Terapija

Milivoje Mihajlović
Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo“, Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Poštovani prijatelju,

Krajnje je vreme za konkretnije poteze na približavanju Srba i Albanaca. Vlasti u Beogradu i Prištini strahuju od takvih poteza jer im je rejting važniji od toga kako građani žive. Od njih se ne može očekivati da povlače hrabre poteze, a nemaju kapaciteta za dugoročne i vizionarske odluke. Njihova mantra je da održavaju „vatru sukoba niskog intenziteta“, da svađaju narode, a da saradnju čuvaju za lične interese. To je balkanski recept za kratkoročne uspehe za političare i dugoročne tragedije za građane.

Srbi i Albanci su mnogo zla naneli jedni drugima. Uvek smo pokušavali da se krećemo ka budućnosti, gledajući samo u retrovizor. Mnogo smo puta rešenja tražili, ne želeći da ih nađemo, a svoju krivicu svaljivali na „drugu stranu“.

Uvek učimo istu lekciju i nikako da je naučimo. Vekovima naši narodi žive jedni pored drugih ili jedni sa drugima. Tu je usud ili sreća. Istorija srpsko-albanskih odnosa je zapravo popis obostranih cikličnih manifestacija nasilja i osvete. Etničke, verske, kulturološke razlike uvek su bile važnije od sličnosti koje je donosio zajednički život. Pre dve decenije me je zbunio kolega novinar iz Francuske rečima: “Vi i Albanci ste isti, zato se toliko mrzite“.

Mržnja je moralni bumerang, destruktivna je kako za onog koji mrzi tako i za predmet mržnje. Obično mržnja „posreduje“ između sličnosti, što psihijatri često nazivaju „prokletstvom malih razlika“. Mržnja je zlo. Ljudi, a ni narodi, svoj identitet ne smeju temeljiti na mržnji prema drugima jer to nije put sticanja, već gubljenja identiteta. Balkanski narodi su „povezani mržnjom“. Njome su se „branili od istine“, pokušavali da prikažu sebe „boljima“ od drugih i u tome gubili silnu nacionalnu energiju.

Mržnja je poremećaj ili bolest i u psihitriji se, pored ostalih metoda, leči i terapijom promene ponašanja. Vreme je, dakle, za tu terapiju.

Beograd bi, recimo, trebalo da pokrene ozbiljnu balkansku inicijativu čiji cilj bi bio da se od institucija Evropske unije zatraži vizna liberalizacija za sve građane Kosova. Sloboda kretanja je civilizacijska stvar i jasno je da građani Kosova (bez obzira na nacionalnu pripadnost) žive u getu. Verujem da bi i ostale zemlje u regionu prihvatile tu inicijativu, ali bi bilo lekovito da je Beograd pokrene. Znam, naravno, da ima „usijanih glava“ i sa jedne i sa druge strane Ibra koje bi ovu inicijativu dočekali „na nož“. Znam i da ima i onih ludaka koji bi se radovali viznoj liberalizaciji za Kosovo jer bi to za njih „značilo da će svi Albanci da se odsele na Zapad, a Kosovo da ostane – nama“. I u kosovskom političkom establišmentu ima mnogo onih kojima se ova ideja ne bi dopala. Većina kosovskih ministara i poslanika ima pasoše Albanije, Makedonije, Bugarske, Hrvatske, nekih zemalja EU, pa i Srbije… i oni nemaju problema sa viznim režimom. Znam da ima i onih „važnih evropskih centara“ kojima na pamet ne pada da to učine jer profitiraju od ovog našeg nesrećnog sukoba. Ali, siguran sam da bi to bio ozbiljan korak u primeni „terapije promene ponašanja“.

Taj proces „lečenja“ od mržnje bio bi spasonosan za ceo Balkan. Prava terapija bi bila uvođenje reda, uspostavljanje civilizacijskih vrednosti… „Lekari“ bi, umesto praznih razgovora, svađalačkih nadmidrivanja, motivisanih besmislenim spinovima, mogli da se pozabave korupcijom i organizovanim kriminalom – „najvećim investitorom“ u nestabilnost regiona. „Lek“ iz Evrope bi, umesto praznih obećanja o evropskoj budućnosti regiona, mogao da bude da Brisel (sa postojećim mandatom međunarodnog posrednika ili protektora) uspostavi i nadgleda ozbiljnu saradnju bezbednosnih sistema Beograda i Prištine. Efikasna borba protiv regionalnog kriminala otklonila bi mnoge nepravilnosti u srpsko-albanskim odnosima. Jer, mržnja je alibi za vladavinu kriminala i institucionalizovane korupcije. Za početak bi međunarodne snage mogle da konačno preseku tu famoznu balkansku heroinsku rutu. Naravno, ukoliko im to dozvoli međunarodna mafija koja kontroliše krijumčarske kanale. Siguran sam da bi to rešilo i velike političke probleme u regionu. U svakom slučaju, to bi bilo korisno za građane, i znatno bi poboljšalo bezbednost i učvrstilo stabilnost.

Verujem da bi to mogao biti početak puta pomirenja.

Ne verujem da se problemi rešavaju „velikim“ i misterioznim planovima koje i sami autori kriju i od sebe i od javnosti. To su planovi za ostajanje na vlasti, a ne za rešavanje problema u interesu građana i budućnosti. Farsa i lakrdija oko tajnih planova o „podeli, razgraničenju, korekciji granica“… je ironično završena (ako je završena) onako kako je započela – prevarom.

Prošle nedelje je objavljen snimak telefonskog razgovora makedonskog premijera sa dvojicom ruskih komičara koji su se lažno predstavljali kao državnici. Njihov cilj je bio da (kao što su mnogo puta do sada činili) ismeju političare, naprave parodiju na komunikaciju preko takozvanih crvenih telefona. A, ustvari, verovatno i bez namere, otkrili su famozni plan.

Iako je makedonski premijer, Zoran Zaev, upadljivo dugo (s pravom) bio rezervisan kada je u pitanju rešavanje problema oko Kosova, nehotice je “obavestio“ javnost o „onome što svi znaju, ali niko neće da kaže“. Reakcije aktera, uključujući i izvinjenja makedonskog premijera, svedoče da živimo tragikomediju. Moćne medijske mašine su pokrenute da ubede građane da prihvate plan koji niko nije video. To je još jedna dijagnoza „bolesnih“ vremena u kojima su obesmišljeni životi mnogih generacija. I, ako se ne primeni hitna terapija, region će se ugušiti u mržnji i izgubiti u magli korupcije i kriminala.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.