Unutrašnja i spoljna normalizacija Kosova i Srbije

Blerim Shala Bljerim Šalja
Bljerim Šalja u kolumni na +38…

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)

U ovim političkim procesima kakav je dijalog Prištine i Beograda sa namerom postizanja pravno obavezajućeg Sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, teško je poverovati da se može stići do situacije (u kojoj smo zasigurno već pet-šest meseci), kada se ama baš ništa ne dešava, to jest kada postoji potpuna blokada dijaloga, i kada bar na prvi pogled, izgleda da je sve dovedeno u pitanje.

Predstavnici Prištine i Beograda, na jedan ili drugi način, razgovaraju i pregovaraju već 27 godina unazad, a ovi pregovori su dobili naročitu dinamiku od 1998. godine naovamo.

Teško je zamisliti da ćemo ovako nastaviti još dodatnih trideset godina.

Ne treba mnogo razuma da bi se došlo do zaključka da nećemo postati ni pametniji, ni više pragmatični sa protokom vremena.

Vreme nije ni na strani Prištine, ni Beograda u ovom smislu.

Do ovog zaključka se može stići na mnogo načina, a najlakši, i verovatno najtačniji, je onaj koji bi, na primer, uporedio sadašnju političku, društvenu i medijsku atmosferu na Kosovu i Srbiji sa onom koja je bila na snazi šest godina ranije, to jest u aprilu 2013. godine, kada je postignut Prvi sporazum o normalizaciji odnosa, to jest prvi takav Sporazum u istoriji svih mogućih sukoba između Kosova i Srbije.

Ova poređenje jasno govori o tome da je pre šest godina bila mnogo bolja i mnogo povoljnija atmosfera i na Kosovu i u Srbiji, da se tada mislilo zapravo da će se cela ova priča zaokružiti najviše za dve-tri godine, te da će i Priština i Beograd krupnim koracima koračati ili grabiti prema Evropskoj uniji.

Ako se do Sporazuma ne dođe ubrzo, ove ili najkasnije sledeće godine, teško da bilo ko na jednoj ili drugoj strani, može da predvidi šta će se sve dešavati u odnosima Kosova i Srbije, koji zapravo, iskreno rečeno, nisu bili nikada gori, u svakom mogućem pogledu, od kada je Kosovo postalo nezavisna država.

Uvek kada je bilo reči o šansama i mogućnostima da se postigne Sporazum (često nazivan i “istorijski Sporazum”), između Kosova i Srbije, između ostalog se vodila i debata, koja se svodi na ono vrlo staro pitanje: “Šta je bilo prvo: Kokoška ili jaje?”

To jest, da li unutrašnja normalizacija stanja u kosovskom i srpskom društvu treba da bude preduslov za postizanje Sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, ili treba da bude obratno: Znači, ne može doći do normalizacije društvenih i političkih tokova na Kosovu i u Srbiji dok se jednom za svagda ne reši problem uzajamnih odnosa.

Ova druga varijanta dobija zamah između ostalog i u više puta overenoj istini da poznati nerešeni odnosi Kosova i Srbije dobro služe za unutarpolitičke svrhe na obema stranama, kako bi se dobila vlast, ili pak kako bi se ostajalo na vlasti.

Zapravo događanja u proteklih godinu-dve su potvrdila ovaj zaključak.

Sada se sa velikom sigurnošću može tvrditi na nema šanse da se postigne takozvana “unutrašnja normalizacija” u kosovskom i srpskom društvu dok se ne stigne do “spoljašnje normalizacije” u odnosima između Kosova i Srbije.

Naravno, čak i u najboljoj varijanti, a to znači ukoliko se ubrzo potpiše sveobuhvatni Sporazum o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da će nakon toga poteći “med i mleko” u unutrašnjim političkim dinamikama na Kosovu i u Srbiji.

Ali jasno je sada, više nego ikada pre, da bez ovog Sporazuma o normalizaciji odnosa, Kosovo i Srbija nemaju gotovo nikakve šanse da “dođu sebi”, i da se bave sopstvenim glavnim tokovima političkog i ekonomskog razvoja.

Na kraju krajeva, bez ovog Sporazuma, kako je svima jasno, ni Srbija ni Kosovo nemaju ni minimalne šanse da se nekako dokopaju Brisela i učlanjenja u Evropsku uniju. A jedino tada se može sa kakvom takvom sigurnošću tvrditi da su Kosovo i Srbija postigle nivo nepovratne normalizacije kako u uzajamnim odnosima, tako i u untrašnjim političkim i društvenim dinamikama.

Znači, nije ovde tako teško doći do razumnih stavova i zaključaka šta nam je činiti, i u Prištini i u Beogradu, od sada pa nadalje, kako bismo stigli do cilja koji je u principu zajednički, jer ni Kosovo ni Srbija objektivno nemaju drugu alternativu, sem učlanjenja u Evropsku uniju.

Ako takve alternative postoje, onda je cela ova “vežba pregovaranja” zapravo veliko zafkravanje i zamajavanje.

Inače, do velikog sporazuma između Kosova i Srbije se ne može nikada stići, ukoliko nema autentične političke volje u Prištini i Beogradu da se napravi sve šta je potrebno kako bi se postigao ovaj Sporazum.

Mogu da se slože i koordiniraju Vašington i Moskva, Berlin, Pariz, London i Rim, može ceo svet da insistira i na jednoj i na drugoj strani da Priština i Beograd moraju da najzad potpišu pravno obavezajući Sporazum, i to što je pre moguće, ali na kraju, od toga neće biti ništa ako sama vođstva Kosova i Srbije ne pokažu spremnost da potpisom stave tačku na sukob koji je imao sve moguće dimenzije, te da najzad normalizuju odnose.

Na kraju krajeva, najbolji mogući nauk u ovom smislu stigao je iz Skoplja i Atine, preko Prespanskog sporazuma, kojim su najzad normalizovani odnosi između Severne Makedonije i Grčke.

To je bilo moguće u prvom redu zbog spremnosti dva premijera (Zorana Zaeva i Aleksisa Ciprasa), da se najzad završi, na najbolji mogući način, do tada beskrajna priča o političkom sukobu između dve države oko imena Severne Makedonije.


Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove samih autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije KoSSev i donatora.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.