Švedski sto za Kosovo

Najviše zahvaljujući monitoringu Dušana i njegovog Foruma za etničke odnose pratim šta se sve događa i šta se sve priča u unutrašnjem dijalogu o Kosovu, u srpskoj javnosti i srpskom društvu. Naravno, i sâm sam pročitao najvažnije intervjue i komentare koji su objavljeni u štampi.

Uzimajući u obzir sve ovo što sam saznao proteklih meseci, od kada se vodi ova javna debata, u prvom redu kao rezultat političke inicijative predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, mogao bih ovde da postavim niz pitanja  (javnih, naravno), koja bi mogla da budu podsticaj, u prvom redu Dušanu i meni, da bar još jednom pokušamo da rezimiramo šta smo sve dobili i šta smo izgubili u ovoj vrlo važnoj javnoj raspravi o događajima koji se čine neminovnim, to jest o završetku dijaloga o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, putem pravno obavezujućeg sporazuma. Sada se naravno vidi da je ova formulacija, o pravnoobavezujućem sporazumu, zapravo pravno politička definicija Evropske unije, a kada smo Dušan i ja prošlog leta i jeseni pisali i pričali o ovome, verovatno se mnogima koji su nas čitali, sve to činilo kao neka izmišljotina koja nije vredna osvrta ili komentara.

Nego, da se vratim na unutrašnji dijalog o Kosovu, te na moja pitanja koja su logična i tačna, bar se meni čini, a druga je stvar kako ću ja, ili svi drugi koji bi na ova pitanja reagovali, pokušati da njih odgovorim.

Evo najzad tih pitanja: Šta je zapravo sve pokazala i dokazala ova javna debata o Kosovu? Da li se u međuvremenu, tokom ovog dijaloga, sakupilo više političke pameti u Srbiji, ili obrnuto? Da li je sada, kada smo gotovo stigli do kraja ovih javnih rasprava (ako se uzme u obzir i najava Predsednika Vučića da će za mesec ili nešto više izneti pred javnost svoj predlog o Kosovu), više spremnosti da se stvarno dođe do kraja jedne tragične istorije u odnosima između Kosova i Srbije?

Verovatno, čini mi se da je najtačniji odgovor na sva ova pitanja, i mnoga druga koji proizilaze iz njih, to da je ova srpska debata stigla do formata švedskog stola za ručavanje ili večeru. Znači, svega i svačega je bilo tu, na tom „političkom stolu“, kada su iznete, na uvid javnosti, onoj domaćoj srpskoj, kosovskoj i zapadnoj, sve ideje i predlozi kako da se odgovori na javnu raspravu koju je pokrenuo Vučić. Naravno, kada je u pitanju „švedski sto“, onda tu ima svega i svačega, za svakog ponešto, za svačiji ukus nečega, i onda sve zapravo zavisi od vašeg „političkog ukusa“ šta ćete izabrati da pročitate malo detaljnije, ili pak da se složite ili ne – oko tih predstavljenih i saopštenih ideja i predloga.

Drugi moj zaključak, koji je sada subjektivne prirode (mislim da što se tiče ovog prvog, verovatno bi se svi složili sa mnom), govori o mom utisku da je zapravo cela ova rasprava, u principu pokazala da je ova javna debata, nanela više štete nego dobrobiti ideji vodilji Vučića da pripremi srpsku političku scenu, srpsku javnost i srpsko društvo za završetak priče o Kosovu, kao ključ koji je neophodan da se otvori „brava“ vrata Evropske unije.

Jednostvano, meni bar izgleda, a nadam se da ovde nisam u pravu, da je većinski deo koji čini ova javna rasprava, pokazao da današnja Srbija još nije spremna da prizna istinu o Kosovu i oko Kosova, i da okrene novi istorijski list, koji podrazumeva, naravno, normalizaciju odnosa između Kosova i Srbija.

Ima puno predloga koji zajednički onda vode do ovog zaključka, koji je u velikom sukobu, ako se tako može rešiti, sa žurbom i hitnošću koju je uneo u dinamiku javnog političkog mišljenja u Srbiji, sam Predsednik Vučić.

Na primer, takve prirode su predlozi da zapravo očuvanje Statusa kvo (ili pak očuvanje sadašnjeg stanja na Kosovu, naročito na Severu, kojeg mnogi i dalje nazivaju kao „zamrznuti sukob“, koji po meni nije više adekvatna formulacija, ali o tome nekom drugom prilikom), je u interesu Srbije, jer u međuvremenu (tu naravno niko ne zna i ko zna kad, i ko zna kako), može da dođe do velikih promena u međunarodnim odnosima, naročito između velikih sila, pa onda Srbija može da dobije neku mnogo povoljniju opciju.

Pa sad, ako smo iskreni jedni prema drugima, i ako ovde uporedimo sadašnje stanje u Evropi i svetu sa onim 2008, kada je Kosovo postala nezavisna država, sa ovim sadašnjim stanjem, onda verovatno opet svi možemo da se složimo da se svet, kako se ono kaže, preokrenuo naopačke, to jest gotovo ništa nije više kako je bilo, ali da sve to nije imalo ama baš nikakvog uticaja na odnose Kosova i Srbije.

Ako znači cela ova velika pretumbacija stanja u Evropi i u svetu, nije nešto novo donela političarima i javnosti na Kosovu i Srbiji, ne znam šta se to može očekivati u Beogradu kako bi se dobila povoljnija ponuda za Srbiju.

Takve prirode ili takvog sastojka, po meni su i predlozi, koji moraju mnogo ozbiljnije da se uzmu u obzir, jer oni dolaze od srpskih zvaničnika, u prvom redu od zamenika premijera, Ivice Dačića, i Aleksandra Vulina, ministra odbrane u Vladi Srbiji, po kojima je jedini način da se dođe do kraja ove „kosovske priče“, da se napravi razgraničenje na ono što je srpsko i ono što je albansko, i onda da svi živimo srećni i zadovoljni.

Štaviše, Vulin je u svojoj analizi napravio, preko ovog razgraničenja između Albanaca i Srba, drugo razgraničenje, po interese i stabilnost Evrope mnogo važnije čak, jer po ministru odbrane Vlade Srbije, ovde se na kraju krajeva, radi o granici između NATO pakta i Srbije  (i mnogo šire), jer Vulin ovde tačno predskazuje da će nakon Albanije i Crne Gore, i Makedonija ubrzo postati veo Severno-atlantske alijanse, a što se tiče pak samog Kosova, to je ionako deo NATO pakta.

Naravno, preko Kosova, albansko-srpskog, i NATO-srpskog razgraničenja, Vulin stiže do stvaranja novih granica srpske države, preko rešavanja srpskog nacionalnog pitanja.

O ovome sam, mislim, pisao i ranije. Sve ove ne vodi nikud samo do najava novih vrlo problematičnih događaja u odnosima Kosova i Srbije, a zapravo, promena evropskog diskursa (koji bi trebalo da poveže Prištinu i Beograd), sa geo-strateškim diskursom, ili pak onim o novim etničkim granicama je u direktnoj suprotnosti sa onim što Evropska unija želi da postigne u dijalogu u Briselu.

Ovi predlozi su put za ćorsokak, kako se kaže, a ne za Brisel.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.