Piše: Serbeze Hadžiaj (Serbeze Haxhiaj)
U Kamenici, malom gradu na Kosovu, Srbi i Albanci uče jezik „druge“ zajednice, u pokušaju da neprijateljstvo ostave iza sebe, ali i da povećaju šanse da dobiju posao.
Bojan Stamenković pažljivo izgovara slova reči ‘jabuka’ (molle) na albanskom jeziku, jedno po jedno. Govori tečno i precizno, pa je teško primetiti da ne govori svoj maternji jezik.
Jedne hladne srede u januaru, Stamenković je održao svoj prvi čas na albanskom jeziku. Grupa kojoj predaje ima 37 učenika, različitih uzrasta i etničkih grupa, mada je većina njih srpske nacionalnosti.
Stamenkoviću predavanja nisu jedini posao kojim se bavi u malom i etnički mešovitom gradu Kamenica. On je takođe i zamenik gradonačelnika.
„Dok nismo počeli, nisam primećivao da ovde Srbi imaju veliki interes da uče albanski jezik. U početku smo imali 20 učenika. Danas imamo još više, a ima i još onih koji žele da dođu,” kaže on za BIRN.
Kamenica, Mamuša, Dragaš, Severna Mitrovica i Južna Mitrovica su pet kosovskih opština koje su imale benefita od projekta Međunarodne organizacije za migraciju, podržanog od strane britanske ambasade na Kosovu, u okviru kog su ponuđeni besplatni kursevi albanskog i srpskog jezika.
Kursevi u Kamenici se održavaju svakog dana, u dve smene, u sali Skupštine opštine, a organizatori su sastavili udžbenike koji pružaju osnovno znanje albanskog i srpskog jezika.
Stamenković, 35, rođen u Gnjilanu, 45 kilometara istočno od Prištine, smatra da nakon 20 godina zamrznutih odnosa između dve glavne lokalne zajednice, etnički animoziteti u ovom delu zemlje blede.
„Ljudi moraju da komuniciraju i shvataju da učenje „jezika drugog” pomaže obema stranama. A van ovog kursa, oni (Srbi) su svuda okruženi Albancima, pa će im tako biti lakše da nauče više,” objašnjava on.
Prema zakonu, albanski i srpski jezik su dva službena jezika na Kosovu. Ostali jezici, kao što su turski i romski, su u službenoj upotrebi u opštinama u kojima živi najmanje pet odsto građana koji govore taj jezik.
Stamenković naglašava da nije zadovoljan sprovođenjem zakona, odnosno kvalitetom prevoda na srpskom koji pružaju institucije, i predlaže da se na Univerzitetu u Prištini otvori katedra srpskog jezika.
„U Beogradu, već duže vreme postoji katedra za albanski jezik. Naravno, isto treba da se dogodi i na Univerzitetu u Prištini, jer bi to pomoglo da imamo profesionalne prevodioce,“ naglašava on.
Stamenković je diplomirao ekonomiju i 14 godina je radio kao kosovski carinik pre nego što mu je gradonačelnik Kamenice, Ćendron Kastrati, kada je 2017. pobedio na izborima za gradonačelnika, ponudio da postane njegov zamenik.
Dvojica mladih opštinskih lidera su odmah delali po pitanju suživota Srba i Albanaca.
U aprilu 2018. Kastrati i Stamenković uputili su zajedničko pismo stranim ambasadama i kancelariji EU na Kosovu tražeći sredstva za izgradnju zajedničke škole za albansku i srpsku decu.
„Za izgradnju pravih međuetničkih odnosa, veoma je važno da se fokusiramo na našu omladinu. Imperativ je da mladi ljudi iz svih zajednica, bez izuzetka, provode svoj svakodnevni život zajedno u okruženju koje je namenjeno za učenje i rekreaciju,“ napisali su Kastrati i Stamenković.
Sedeći u improvizovanoj učionici u sali Skupštine opštine, Stamenković naglašava da će to što ljudi uče jezik svog komšije pomoći da postanu međusobno bliži.
„Koncept suživota i međuetničke komunikacije ovde je bolji i opipljiviji nego u drugim opštinama na Kosovu,“ ističe on.
Stamenković kaže kako smatra da je moguće smanjiti jaz u međuetničkim odnosima između Srba i Albanaca ukoliko ljudi lakše komuniciraju. „Ključ je komunikacija bez predrasuda. Sada je vreme da počnemo da komuniciramo slobodnije, otvorenije,“ dodao je on.
Podeljeni obrazovni sistemi
Obrazovni sistem na Kosovu je podeljen na etničkoj osnovi pre oko tri decenije, paralelno sa porastom napetosti u tadašnjoj jugoslovenskoj pokrajini. Kosovski Albanci organizovali su paralelni obrazovni sistem, dok su učenici srpske nacionalnosti pratili plan i program Srbije. Obe zajednice su uklonili jezik druge zajednice iz svojih obrazovnih programa.
Stamenković, međutim, naglašava da Srbi i Albanci već dugo koegzistiraju na Kosovu.
„Uvek smo živeli zajedno i nastavićemo da živimo zajedno,“ potencira on.
Ali, ipak, smatra da je još uvek „prerano“ da se govori o bilo kakvom pomirenju između Albanaca i Srba.
„Primarno je preživljavanje, zatim ratni zločini (suđenja), zatim druge stvari,“ kaže on, naglasivši da su obični ljudi više fokusirani na visoku stopu nezaposlenosti i nedostatak ekonomske perspektive na Kosovu nego na politička pitanja.
Vuk Veselinović se nada da će mu učenje albanskog jezika pomoći da nađe posao. Ima 33 godine i nezaposlen je.
„Živimo u malom mestu i moramo da komuniciramo. To ne možemo uraditi na neke druge načine,” kaže Veselinović.
Uprkos interesu Albanaca i Srba u Kamenici da uče jezik kojim govori druga zajednica, naglašava Stamenković, još uvek je „teško zamisliti“ da bi Srbi i Albanci uključili jezik druge zajednice u obrazovne planove i programe.
„Nastavni planovi i programi na Kosovu su podeljeni i potrebno je vreme za rad sa udžbenicima. Očekujem da će to biti dug proces,” naglašava on.
„Potrebno je ponovo pokrenuti komunikaciju“
U međuvremenu, i Teuta Kastrati predaje svojoj prvoj grupi Albanaca koji žele da nauče srpski ili unaprede svoje znanje ovog jezika.
Za razliku od Bojanove grupe, većina Teutinih učenika su opštinski službenici, ali ima i drugih.
„Verujem da će kurs biti uspešan. Udžbenici su veoma dobro napravljeni i nema ničega što bi podstaklo da se jedna ili druga zajednica loše oseća, niti se dotiču osetljiva nacionalna pitanja,“ kaže Kastrati za BIRN.
Kastrati naglašava da smatra da stanovnici njene opštine slobodnije komuniciraju jer je Kamenica bila „manje pogođena ratom“.
„Manje je animoziteta ovde. Ljudi žive na istom mestu, imamo zajedničku pijacu na kojoj Albanci i Srbi kupuju proizvode jedni od drugih, tako da smo održali komunikaciju,“ objašnjava ona.
Kastrati je takođe službenica u opštini Kamenica. Ona radi u Službi za povratak i zajednice. Diplomirala je ekonomiju i tečno govori srpski zahvaljujući svojoj majci, Bosanki, koja je iz Bijeljine. Njen otac je Albanac iz Kamenice.
„Opština Kamenica je dobar primer poštovanja dvojezičnosti. Ali to nije bilo dovoljno da lokalno stanovništvo komunicira između sebe. Sada vide da je potrebno ponovo pokrenuti komunikaciju,“ ističe ona.
Kastrati dodaje da se međuetnički odnosi poboljšavaju, ali da to ide suviše sporo.
„Jugoslavija je bila posebna tvorevina, pa su i posledice njenog raspada bile posebne. Očigledno je da se ulagalo u mržnju više nego što smo mislili,“ rekla je ona.
„Očekivano je da će komunikacija biti teška čitavoj generaciji koja je pretrpela rat. To će se nastaviti sve dok Srbija ne prihvati svoje zločine iz prošlosti i dok se ne promeni,“ naglašava ona.
Međutim, ono što se dešava u ovom malom gradu na Kosovu, moglo bi biti pozitivan primer.
„Pomirenje je moguće,“ zaključuje Kastrati.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
