"Pod ovim životnim okolnostima ostavljeni smo na propast. To izgleda da smo mrtvi, a nezakopani. Bez metka ubijeni. Ja sam imao pravo na svoj stan, a meni su stan oduzeli, nijesu mi ga niti ponudili. A imao sam pravo. Ljudi su dobili i žive u tom stanu, a ja ga ne mogu dobiti. Koje sam ja nacije, jesam ja druge nacije? Šta je to bilo? Iz kojeg je to razloga?" – govori sedamdesetogodišnji Krajišnik Ljubomir Eraković u kameru mobilnog telefona na minus 15. Isprekidane rečenice sa jače akcentovanim rečima gube se u dugačkoj beloj bradi. Nadjačavaju ih škripa snega dok se usled hladnoće premeštamo s noge na nogu i huk vetra koji ulazi kroz razmandaljene i razvaljene prozore dugačkih hodnika napuštene škole u centru grada. Ljubomir Eraković s vojničkom disciplinom stoji na gomilicama navejanog snega na satrulom daščanom podu stare škole, pored Biserke Mašić. Hladnoća je njegova životna saputnica.
Bačeni smo kao trinaesto prase
U sumrak, na treći dan Božića, iz trećeg pokušaja, uspeli smo da pronađemo drugog stanara nekadašnje škole "Branko Radičević" u Kosovskoj Mitrovici.
"Sad sam preseljen, da crknem, il' da puknem! Ođe se mrznem. Oni su nas bacili kao trinaesto prase. Ja ne znam šta više može čovek da kaže, nego ovako što se vidi. Ne da lažem! Da padne na pamet il' da se sam ubije, il' da ga ova velika nevremenska sila uništava!" – odsečno govori ovaj Dalmatinac-Krajišnik iz Bratiškovca.
Izbeglica je već 21 godinu. Osim jakog krajiškog akcenta, izgubio je sve drugo. Pitamo ga za nekadašnji život u Hrvatskoj, je li imao imovinu, familiju?
"Dok sam bio mlad, radio u firmi, privatno…mučio sam muke i kroz taj rat i sve.. i ne daj Bože nikom," nepripremljeno odgovara. Ta priča je iz drugog života, prošlog veka, jedva da o tome misli da je važno da kaže koju reč, pa smo ga nekoliko puta pitanjima vraćali na Hrvatsku.
Jesi li imao porodicu Ljubo tamo? Kuću, imanje?
"A nema toga, uništeno je u agresiji, to bilo tamo s braćom…posle rat, sve se razišlo," odgovara sa slikom koju samo on u svom sećanju vidi.
Ljubo hoće da priča o nepravdi u svom 'kosovskom' životu, koji je započeo sa "Unkacerom" i kolektivnim smeštajem u prostorijama hotela-lečilišta u selu Banjska. Odatle su se izbeglice iz Hrvatske i Južne Mitrovice snalazile kasnije, bilo emigriranjem u Ameriku, bilo odlaskom u centralnu Srbiju, bilo smeštajem u Severnoj Mitrovici. Ne i on.
"Bio sam i u hotelu i u jednoj albanskoj kući. Tu sam bio. I tu sam imao muke, zamalo me neki pijanac nije ubio da se nisam sam odbranio…To je velika priča da vam priča', to je ne dao Bog. A ovi kad su djelili stanove, svima dala Unkacer (UNHCR, prim.red.). Ostavili mene, nas dva tri slučaja, neko umro, neko uzeo i ovako – muči se kao i ja."
|
KoSSev je prethodno, na Božić, objavio priču i o Biserki Mašić: "U dane milosrđa sa najsiromašnijima: Noge koje su pojeli pacovi" |
Iz Banjske je prešao u napuštenu zgradu nekada kultne škole "Branko Radičević". Danas je sa Biserkom Mašić poslednji stanar u njoj.
Tako smo ih i zatekli u sumrak, na Svetog Stefana, u Biserkinoj 'sobi'. "Druže se, da popričaju koju," srećni što za ovaj Božić imaju i da podele obroke – i oni su ovog puta dobili poklon.
"Nema ništa da lažem, to je samo da čovek vidi – dosta mu je"
Obradovao se poseti, usled prostodušne i čiste nade da će "čitanje na internetu i priča na televiziji" da im pomogne.
"Mi kao da smo ubiveni, a ne znamo, jer pod takvim smo uslovima koji upropašćavaju čoveka, a ne da živimo. Nema ništa da lažem, to je samo da čovek vidi – dosta mu je, a ne da priča neke priče bezveze," ponovo u stavu mirno objašnjava. Pokreće samo prste, zadebljale od hladnoće i neprestanog rada.
Ljubo Eraković više od dve decenije preživljava isključivo od onoga što sakupi na ulici, u kontejnerima. Kese slaže u hodnicima škole. Posle mnogo godina, to je sada velika gomila. Tvrdi da mu i tu 'imovinu' kradu. Ne zna ko.
"Pokrali me u Banjskoj, ja sam prešao ovamo. Oni me pokradu. Rasture tu 'đe ja ležim. Više nema ništa."
Teško je da na ovolikom minusu, pod sijalicom koja jedva čkilji, usred gomila sa smećem, vodimo smislen razgovor. Još teže je dobiti iscrpan odgovor od Ljube. Već smo to iskusili i sa Biserkom. Siromaštvo ovo dvoje ljudi je toliko veliko i razorno, čini nam se beskrajno, apokaliptično za ljudski rod; da su reči višak…
…"Niko ništa nije preduzeo neke mere za život. Sad je to rastureno, sačuvaj Bože," kroz vetar dopire Ljubin glas ponovo.
Biserka stoji uz njega, saputnički gleda u svog druga. Povremeno skloni naraslu kosu sa čela, kada nas pogleda – sa poverenjem, kao i Ljubu.
"Jes, čitala sam u telefon, na internet," potpuno nas iznenadi upadicom da je uspela već da pronađe i pročita nedavnu priču o sebi. Ne kaže ništa dalje, ali zahvalno i srećno klima glavom.
"Da nas neko pomogne. Hvala vam, da bude da nas pomogne, hvala!" nadovezuje se Ljubo. Baš ta prostodušnost, jedna od najvećih ljudskih vrlina, ispunila je sablasni školski hol.
U sekundama, dok se kroz kese smeća provlačimo natrag na zavejanu i blatnjavu ulicu, shvatamo nebitnost i siromaštva i bogatstva, hladnoće i tople kuće. Dve duše su ostale da svetle u mraku.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
