To read the text in English or Albanian, click HERE
"Igrom slučaja video sam izveštaj Vojske Jugoslavije o prisluškivanju OVK. U danu kada su kidnapovani Ranko Perenić i Đuro Slavuj, u tom izveštaju zabeleženo je: 'Dva paketa su donesena do Bele Crkve' (naselje u Orahovcu). Odmah sam tamo poslao novinara Njujork Tajmsa, Majka O’Konora. Kada se vratio pitao me je za serijski broj njihovog diktafona. Znao sam broj, jer sam ga lično kupio. Video je 'soni' koji su Ranko i Đuro poneli na teren. O’Konor je video i plavu Zastavu 128 i u njoj je bio diktafon. Pitao je komandante OVK gde su ljudi iz automobila, a oni su odgovorili da ne znaju ništa, da su sve tako zatekli" – priča za Udruženje novinara Srbije (UNS) Milivoje Miki Mihajlović, nekadašnji urednik Radio Prištine i rukovodilac Medija centra u Prištini, ključnog izvora informacija za sve medije 1998. i 1999. godine na Kosovu.
Da li je Majk O’Konor posvedočio još nekome o ovom događaju, nije poznato. Preminuo je 2013. godine, a u dostupnoj onlajn arhivi Njujork Tajmsa nema ni reči o kidnapovanim novinarima, niti o događaju iz Bele Crkve.
Govoreći o okolnostima pod kojim su dvojica novinara Radio Prištine kidnapovana, Mihajlović se seća da je to bio jedini slučaj kada on nije poslao ekipu na teren, jer toga dana nije bio u Prištini.
|
Bez demantovane vesti "Osim Radio Prištine, vodio sam i Medija centar (od aprila 1998. do juna 1999) kroz koji je prošlo 2.800 stranih novinara i 1.200 diplomata. Svi su dolazili tu, a ja sam ih upućivao u situaciju. Medija centar je objavljivao vesti koje smo slali na 11.000 adresa u svet, na srpskom i engleskom jeziku. Morali smo da budemo prvi i tačni, a da biste to uspeli, morate da imate dobar izvor. Tu dopisnici Radio Prištine nisu bili dovoljni. General Sreten Lukić mi je bio prijatelj, ali veoma zatvoren čovek. Ipak, prijateljstvo sa njim mi je omogućilo da pozivam lokalne šefove policije i da tražim informacije. S druge strane, pre rata sam u Prištini držao karate klub, gde je pola OVK dolazilo, tako da sam i tamo imao prijatelje koji bi javili po nešto. Medija centar nikada nije objavio vest koja je demantovana, a prenosila ga je i albanska štampa, što iz ove perspektive deluje kao ozbijan kompliment" – kaže Milivoje Miki Mihajlović. Pročitajte još:
UNS otkriva: Kako su "izgubljena" ubistva novinara na Kosovu UNS: Nesavesne istrage i ćutanje o zločinima nad novinarima u međunarodnim i kosovskim institucijama |
"Kada sam došao u kancelariju, rekli su mi – 'od juče ih nema!' Zvao sam sve hotele, ambulante, bolnice. Zvao sam suprugu Ričarda Holbruka, predsednicu Komiteta za zaštitu novinara (CPJ), Keti Morton. Ona je alarmirala čitav svet, zvala svaki dan. Molio sam Adema Demaćija da pomogne. Mislim da je bio iskren, jer je bio svestan šta znači ubiti novinara. Đuro Slavuj je pismen, obrazovan, profesionalan, vrhunski čovek. Bio je osveženje na programu jer je govorio čist jezik, nije imao naš kosovsko-resavski akcenat. U Radio Prištini je bio omiljen. Ranko Perenić na hleb da ga mažeš, dobar drug, pouzdan. Ljudi kakve bi svaki kolektiv poželeo," ističe Mihajlović za UNS-ov Dosije, dodajući da je potragu za njima omela i velika ofanziva OVK u Orahovcu koja je trajala pet dana.
Mihajlović je svedočio i pred Tribunalom u Hagu, između ostalog i o štampi koja se tih ratnih godina mogla kupiti na kioscima u Prištini. Tada je na Kosovu izlazilo 25 različitih magazina i novina, od toga 12 na albanskom jeziku. "Kombi" i "Gazeta šćiptare" objavljivali su intervjue sa ratnim komandantima OVK. Oni su pričali o svojim ratnim dejstvima.
"O operativnim zonama OVK smo saznavali u Kombiju i Gazeti šćiptare, jer su za njih lokalni komandanti davali intervjue, opisivali razne akcije, pričali koga su ubili, a koga planiraju da ubiju. Sami su sebi pravili optužnice. U novinama su bile i fotografije i tada sam prvi put video Ramuša Haradinaja i Rustema Mustafu – Remija. Sadržaji iz tih novina bi za ovaj Specijalni sud bili od izuzetnog značaja (Specijalni sud za ratne zločine na Kosovu). To ne može biti dokaz, ali može biti dobar putokaz za postavljenje pitanja," ističe Mihajlović za UNS-ov Dosije.
Dodaje da se ta štampa prodavala regularno na kioscima, pred očima srpske policije, od koje je "inače, teško bilo dobiti ikakvu informaciju".
"Ali, svaki put kada sam slao ekipu na teren, zvao sam srpsku policiju i pitao dokle može da se prođe. Novinarske ekipe su išle samo do te linije. Govorio sam im da se jave policiji, pa ako treba da ih prevezu, ukoliko nije bezbedno. Ali, dan kada su Ranko i Đuro otišli na radni zadatak, nisam bio na Kosovu," kaže.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
