Dijalog izbaviti iz konteksta pristupanja EU i postaviti kao jasan nacionalni interes

Dijalog se otuđio od građana i oba društva, Srbi i Albanci, ne vide nikakvu korist od nastavka dijaloga. Politički lideri takođe ne vide i to se simbolično saopštava, kazao je Stefan Surlić. 

„Svedočimo jednom prizemljavanju dijaloga u odnosu na 2018. ili 2019. kad su nerealno podizana očekivanja. Sada vidimo da i iz Beograda i iz Prištine dolaze vrlo umirujuće poruke. Nemaju ništa protiv dijaloga ali ne očekuju ništa epohalno da će se desiti“, kazao je.

U emisiji Pravi Ugao autorke Ljubice Gojgić govorio je o trenutnoj Lajčakovoj ulozi, ali i o tome kako kao politikolog mlađe generacije, poreklom iz Prištine koju je sa porodicom bio primoran da napusti nakon završetka bombardovanja ’99, vidi pitanje ‘zaostavštine“ kosovskog problema i novim generacijama.

EU da promeni pristup dijalogu

Surlić kao potrebu očekuje promenu dosadašnjeg načina vođenja dijaloga od strane EU i to na više polja

„Ta konstruktivna dvosmislenost koja je obeležila proteklih 10 godina dijaloga bi trebalo konačno da se promeni zato što to dovodi do različitog tumačenja potpisanog i samim tim, kada se drugačije tumače sporazumi, onda postoji i različita želja za primenom, a kada imate negativno iskustvo sa prethodnim sporazumima, onda to umanjuje argumente za finalni sporazum“, navodi.

Iako potvrđuje da EU ima mehanizme sankcija, Surlić dodaje i da ona nikada to nije uvela u dijalog kao mehanizam. Takođe EU ne nudi ni neke konkretne podsticaje za uspeh dijaloga; štaviše, i ono što je decidno obećavala EU nije ispunila pogotovu po pitanju Kosova, navodi dalje.

„Ona je nakon sporazuma o demarkaciji, koja je bila uslov, rekla da će sprovesti viznu liberalizaciju, a ona to nije sprovela ni do današnjeg dana zato što je u pitanju bezbednosni problem. Političari možda imaju volju ali njihove strukture kažu – ne, ako bi to učinili, imali bismo veliki problem pre svega kada je u pitanju nekontrolisana migracija sa Kosova“.

Surlić takođe smatra da je problematičan celokupan pristup prema ulozi Miroslava Lajčaka u dijalogu.

„Zato što svi u EU, na žalost, njega vide kao trećeg aktera, a ne kao nekog posrednika između dve strane i od EU se očekuje da kaže ovo je cilj, ovo zahtevamo od vas. To se nešto naslućivalo u njegovoj izjavi da i pred Srbijom i pred Kosovom, predstoji promena ustava i da se kompromis mora i normativno ugraditi u dva politička sistema. Međutim, odmah nakon toga je bio vrlo agresivno napadan i više nije bilo govora o tome“, objašnjava.

Za Miroslava Lajačaka priznaje da mu se u delu javnosti sa kosovske strane nameće hipoteka zemlje iz koje dolazi, a koja ne priznaje nezavisnost Kosova, iako Surlić kaže da on jasno pokazuje ambiciju karijernog diplomate koji izlazi iz svog nacionalnog. Takođe, to što tečno govori srpski, takođe se u albanskim medijima učitavalo kao karika više da će biti „naklonjeniji srpskoj strani“.

„Ali tu nema nikakvog osnova“, kaže Surlić. „On je dobio jasan mandat i treba da pokaže simbolički da je neutralan i to njegovo kompromisno postupanje da on u Prištini sedi pored predstavnika albanske zajednice sa albanskom zastavom – opet šalje poruku, kao i ono sa mapom“.

Kosovska strana nije spremna za kompromis

Govoreći o spremnosti dva društva za kompromisom, Surlić priznaje da on izostaje sa kosovske strane, te da su očekivanja Albanaca nerealna.

„Kao da nema nikakve spremnosti za kompromisom. Na žalost, za razliku od društva u Srbiji i javnosti, već godinama, bez obzira na različite stavove i pozicije koje idu do ekstrema po pitanju Kosova, provejava ideja o neophodnosti nekog kompromisa, nekog bolnog reza koji bi trebalo da se desi, možda čak ni nekog istorijskog kompromisa između Srba i Albanaca koji neće biti lak, ali u kosovskom društvu i na političkoj sceni, te ideje nema da se postigne bilo kakav kompromis. Na žalost, to je plod nerealnih političkih očekivanja i trenutna politička situacija me podseća na onu nakon proglašenja nezavisnosti kada su data velika obećanja kosovskim političkim liderima od strane zapadnih centara da je kosovska nezavisnot završena priča, da ona neće zavisiti od pozicije Srbije i sada ono što u stvari poručuju Kurti i Osmanijeva i ostali lideri jednoglasno – nama dijalog nije potreban, nama je potreban međunarodno pravni subjektivitet a to neka reše Amerikanci i Evropljani sa Srbijom a mi ćemo sačekati“.

Nije realan uspeh pritiska Amerike na Srbiju za pitanje Kosova

Kaže da nije realno uverenje Albanaca da će Amerikanci moći da izvrše pritisak na Srbiju i da urade posao za njih, jer je između ostalog, tema Kosova jedino pitanje zbog kojeg može da dođe do značajnih političkih posledica po vlast uprkos velikoj podršci koju SNS trenutno ima u Srbiji.

Kao primer za takav stav navodi da se uprkos „svoj mogućoj pozitivnoj kampanji“ za podelu, odnosno razgraničenje, pokazalo da podrška takvom rešenju u Srbiji nije prelazila 30 odsto, te da je realna podrška bila između 20 i 24 posto.

Iako se slaže da je pojedincu uvek najvažnije pitanje njegove lične egzistencije, sa druge strane kaže da kada se Kosovo postavi kao tema, onda se vidi „snažan emotivni odgovor“ kod značajne većine građana u Srbiji.

„Stoga rešavanje uz međunarodni pritisak može dovesti samo do kontraefekta i do jednog trajnog unutarpolitičkog rascepa u Srbiji a zašto bi to Srbija sebi činila?!“ – naglašava Surlić.

Srbi i Albanci direktno da pregovaraju i to uz politički okvir

Za Surlića je od presudne važnosti da Srbi i Albanci direktno pregovaraju, ako ne na najvišem nivou, onda na nižim, te smatra da je bespotrebno u iskrenom dijalogu da postoje medijatori i da se odlazi u Brisel.

„Zar ne može da se načini taj jedan korak?! To što se nameće potreba za tutorom takođe govori o konceptu suvereniteta dva naroda“, istakao je, dodajući da je vrlo važno da se dijalog približi građanima.

Kao pozitivan korak ocenjuje to što je do sada u briselskom procesu doneto preko 50 dokumenata, odnosno 33 sporazuma, od čega je 80% realizovano, te da je to u značajnoj meri olakšalo svakodnevni život građanima.

Dijalog treba da se izbavi iz konteksta pristupanja EU i da se postavi kao jasan nacionalni interes i Srba i Albanaca, dalje navodi Surlić.

„To da li postoji perspektiva jasnog pristupanja EU je irelevantno pitanje naspram toga da nam visi stalno neki konflikt između Srba i Albanaca. Pogotovu kada stavimo u neki širu perspektivu“, objašnjava.

„Pre 10 godina na Kosovu je živelo preko 120.000 Srba. Danas po procenama živi oko 85.000 Oni odlaze iz raznoraznih razloga, čak 46 odsto onih koji žive na Kosovu u naredne četiri ili pet godina sebe ne vidi na Kosovu. To važi i za Albance ali njih ima mnogo više, pa se ne primećuje taj odlazak. Ali ako se nastave isti trendovi, za 20 godina u Švajcarskoj će živeti više Albanaca kosovskih nego na Kosovu. U ime koga ćemo mi ta rešenja donositi ako imamo ljude koji krase neka uređena društve Nemačke, Austrije, Švajcarske…?!

Smatra i da sa druge strane nedostaje politički okvir koji bi legitimizovao saradnju mladih Srba i Albanaca.

„Mi imamo individualne inicijative ali uvek taj politički okvir i te kako utiče na domete saradnje. Jer ne osećate se prijatno ako vi uspostavljate akademsku saradnju, a onda neko sebi da za pravo da vam na političkom nivou kaže – vi ste izdajnik vaše nacije ako tu saradnju uspostavljate„, Surlić kaže.

„I sve ove sporazume koje potpisuju Beograd i Priština, ne potpisuju se na nivou dva grada, nego na nivou dva politička sistema. Ne može da se napravi takva atmosfera da ako se sutra sastanu Vučić i Kurti, oni su zaštitnici nacionalnih interesa ali ako se sastanemo ja i Idro Seferi mi smo izdajnici“.

„Niti jedna, niti druga strana ne želi punim srcem da učestvuje u tome ako nemamo bar neki bazični društveno politički dogovor dve strane ili dva lidera koji bi rekli, slušajte nismo još sredili status ali hajde da uspostavljamo saradnju i veze“ – zaključuje Surlić.

Kurtijeva politika – fasada iza koje se krije ekstremizam

Odgovarajući na pitanje da iznosi slične stavove u delu kada on govori o političkom dijalogu, Surlić je dao opasku da se ne slaže, jer Kurti polazi od pretpostavke da su društva već uređena liberalno demokratska.

„Kurtijev koncept o tome da treba poljopivrednik da razgovara sa poljoprivrednikom…, polazi od jednog uređenog liberalnog demokratskog društva kao da mi nemamo nikakav problem, nikakav konflikt, nikakvu sistemsku diskriminaciju Srba na Kosovu i hajde da sada pregovaramo o ceni otkupa žita na Kosovu među proljoprivrednicima“ – objašnjava Surlić.

Kaže da se radi o „idealnoj priči“ koja „uopšte ne odgovara realnosti“:

„Njegova politika je zapravo jedna fasada iza koje se krije ekstremizam“, dodao je, objašnjavajući dalje:

„Albanski lideri govore o Ahtisarijevom planu kao o maksimumu – i da treba revidirati taj Ahtisarijev plan u delu u kojem govori o kosovskim Srbima. Ali ga zapravo prvo treba sprovesti u potpunosti“.

Kaže da i 20 godina kasnije postoje konstantni etnički motivisani napadi, učestali poslednje godinu dve, preko 40.000 nerešenih slučajeva uzurpacije imovine što prenosno može da se odrazi na 200.000 Srba sa Kosova.

„Zapravo nema kosovskog Srbina koji posredno ili neposredno nema neki problem sa uzurpacijom stana, kuće, zemljišta itd“, kazao je.

Kao poražavajuću čijenicu vidi to što se upravo primer uzurpacije pojavljuju učestalo u poslednjih dve do tri godine i to pogotovu zemljišta.

„Izađu na svoje poljoprivredno dobro i neko drugi obrađuje i oni ne smeju ništa da kažu i nema niko ko će ih zaštititi i onda Aljbin Kurti izađe sa tom pričom – mi treba da pregovaramo o ceni otkupa ili čega već. To je idealna priča do koje tek treba da dođemo“, Surlić navodi kao primer.

Vidljiv problem pitanja opstanka Srba na Kosovu predstavlja i pitanje ugrožene srpske kulturne baštine, te Surlić smatra da se radi o sistemskoj diskriminaciji koja mora da se reši kao prethodnica idealnoj situaciji za ideju međunacionalnog dijaloga kako tu Kurti zastupa

„Znači sistemska diskriminacija, šta god otvorite kao pitanje, vi vidite da je to jedan sistemski i institucionalni problem na Kosovu. Neka to reši a za to mu je potrebno tri do pet godina na Kosovu, pa onda neka priča o idealnoj situaciji međukulturnog dijaloga na Kosovu“.

Šta je realno i šta je kompromis Srbije 

Sa druge strane, srpska strana mora da prihvati činjenicu da Kosovo već 20 godina postoji kao zaseban političko-društveni sistem.

Istovremeno je daleko od iluzije da će u pregovorima Kosovo biti integrisano u Srbiju, niti će Albanci sebe smatrati građanima Srbije.

„Ovde govorimo o političkom statusu koji osigurava da Kosovo ne bude deo jedinstvenog političko društvenog sistema sa Srbijom“, kaže.

Na pitanje da li je kao mlad čovek sa poreklom iz Prištine prihvata rešenje za Kosovo kao „davno presuđeno rešenje o nezavisnosti na koje Srbija mora da pristane“, Surlić odgovara:

„Ne mogu da pristanem na to iz okolnosti koje su dovele do proglašenja te nezavisnosti. Ako znam da je u mom rodnom gradu živelo 40.000 ljudi, a da su oni proterani ili ubijeni, a da za to nije niko odgovorao, da je čitav kontekst nastavljen sa jednom sistemskom diskriminacijom Srba na Kosovu, svakako da ne bih mogao da prihvatim kao legitimno da neko traži još politički zahtev priznanja uprkos svim ovim činjenicama“.

On veruje u sporazum bez formalnog priznanja kosovske nezavisnosti od strane Srbije te da je to jedino moguće prihvatljivo rešenje za većinu građana Srbije.