U Goljbulji, kod Vučitrna, sve manje Srba

Gojbulja
Foto: RTK2

Piše: Milena Todorović

Ispod obronaka Kopaonika, na 15. kilometru od Mitrovice smešteno je selo Gojbulja, koje teritorijalno pripada opštini Vučitrn. Iako je pre sukoba na Kosovu Gojbulja bila naseljena isključivo srpskim stanovništvom, danas je etnička struktura stanovništva drugačija. U selu živi oko stotinak Srba, desetak je albanskih porodica, ali primetan je i veliki broj praznih i napuštenih kuća. Uprkos tome tamošnji meštani, kako kažu “održavaju život”, ali je poražavajuća činjenica da od 1999. godine u Gojbulji nije sagrađena ni jedna nova kuća.

Predsednik seoskog odbora Gojbulje Bratislav Kostić u izjavi za program na srpskom jeziku Radio Kosova 2, kaže da su Srbi iz ovog sela odoleli mnogim izazovima i pritiscima do 17. marta 2004. godine, ali da nakon tih događaja pojedini meštani jednostavno nisu mogli dalje.

“Posle rata svi su se zardžali u selu, jer je u njemu bilo isključivo srpsko stanovništvo. Međutim, martovski nemiri su uticali da se određeni broj ljudi povuče u tom periodu, odnosno KFOR je tada prinudno iselio žene i decu odavde i neke porodice se od tada ovde više nisu vratile”, kaže Kostić.

U Gojbulji funkcionišu osnovna škola i ambulanta, dok se dalje školovanje, lečenje, a i ostali poslovi i obaveze, završavaju u Severnoj Mitrovici, ističe on. To prema njegovim rečima, ukazuje na to da u selu nema perspektive za mlade, ali ni opstanka za starije.

“Škola je posle 1999. godine imala blizu stotinak učenika, sada broji tek desetak, a ove školske godine nije upisan ni jedan prvak, što je vrlo zabrinjavajuće. Postoji i seoska ambulanta, u kojoj radi medicinsko osoblje, dok doktori iz Severne Mitrovice dolaze dva puta nedeljno. Nemaju čak ni ambulantno vozilo. Ja sam veoma zabrinut, svake godine se po jedna ili dve porodice odsele, stariji ljudi su tu dok mogu da brinu o sebi samostalno, čim se razbole odlaze kod svoje dece koja uglavnom žive po gradovima Srbije”, kaže Kostić.

Srbi iz Gojbulje nemaju ni jednog predstavnika u lokalnoj samoupravi u Vučitrnu, što dodatno otežava situaciju. Infrastruktura je dotrajala u svakom smislu, ali su tu i mnogi drugi problemi za koje nemaju kome da se obrate, napominje Kostić.

“Najveće srpsko selo u opštini Vučitrn je Prilužje i oni su preuzeli sve funkcije rezervisane za Srbe, mi nemamo člana ni u komitetu za zajednice, nemamo člana u komitetu za bezbednost… Meštani Banjske i Gojbulje jednostavno nemaju kome da iznesu svoje probleme. Te naše svakodnevne probleme bilo da je infrastruktura ili problemi političke prirode nemamo kome da iznesemo, odnosno kasno se čuju. Infrastruktura u Gojbulji kao da je iz 19. veka, problem imamo i sa vodosnabdevanjem i sa odnošenjem smeća uprkos tome što smo redovne platiše komunalnih usluga”, navodi on.

Prvi Kostićev komšija je Albanac, sa kojim ima dobre odnose, kao i sa svim ostalim meštanima Albancima. Međutim, na odnose Srba i Albanaca uopšteno veoma utiče svakodnevna politička situacija.

“Mi nismo imali nikakav konflikt, baš imamo dobre komšijske odnose. Imamo dobro razumevanje i sa ostalim meštanima Albancima. Ja govorim albanski jezik, ja se družim sa njima…Interesantno je i to da kako se menja politika na dnevnom nivou između Beograda i Prištine, tako se kod nekih ekstremnih ljudi menja ponašanje”, dodaje Kostić.

Problemi obe zajednice su isti. Naime, nezaposlenost je problem koji naročito ističu. Zećir Ademi sa svojom petočlanom porodicom živi u Gojbulji od pre tri godine. On kaže da sa socijalnim primanjem i jednom platom teško spaja kraj s krajem.

“Ja živim ovde tri godine, došao sam iz Skrovne, u ovom selu ima Srba i dobro sarađujem sa njima, nemamo nikakvih problema, ali imamo mnogo drugih koji nas muče. Živim od socijale i od jedne plate, koju prima moja ćerka. Veoma je teško”, kaže Ademi.

Zoran Tanasković, takođe, meštanin Gojbulje kaže da je život u selu neizvestan, ali ipak ne razmišlja o odlasku iz rodnog mesta bez obzira na to što su zaboravljeni i prepušteni sami sebi.

“Stalno smo u nekoj neizvesnosti, u nekom strahu, posebno zbog trenutne političke situacije. Od pokojnog Olivera Ivanovića poslednjih deset godina niko nas ne obilazi, možda nekad dođe predsednik opštine Vučitrn, ali retko”, kaže Tanasković.

I Snežana Kostić nastavnica u osnovnoj školi govorila nam je o životu u selu.

“Mladi odlaze, ko se oženi niko neće ovde da živi, jer niko se ne zapošljava. Onda odu odavde i traže bolje mesto za život, a selo propada. Za Srbe nema budućnosti u Gojbulji, jer čim nema mladih, nema dece i selo izumire i nema opstanka”, ističe Kostić.

Četrnaestogodišnja Jovana Milić kaže da joj najviše nedostaju drugari,a ona inače jedina pohađa osmi razred.

“Lepo je, samo nema puno dece, to mi najviše nedostaje. Inače, dobro učim i imam dobre ocene, kako bih ubuduće mogla da upišem željenu školu i fakultet”, kaže ona.

Iako obiluje prirodnim lepotama, povoljnom klimom i geografski je dobro locirana, Gojbulja je svakim danom sve praznija. Porodice koje smo posetili u ovom selu velikodušno su nam iskazale gostoprimljivost i ljubaznost, odgovarajući na sva pitanja iskreno i objektivno u nadi da ćemo podstaći “one koje treba”, da se sete ovog sela i njegovih meštana, koji su, kako im se čini davno zaboravljeni.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.