Tehnologija vladanja strahom

Milivoje Mihajlović
Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo“, Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Poštovani prijatelju, 

Kada je srušen Berlinski zid celom svetu je simbolično pao “kamen sa srca”, a nama je pao – na glavu. Evropska unija je za većinu zemalja značila prosperitet, a za nas – san koji se pretvarao u noćnu moru. Svuda se granice uklanjaju – kod nas se postavljaju nove i veće. Nije ni čudo što iz našeg regiona, kao iz proklete avlije, ljudi beže – tamo gde ih neće, bar ne otvoreno, ponižavati i nipodaštavati. Balkan je u “pusto” tursko vreme bila “zemlja krvi i meda”, a sada je zemlja straha. Laboratorija “Velikog brata” u kojoj se ispituju najnovije metode “reciklaže svesti”, masovne hipnoze i dikature lažima.

Nedavno su gotovo svi beogradski mediji objavili snimak brutalnog ubistva jednog vođe navijača. Ubica mu je prišao s leđa, upucao ga i “overio” metkom u glavu. Snimak sa sigurnosnih kamera nije pomogao da policija otkrije ubicu. Za većinu ljudi ovo je još jedna cigla u zidu straha koji mediji decenijama grade. Ne postoji drugi smisao objavljivanja snimka ubistva osim poruke – ovako prolaze oni koji ne slušaju. Nedavno sam gledao snimak trojice ljudi koji maltretiraju prištinskog novinara koji se usudio da piše o korupciji. Jasno se vide lica napadača i cela Priština zna ko su, ali – još nisu otkriveni. 

U Beogradu će biti postavljeno 2000 kamera, što je deo projekta “Siguran grad”. “Građani ne treba da brinu, MUP strogo čuva prikupljene podatke”, kaže ministar policije. 

Građani ipak brinu jer strahuju da će kamere snimati njih, a ne kriminalce i da neće koristiti onima koji su ih platili – građanima. 

Strah je opasnost na koju se misli pre nego što je nastala, afekt na moguću pretnju. Dovođenje građana u stanje latentnog straha je tehnika vladavine kleptokrata. Tehnologija upravljanja masovnim strahom počinje medijskim promocijama raznih vidova nasilja. Rijaliti šou više niko ne gleda ukoliko u njemu nema tuče, brutalnih svađa i grubosti. Sa utakmica se najpre izveštava o sukobima navijača, pa tek onda o rezultatu. Danima se piše o “zapaljenom automobilu pevačice”, pod naslovima: “šokantno”, “brutalno”, “dramatično”… da bi se prava vest da je uzrok kvar na instalacijama, sakrila negde na dnu srednjih strana tabloida. Godinama naslovne strane beogradskih tabloida puni ubistvo folk pevačice. Ovaj zločin u Borči (ispisan na hiljadama novinskih stranica) svedoči o nemoći  policije. Ili o nečemu drugom? 

Postoje ozbiljne studije o metodama širenja straha putem medija. Sve se svodi na objašnjenje potrebe političkih snaga i interesnih grupa da stalno drže najveći broj građana u strahu, kako bi njima lakše mogli da manipulišu. To su procesi koji traju godinama i u kojima se postižu ozbiljni “uspesi” u promeni svesti. Svaka četvrta vest objavljena u Srbiji sadrži ekstreman govor koji širi strah i osećaj nesigurnosti, netrpeljivosti i nestabilnosti. Razvija se iluzija o sveprisutnoj opasnosti. Predsednika Srbije na put u Kinu ispraća urednik, vlastima omiljenog, tabloida koji “grmi” sa tv ekrana – “ne idi na put, biće državni udar!“. 

Na Balkanu su strahovlade brutalno uvođene. Goli otok je primer metode “širenja straha u tišini”. Hiljade ljudi su deportovane u zatvore, pod izgovorom da su ruski špijuni, a čak ni sami zatvorenici, decenijama po oslobađanju, nisu smeli da spomenu zatvorske muke. Cela Jugoslavija je držana u strahu od Golog otoka o kojem se samo šaputalo. Tim strahom su upravljali jugoslovenski generali iz otetih vila na Dedinju. 

Metodologija širenja straha se i danas vidi u svakom delu Balkana i ima nekoliko nivoa. U Hrvatskoj i BiH je strah od “srbočetnika”, u Srbiji od “ustaša i albanskih terorista”. U Crnoj Gori – strašilo se zove “velikosrpska hegemonija”. U Makedoniji – s jedne strane “srpski špijuni osvajaju parlament”, s druge strane jedni strahuju od Albanaca, drugi od Makedonaca, a i jedni i drugi – od grčkog i srpskog hegemonizma. Posleratna vremena su “idealna” za širenje straha. Još su sveža sećanja na poginule, razaranja, krv i strahote, tako da “elite” stalno podstiču opasnost od toga da vreme ratova može da se vrati. Poruka je – dok mi vladamo neće biti rata, zbog toga nas pustite da krademo koliko možemo. 

Najlakše je manipulisati uplašenim ljudima. U strahu, narod se lakše opredeljuje za jednog vođu. “Da nema Mila, u Crnoj Gori bi potocima tekla krv zaraćenih bandi, a na kraju bi Srbija ponovo otela državu Crnogorcima”. “Da nema Bakira, četnici bi pobili sve Muslimane”. “Da nema Vučića, Albanci bi oteli Kosovo, sproveli ‘oluju na severu’ i etnički očistili KiM”. “Bez Hašima nema ni Kosova”. To su zaključci koji se nameću građanima svakodnevnim medijskim trovanjem. 

Pored toga, snažno se razvija stalni strah od NATO-a, od Rusa, od Kineza, od Engleza, od navijača, radikala, desničara… od svih koji misle da se do demokratije najbolje stiže bejzbol palicama. A niko se ne plaši lopova, secikesa, prevaranata. Na njih smo navikli, oni samo kradu – ne ubijaju. Skoro da su pozitivci. Primarni strah je – strah od smrti. Oni koji su uništili ekonomiju, prodavali i kupovali u bescenje fabrike i oterali na ulicu stotine hiljada radnika, umesto u zatvorima, sede u vladama ili uglednim institucijama. 

Svaki Balkanac beleži rast krvnog pritiska dok gleda vesti, a kreće na posao sa strahom da će dobiti otkaz. 

“Dok smo mi na vlasti – penzije će biti redovne”, to je lajt motiv svih izbora u ovom regionu. U prevodu: ako ovi drugi dođu na vlast – nema penzija. Strahovi su jači kada se čovek dezorijentiše, zbog toga imamo lavinu lažnih vesti kojom se smanjuje osetljivost na anomalije. Horor postaje svakodnevica. Tako se pojačava glavni uzrok straha – neizvesnost. Čutanje većine je prvi simptom hroničnog straha. 

Specijalni timovi se posebno trude da se građanima ne dozvoli da govore o uzroku straha, što progresivno uvećava strah. Narod se dovodi u latentno stanje apatije, a apatija je stanište kleptokratije. Planski se stvara atmosfera da je neprijatelj svako ko drugačije misli. Što je veći strah – veće je i slepilo. “Ljude moraš da držiš u strahu jer, ako nisu uplašeni, mogu početi da misle, što je opasno”, pisao je Čomski otkrivajući suštinu kleptokratskih diktatura. Većina ljudi je izopštena, gurnuta na marginu. Oni se, u bedi, bore za opstanak. Strah ih nagoni da, tumarajući po beznađu, “izlaz” vide u vođi i njegovoj ekipi. Kada ( i ako) pređu u taj tim prevaranata, opsenara i kleptokrata strahovi se umnožavaju – strah od toga da će jednog dana morati da odgovaraju, od toga da nikada nisu dovoljno dobri vođi, do pretnje da mnogi gladni žele da zauzmu njihovo mesto. 

Efekti “začaranih krugova straha” su pogubni. Kada se u vazduhu oseća nasilje, ljudi se dovode pred dilemu: biti u pravu, ili živeti u miru. Da li je bolje “okrenuti glavu na drugu stranu” ili se usprotiviti nepravdi? Balkanci se tradicionalno vezuju za “sigurnu varijantu”. Da li je “sigurna varijanta” bilo i pet vekova pod Turcima? Njegoš je pisao da “strah čovjeku često obraz kalja”.

Strah može da ubije, a može i da spasi – ako otklonite uzrok straha. Život u strahu je kazna. Život počinje kada se strah savlada. 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.