Tehnologija vlasti

Milivoje Mihajlović
Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo“, Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Poštovani prijatelju,

U pravu si, čitav region meteorskom brzinom tone u beznađe. Taj proces je deo velikog regionalnog projekta koji bi pre nekoliko decenija sigurno bio okarakterisan stereotipnom pravnom floskulom – „udruženi zločinački poduhvat“.

Do beznađa smo stigli konzumiranjem svakodnevnih strahova koji se emituju sa svih strana. Makijaveli je ocenio da „političari brzo shvate da je bolje da ih se plaše, nego da ih vole“. A Makijaveli je omiljeni instruktor mnogih savremenih političkih lidera (bez obzira na to što se hvale da čitaju druge autore).

Doduše, u čitavom svetu je politika pretvorena u industriju straha. Političari dobro znaju da se najlakše manipuliše biračima kada su uplašeni. U strahu su velike oči i strah ne dopušta da se pravilno rasuđuje.

U uređenim zemljama poštuju se pravila i norme i sve političke metode izgledaju civilizovanije i upakovane u demokratskom maniru. U našem regionu političko upravljanje strahom praćeno je divljim liberalnim kapitalizmom, brutalnim udaljavanjem od realnosti, zagađivanjem javnog prostora.

Sve je, naravno, podređeno opstanku na vlasti. A glavno oružje su mediji. Tako su profilisani i lideri koji se nalaze na vrhu piramida vlasti. Njima se po pravilu dodeljuje uloga nosilaca moći, a najčešće i suštinski obavljaju ulogu „portparola“. Tako je u svim zemljama regiona. Ogromna mašinerija stoji iza sistema vlasti, od timova za ispitivanje javnog mnenja – do mreže moći takozvane duboke države.

Glavni cilj je uspostavljanje potpune kontrole nad ekonomskim sistemima, finansijama, represivnim aparatima, mehanizmima izvršne i zakonodavne vlasti.

Politika je samo alibi za uspostavljanje sistema tehnologije vlasti čiji je smisao pretvaranje nacionalnih ekonomija u stranačko, pa na kraju i privatno vlasništvo. Poluge vlasti se dobijaju na izborima, ali apsolutna vlast se osvaja isključivanjem bilo kakvog parlamentarnog i građanskog nadzora.

Potpuna vlast se uspostavlja kontrolom tokova legalnog i ilegalnog novca, upotrebom mehanizama državne moći i podređivanjem interesa bankara i velikih korporacija.

Ključna reč je korupcija. Na žalost, borba protiv korupcije se svela na seminare i tribine, na analizu „indeksa percepcije korupcije“, na nevladin sektor i temu za njegovo „jurišanje“ na međunarodne tendere. Aktiviranjem svih koruptivnih potencijala, stvoreni su paralelni sistemi i neka vrsta đavoljeg knjigovodstva kojom se nacionalni resursi pretvaraju u stranačko bogatstvo.

Istovremeno guši se svaki otpor uspostavljanju ovakvog mehanizma vlasti. Na ključne funkcije se postavljaju stranački kadrovi čije se kvalitet meri poslušnošću i bespogovornim izvršavanjem naloga. Oni, po direktivi „odozgo“, potpisuju sve poslove i bivaju nagrađeni za to. Ne vide da će na kraju oni postati glavni krivci, iako su dobili samo mrvice. Ili… vide tek kada bude kasno. Mnogi od njih nisu svesni da će im uloga zaštićenih svedoka biti jedini izlaz.

Nacionalni interesi, kao i nacionalni resursi, drže se daleko od građana. Građani su, zapravo potrebni – da plaćaju poreze i namete, da glasaju i da – ćute. Za takvo potčinjavanje građana koristi se moć medija koji su izvođači radova u procesu masovne „reciklaže svesti“ i oni završavaju najveći deo posla.

„Ispiranje mozga počinje punjenjem ušiju“, kažu aforističari. Zadatak medija je da skrenu pažnju sa realnih događaja i oni grade paralelnu stvarnost. Ali, o medijima ćemo neki drugi put.

Ovakve piramide vlasti su oslonjene pre svega na stranačku infrastrukturu. Pošto stranke nemaju dovoljno „kvalitetnog“ kadra za ovakve poslove, drugi oslonac su „eksperti“ koji se pojavljuju u svim vlastima, menjaju stranke, političke opcije, ideologije… Oni prodaju tehnologiju pljačke. Njihov posao je da traže rupe u zakonima, prave rupe u zakonima, pronalaze puteve da novac iz državne kase završava u džepovima stranačkih funkcionera.

Poslednjih decenija profilisani su stručnjaci za pranje novca, za uvođenje prljavih para u legalne tokove, majstori za tendere, eksperti za trošenje stranih donacija, „doktori“ za posredovanje, profesionalci za izvođenje sumnjivih privatizacija…

Tako se stvara nova elita. Stranačko plemstvo u provincijama, gde svaki grad ima svog „šerifa“ i vrhovi moći, sa kojih korumpirani baroni upravljaju životima građana, se iz dana u dan udaljavaju od stvarnosti. Delom zaplenjenog blaga plaćaju podršku koju im daju sitni i krupni evropski i istočni činovnici.

Jasno je da društva u regionu funkcionišu, u dobroj meri, kao konfederacije interesnih zona kojima upravljaju, braća, kumovi, partijski kadrovi. Ta „unija“ čak poprima regionalni karakter.

To je uvelo nove običaje. U privatizacijama ključna reč je – provizija. U trgovinskim aranžmanima, takođe. Cena dovođenja na vlast se plaća prodajom kvalitetnih preduzeća strancima. Multinacionalne kompanije su posredstvom političara koji su involvirani u regionu budzašto kupovale firme regionalnog značaja. Kasnije su političari sami sebi prodavali preduzeća. To je bila cena opstanka na vlasti.

Glavna meta je državna kasa. Ekonomisti u šali kažu: “Gde god na Balkanu vidiš kran, tu se pere novac“. Partije funkcionišu kao preduzeća. A preduzeća kao partije. U strankama su glavne teme ekonomske, pre svega tokovi novca. Partije su postale najefikasnije agencije za zapošljavanje.

Takav sistem koruptivnih poslova se decenijama uigrava i usavršava. Vlast se menja kada to odgovara centrima ekonomske moći, ali ovaj sistem je jači od promene vlasti. On promeni stranačku zastavu, ali ne menja metodologiju, a često ni aktere. Stara vlast, novoj vlasti „preda“ sve poslove i time kupuje amnestiju. Obračun sa „lopovima iz bivše vlasti“ se uglavnom svodi na medijsku harangu, a u retkim slučajevima nestane u lavirintu višegodišnjih sudskih procesa.

Ovakvi sistemi brutalno su osiromašili čitav region. Zemlje se sve više zadužuju, ekonomije se guše u vrzinim kolima unutrašnjeg duga, najvažnije odluke se donose u uskim krugovima. Privrede se ne posmatraju kao mogućnost za nacionalni prosperitet, već se tretiraju kao šansa za lično bogaćenje vlastodržaca.

Poseban problem imaju lideri, na svim nivoima. Oni se trude da među građanima obezbede što veći broj sledbenika. Uspostavljaju se „pravila čopora“.

Među sledbenicima jedan sloj predstavljaju „vernici“- oni su tu, pod sedativima medijskih kampanja. Drugi sloj čine oni koji misle da im je aktuelna politika jedina šansa. Treći slede političku opciju jer im je pružena mogućnost da steknu bogatstvo. To je najopasnija grupa – oni znaju da će kada lider padne, sva krivica pripasti njemu. Među njima nije malo onih koji bi da postanu „kalif umesto kalifa“. Tako nekako ide intelektualna i moralna „gradacija“ sledbenika.

S druge strane, među otvorenim protivnicima ima onih koji bi da „povedu narod“, ali jedva čekaju dogovor sa vlastima. Vremenom se postepeno gubi granica između sledbenika i protivnika. I oni imaju nešto zajdničko – svi bi da preuzmu vlast, da pokupe sve što su vođe „sklonile“…

Živimo u vremenu pustošenja regiona, stvaranja kvazielita, idealnom za lažne careve, drumske razbojnike, prevarante, manipulatore… To su razlozi beznađa od kojeg s pravom strahujemo.

Ovakva stanja narod opisuje poslovicom: „Možeš koliko hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš“.

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.