje i zdravstveni sistem, dve žile kucavice zajednice.

Škole i bolnice koje funkcionišu u okviru sistema Srbije postaju mete zakonskih odredbi koje, pod izgovorom „pravnog poretka“, imaju za cilj da ograniče ili ukinu njihovo delovanje, a time se ne pogađaju samo institucije, već i ljudi — učitelji, profesori, lekari, pacijenti i deca.

U takvim okolnostima, „velika očekivanja“ Srba na Kosovu ne mogu biti samo izborna — ona postaju egzistencijalna. Više se ne radi o tome ko će pobediti na izborima, već o tome da li će zajednica opstati kao politički subjekt sa pravom glasa, mišljenja i identiteta.

Kao što je Pip morao da nauči da dostojanstvo ne zavisi od priznanja drugih, već od spremnosti da brani sopstvene vrednosti, tako i Srbi na Kosovu danas stoje pred istom istinom – prava, sloboda i dostojanstvo ne dolaze spolja, već iznutra – iz svakog pojedinca koji odluči da ih povrati.

I dok je Dikens kroz „Velika očekivanja“ pokazivao kako nada i uverenje u bolje sutra mogu oblikovati život, srpska zajednica gaji nadu da nakon novog izbornog procesa neće tražiti paralelu u još jednom kapitalnom delu Čarlsa Dikensa, koji nas podseća na stagnaciju i obespravljenost koju donosi okolina bez pravde i razuma – Teška vremena.