Trogodišnjica Briselskog sporazuma: 'Loši momci' su negde drugde

To read the article in English, please click HERE 


LIČNI STAV: Tatjana Lazarević 

Danas je trogodišnjica Prvog sporazuma o principima upravljanja i normalizaciji odnosa, poznatijeg kao Briselski sporazum. Ako je ovaj sporazum važan za ciljeve političkih elita, 1095 dana koliko do sada zvanično traje tzv. proces normalizacije odnosa, za jedne između Beograda i Prištine, za druge Srbije i Kosova, on bi trebalo da bude važan pre svega za srpski i albanski narod; najpre za kosovske Srbe i Albance. Normalizacija je ključna za definisanje odnosa Srba i Albanaca za ovaj vek i trebalo bi da bude kamen temeljac buduće istorije na Balkanu. Da se u protekle tri godine odvijao istinski proces pomirenja, u njemu bi upravo ležao njen najveći značaj, tim pre što neprijateljstvo dva naroda traje unazad vekovima.

U najnovijoj istoriji dugoj 17 godina, sam Briselski sporazum je, međutim, bio najuspešniji pokušaj međunarodne politike ukidanja srpskih institucija na Kosovu i integracije Severa Kosova u ostatak unilateralno proglašene kosovske države, čemu su se kosovski Srbi protivili. Ono što 13 godina nije uspela rezolucija SB UN 1244, uz niz pratećih mera, strategija i snažan međunarodni pritisak tokom dvehiljaditih, uspeo je Prvi sporazum.  

Za Srbe sa Severa, od 2012, prelomna su dva podprocesa. Njima je kosovski sistem nametnut, samim tim im je tuđ i neprirodan. Ovo tim pre, jer nisu bili aktivni učesnici u dijalogu, iako dobar deo, ako ne i najveći deo Sporazuma, a posebno svi prateći sporazumi, na najneposredniji mogući način odnose se na uređenje njihovog svakodnevnog života. Sama ova činjenica dovoljna je da ukaže na sledeću tačku – problematičnost primene serije donešenih sporazuma na samom terenu koja se ogleda u sporosti, odbijanju, nepoznanicama, netransparentnosti, uključujući i diskutabilnu etičnost i pravičnost sporazuma i čitavog pregovaračkog procesa.

Na samom početku otvaranja briselskog procesa dijaloga, izgledalo je da će se upravo kroz ove probleme na terenu nastaviti sa, poput svojevrsnog biometrijskog identiteta, ‘očitavanjem’ čipa severnim Srbima kao dežurnim "lošim momcima", a Severu Kosova kao "problematičnoj teritoriji". Verovatno oni to i dalje jesu za zapadno orjentisanu mainstream javnost.

Ipak, na trogodišnjicu istorijskog sporazuma, Kosovo se suočava sa potpuno drugačijom realnošću, i to usred zrelih godina dijaloga i u vremenski poodmaklom procesu tzv. normalizacije. Ta realnost je i dalje negativna ali se ona ne može više opravdati nedisciplinovanim Srbima sa Severa i nekonstruktivnošću iz Beograda.

Upravo je otpor kosovskih Srba ka kosovskoj državi, naročito Srba sa Severa, bio dovoljan razlog za sve tri strane, pre svega za Beograd koji je, u svom nastojanju da ubrza proces integracije ka EU, predvodio proces promene snaga na terenu – da u potpunosti marginalizuju njihov uticaj i snagu. Kompletno političko rukovodstvo Severa, uključujući njegov tvrdokorniji i umereniji deo, neutralisano je različitim metodama – od pritvaranja najumerenijeg lidera Olivera Ivanovića, sada već osuđenog za ratne zločine, u čiju krivicu nisu uvereni ni međunarodni predstavnici, do presecanja institucionalne i političke podrške onim radikalnijim vođama, kao što je u svojim političkim stavovima bio Marko Jakšić. Beograd je ugasio srpske opštine na Severu. Uveo je privremene organe kao prelaznu meru, svojevrsnu tampon zonu, kako bi se na Severu održali do tada nezamislivi kosovski izbori i formirale kosovske opštine.

Beograd u eufemističkom izrazu podržava kosovske (srpske) gradonačelnike, poslanike i ministre – grupu okupljenu bez prethodnog političkog i profesionalnog iskustva, ostvarenog kredibiliteta u zajednici, samim tim i uticaja, uz čitav prateći aparat koji je biran po sličnom modelu, od pomoćnika do savetnika. Srbi su uz podršku iz Beograda danas uključeni u kosovsku vlast i administraciju – kroz lokalni i centralni nivo.

Ostaće takođe istorijska činjenica da je Srbija, prvi put posle sto godina, ugasila, odnosno još uvek gasi svoje dojučerašnje nivoe vlasti i institucije u onome što i dalje – po Ustavu i u političkoj komunikaciji naziva Autonomnom pokrajinom.

Od policije, preko civilne zaštite, do sudova, kosovski Srbi su, uz podršku iz Beograda, sada integrativni deo kosovskog sistema, uključujući i Sever, podsećam, uprkos drugačijim sentimentima stanovništva; ponajpre, uprkos gorkom iskustvu koje kosovski Srbiji, posebno oni na jugu, imaju kada je u pitanju nedostatak zaštite i neprijateljstvo koje su tokom proteklih godina mogli da osete od većine – kosovskih Albanaca.

Iako trenutne odnose zvaničnog Beograda i Prištine obeležava visoka tenzičnost, a što se lako može razumeti, s obzirom na finalnu nedelju pred izbore u Srbiji, jedan od nedavnih primera prave srpske podrške kosovskom sistemu bio je izbor petog kosovskog predsednika. Stabilnost i disciplinovanost srpskih poslanika u kosovskom parlamentu da svojim prisustvom, ali i glasanjem u skupštini, obezbede potreban kvorum da se u trećem krugu izabere predsednik Kosova, u javnosti je kod svih strana bilo prepoznato kao ključni momenat koji je omogućio da Hašim Tači postane predsednik Kosova.

Naposletku, sam Sever i njegov potrošen skoro dvodecenijski otpor kosovskoj državi, upravo je najbolji primer konstruktivnosti Beograda kada je u pitanju ono što se naziva normalizacijom odnosa u briselskom mirotvornom inžinjeringu.

To je bila jedna od dve slike pomenute nove, drugačije realnosti. Druga se tiče ‘loših momaka’, a oni su sada, umesto na Severu – na drugom mestu.

Kosovski parlament je u kolapsu punih sedam meseci i postao je poprište, u bukvalnom smislu te reči, nasilja. Protesti puni nasilja su u kontinuitetu organizovani duže od godinu dana, koncentrisani najviše na Prištinu. Počeli su kao snažna reakcija na politički neiskusnu i nespretnu izjavu nekadašnjeg šefa poslaničke liste srpskih predstavnika u parlamentu koji je grupu Albanaca, nakon što je sprečila grupu nekadašnjih srpskih stanovnika Đakovice da poseti svoju gradsku crkvu za Božić – nazvao divljacima. Nastavili su se protestima protiv dva sporazuma – Zajednice srpskih opština i demarkacije sa Crnom Gorom.

Blokada parlamenta i protesti na ulici odvijali su se proteklih meseci uz upotrebu suzavca i Molotovljevih koktela. Sednice u parlamentu se nisu mogle držati, jer je u skupštinskoj sali bacan suzavac, kamenice i molotovljevi kokteli na zgradu parlamenta koja je držana u blokadi. Nije pomoglo ni fizičko prisustvo uticajnih ambasadora i diplomata u skupštinskoj sali koji su pokušavali da utiču ne bi li parlament ostvario svoju osnovnu funkciju. Nadrealno deluju slike oblaka suzavca, gas maski, policije, američkog, norveškog ambasadora, šefa EU, poslanica kod kojih obezbeđenje pokušava da izvuče prethodno sakriven suzavac. Nasilje se proširilo na napade na kosovskog premijera, na ministre koji su gađani jajima. Usledili su napadi i na njihovu privatnu imovinu. Aktivisti Samoopredeljenja, koji predvode ove nasilne akcije opozicije, zapalili su automobile šefu parlamentarne grupe Demokratske lige Kosova, Ismetu Bećiriju, zameniku kosovskog ministra administracije lokalne samouprave, Bajramu Gecaju i ministru poljoprivrede, Memljiju Krasnićiju. U dva navrata paljeni su automobili više kosovskih institucija – krajem prošle godine, a zatim i nedavno, uz to u sinhronizovanim akcijama u gradovima širom Kosova. Molotovljevim koktelom napadnute su kancelarije sada već bivše kosovske predsednice u zgradi kosovske skupštine. Molotovljevim koktelom napadnuta je zgrada suda u jednom od kosovskih gradova. Teretni kamioni koji su prevozili robu iz Srbije dobavljačima na Kosovu dva puta su prevrtani, uz najavu da će se ovakve akcije nastaviti i poziv da se bojkotuje srpska roba.

Sve to vreme se paralelno odvijaju napadi na retke srpske povratnike – mahom starije stanovništvo, od pljački crkvi, skrnavljenja nadgrobnih spomenika, paljenja i pljački povratničkih kuća, seče šuma i uzurpacije privatne imovine, do pucnjave na sela. U policijskim izveštajima ovi se slučajevi filtriraju kao 'krivična dela – krađe, provale, podmetanje požara, međukomšijske razmirice, nikako kao etnički motivisani akti.

U medijima su se više puta pojavili ekskluzivni snimci paravojne oružane formacije – tzv. Albanske nacionalne armije, zvanično označene kao terorističke organizacije, kako vrši smotru svojih jedinica na Kosovu i drži ideološke govore o “oslobađanju autohtonog albanskog naroda i zemalja”. Oni govore da im je NATO partner. Paradiranje ANA-e odvija se u bukvalnom smislu bez ikakve reakcije legalnih međunarodnih i kosovskih bezbednosnih struktura i vlasti.

Ovo nasilje i snažna destabilizacija krhkog i slabog kosovskog društva, vlade koja na konfuzan način pokušava da pronađe svoj put ka Evropskoj uniji, videvši prečicu preko briselskog mirovnog procesa, nominalno je motivisano protivljenjem formiranju Zajednice većinskih srpskih opština. Istine radi, Brisel je i za Beograd shvaćen, barem u početku kao prečica do EU, iako u potkusurivanju sve češće i za jedne i za druge liči na omču oko vrata, a svakako za preostale kosovske Srbe, za koje je od početka to bila. Paradoksalno, upravo je Zajednica, prema potpisanom sporazumu u Briselu, garant integracije Srba u kosovski sistem. Ovaj, moglo bi se okarakterisati kao umereni mehanizam, verovatno je i jedini moguć kojim se integracija kosovskih Srba može izvesti. Za one koji se protive podeli, koju, iako više niko ne spominje, ali koja je i dalje prisutna, ZSO je najbolje i jedino rešenje, jer je alternativa neuspostavljanju ZSO – upravo podela.

Zašto je ZSO jedini moguć mehanizam za integraciju kosovskih Srba? S jedne strane, uprkos postepenom gašenju, postoji i dalje kontinuitet Srbije i njenih institucija na Kosovu, a pre svega lojalnost, sigurnost i prirodnost koju kosovski Srbi prema njima osećaju. Sa druge strane, u ovom trenutku možda i važnije, kosovski Srbi imaju gorko i bolno iskustvo terora, diskriminacije i neželjenosti u većinski albanskom Kosovu. Štaviše, oni su ovo iskustvo stekli uz snažno međunarodno prisustvo i podršku međunarodnih partnera Albancima da ostvare multietničko Kosovo. Uostalom, da su kosovski Albanci do sada u izgradnji svoje demokratske države uspeli da integrišu jednu etničku zajednicu koja je u tom procesu spala na ispod pet odsto, danas ne bismo ni pominjali Zajednicu.

U trogodišnjem procesu briselskog dijaloga, međunarodni projekat kosovske multietničke države, pre svega ruše sami Albanci. Oni se još od 1999, sapliću u primeni vrednosnog sistema evropske demokratije u sopstvenim institucijama i društvu. Uprkos nominalnom stremljenju i nedvosmislenoj opredeljenosti ka porodici evropskih naroda, upravo su kosovski Albanci prepreka onome što EU pokušava da uspostavi na Kosovu. Kao većinska zajednica, oni iznutra lako urušavaju strukturu sistema jednakosti, pravičnosti, građanskih, verskih i nacionalnih sloboda. Drugim rečima, dok se snažno zalažu za primenu odluka svog Ustavnog suda po pitanju još uvek fatamorganične Zajednice opština sa srpskom većinom, odredbe sopstvenog Ustava o jednakosti i konstitutivnosti još jednog naroda pored albanskog su samo mrtvo slovo na papiru.

Upravo je na kosovskim Albancima – kao ubedljivoj etničkoj većini na Kosovu i Metohiji, uz gorko iskustvo drugih naroda odavde – istorijska odgovornost da li će se sada već šačica preostalih drugih etničkih zajednica, pored njih nekada osetiti sigurno i poštovano. Ako je za tri godine preambiciozno postići normalizaciju odnosa dva – vekovima zaraćena naroda, svakako je najmanje što se od kosovskih institucija i društva može očekivati da normalizuju sopstveno građansko društvo koje će poštovati individualne i kolektivne građanske slobode i prava; pre svega onih građana srpske nacionalnosti sa centralnog Kosova i iz Metohije koji su već godinama u određenom stepenu integrisani u kosovski sistem. Kosovski Albanci ne treba da zaborave intenzitet podrške moćnih svetskih, demokratski deklarisanih zemalja, upravo u stvaranju svojih institucija i društva. Iz perspektive kosovskih Srba, oni nijedan od dva ispita do sada nisu položili.

Tatjana Lazarević, urednica portala "KoSSev"

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.