Piše: Ismet Hajdari
“Ne mogu da se koncentrišem,” bio je Beljuljov odgovor kad bih ga pitao zašto ne piše jer je, pored sposobnosti da vodi izuzetnu akademsku polemiku, to bio posao koji je radio najbolje čak i uprkos teškoj bolesti sa kojom se borio zadnjih godina.
Pred kraj, kada ga je bolest oborila u krevet, mučilo ga je to što mu se približava rok za članak koji je jednom mesečno radio za rubriku “Prištinska veza” a on nije bio otkucao ni slovo na ekranu laptopa. A planirao je da napravi tekst o štrajku prosvetara koji je u potpunosti blokirao novu školsku godinu.
“Znaš šta druže profesore (naše interno oslovljavanje)”, predložio sam mu dok se nalazio u bolnici, “daj mi glavne teze ili okvirni kostur onog što hoćeš da kažeš. Ja ću to složiti u tekst. To je čas posla”, rekao sam mu. Nije mi ništa obećao. Pomislio sam da neće moći i da će se predati. Odlučih da ga ne gnjavim više. Nakon dva dana i samo dan pre njegovog tragičnog odlaska, Viberom je od Beljulja stiglo ono što sam mu predložio.
Zaplet
Udruženje nezavisnih sindikata Kosova (BSPK) je pred početak nove školske godine proglasilo štrajk prosvetnih radnika zahtevajući povećanje plata. Novim zakonom o platama, koji je u proceduri usvajanja, predviđeno je da nastavnici u osnovnoj školi imaju mesečnu platu od oko 670 evra, dok njihove kolege u srednjoj školi oko 700 evra. Pošto u najboljem slučaju, zbog komplikovane procedure usvajanja, zakon o platama može stupiti na snagu tek sredinom naredne godine, sindikati su tražili da vlada do tada isplaćuje svim prosvetarima 100 evra mesečno. Vlada nije prihvatila ovaj predlog i kao na pijaci ponudila je 50 evra, što su sindikati odbili.
Tragična strana štrajka
“Uspešna politika je delatnost koja nalazi praktične odgovore na praktična pitanja”, bila je njegova glavna teza za članak o iracionalnom ratu koji su gotovo već mesec dana vodili prosvetari i Vlada Kosova. Svaka od strana u sukobu tvrdila je da je ona druga u krivu što su deca toliko dugo van školskih klupa i što ni najidealniji dogovor zaraćenih strana, čak i da bude postignut dok ovo čitate, neće nikad uspeti da nadoknadi ono izgubljeno, jer će školarci trajno biti kraći u svom obrazovanju za mesec dana. I to je najveća tragedija štrajka prosvetara. Ona raste i rašće, biće pogubnija onako kako se štrajk bude odugovlačio.
Na koje je “praktične odgovore na praktična pitanja” Beljulj mislio? Onaj koji je redovno čitao njegove žestoko kritičke tekstove lako može da zaključi da se on zauzima za učenike, dakle one koji trpe najveću štetu u ratu između Vlade i sindikata. Da je mogao, siguran sam da bi glavnu kritiku uputio na račun vlade. “Kako mogu nešto tako da rade?” rekao mi je. Vlada ne mora da odgovori pozitivno na svaki zahtev za povećanje plata iz bilo kojeg sektora, jer je to ipak stvar budžetskog potencijala i pregovora sa sindikatima, ali je neprihvatljivo ratovati sa sindikatima na račun dece koja plaćaju najveću cenu zbog štrajka.
Dakle, radi se o alarmantnom gaženju dečijih i učeničkih prava na školovanje. Umesto arogancije, uspešna politika zaraćenih strana trebalo je pre izbijanja sukoba da obezbedi zaštitu interesa najmlađih generacija i amortizovanje vladino-sindikalnog udara na njih tako što bi na primer nastava započela na vreme i odvijala se ili u formatu skraćenih časova, par-nepar sistemu (jedan dan se ide u školu, drugi ne), online ili na neki drugi praktičan način na koji se minimizuje šteta od kažnjavanja učenika da u vreme škole ne sede u klupama već kući. Ovako, nakon štete koju je škola preživela tokom pandemije Covida – 19, sada je nastupila nova kriza u kojoj vlada i sindikati kao da imaju nameru da zabiju mrtvačke eksere u prosvetni kovčeg.
Intelektualna hrabrost
“Mrtvački kovčeg?” To su moje reči, ne Beljuljove. Mislite da su prejake? Ne, nisu. Za Beljulja, koji je nemilosrdno žigosao sve anomalije jednog društva u porađanju, prejake reči i kvalifikacije bile su način da se izloži istina i prstom ukaže na krivce za ove anomalije. Možda možete naći pismenije akademike u Prištini, ali ne i intelektualno hrabrije i poštenije od njega. Uz sve opasnosti, nije kao drugi analitičari govorio ono što javnost želi čuti, već ono što je istina. To je bio njegov najveći kvalitet. Ne znam da li ova akademska hrabrost postoji kod nekog drugog u obimu u kojem je bila kod Beljulja.
Otkud suluda trka vlade i sindikata?
“Zašto se nastavlja suluda trka sindikata i vlasti kada je trenutni ishod poguban za sve”, upitao se Beljulj. Odgovor na pitanje otkud “suluda trka”, dragi moj druže profesore, ne traži veliko mućkanje. Vlada misli da ima mandat da intrepetira štrajk i politički i profesionalno, kockajući se sa redovnim pohađanjem škole od strane oko 300 hiljada učenika i upadajući u vlastitu zamku svojih argumenata. “Vlasti ocenjuju da tri četvrtine prosvetnog kadra nije profesionalno sposobno za posao a onda, istovremeno insistiraju da se ove tri četvrtine vrate na posao”, primetio je lucidno Beljulj. Na drugoj strani, sindikati (koji cele godine spavaju i bude se iz zimskog sna tek pred prvi septembar) pametno procenjuju da se njihov najjači argument sastoji u psihološkom pritisku koji se stvara blokadom škole u kojem većina po inerciji optužuje vladu.
“Umorio sam se”
Nakon što mi je poslao teze i okvirne smernice za tekst, javio se ponovo. “Druže profesore, da li je pretenciozno optuživati štrajkače da oni nisu protiv ministarke (obrazovanja) i vlade već da je njihov cilj premijer?” bila je kratka poruka.
“Slažem se, čak je više nego pretenciozno jer uvodi politički obračun kao novu kategoriju u prosvetni sistem,” odgovorio sam mu, dodavši da ima dovoljno ideja za prvu skicu i da ću se javiti brzo. “Kad je brašno dobro umešeno i hleb će biti dobar,” poručio sam mu.
“Umorio sam se,” odgovorio mi je on.
“Sada se oporavljaj. I očekuj prvi draft”, napisao sam mu ja.
Nije se više javio. Sutradan rano ujutro (25. septembar) njegova najstarija ćerka i ljubimica Adea saopštila je da je Beljulj preminuo.
Tekst koji autor nikad neće pročitati
Poznavajući Beljulja više od tri decenije, dajem sebi za slobodu da povežem sve njegove kockice i autentično ih poređam u jednu celinu i jedan tekst. Nažalost, on ovaj nedovršeni tekst, čiji je istinski autor, nikad neće pročitati. Ali će ovaj tekst pročitati njegovi verni čitaoci. To je bio i njegov cilj. Kosovo više neće nedostajati Beljulju jer je za njega dao sve što je mogao da ono bude građansko i u službi građana. Ali će on užasno nedostajati Kosovu, jer će trebati dugo da se rodi jedan drugi Beljulj.
P. S. Zvanično, na vest o Beljuljovoj smrti saučešće je protokolarno izjavila samo ministarka obrazovanja. Za takvu nacionalnu veličinu, kao što je bio Beljulj, izostali su oni čija je dužnost da govore u ime nacije: predsednik i premijer. To govori više o njima. Isto tako, potvrđuje da ih Beljulj nije štedeo u kritici. I da je imao pravo.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
