Stanišić i Simatović osuđeni u Hagu na po 12 godina zatvora

Foto: Printscreen, N1

Video prilog možete pogledati ovde.

Međunarodni mehanizam za krivične sudove proglasio je bivše čelnike Službe državne bezbednosti Srbije Jovicu Stanišića i Franka Simatovića krivim za zločine tokom ratova u Hrvatskoj i BiH.

Oni su osuđeni na po dvanaest godina zatvora.

To je druga prvostepena presuda, jer je prva, kojom su bili oslobođeni svih optužbi, bila ukinuta po žalbi tužioca.

Pretresno veće konstatuje da je tužilaštvo dokazalo sumnje i navode koji se odnose na ubistvo, zatim zločin protiv čovečnosti i kršenje običaja ratovanja.

Pretresno veće konstatuje da su ubistva i prisilna premeštanja vršenja diskriminatornom namerom i da stoga ispunjavaju kriterijume krivičnog dela progona, ali i zločin protiv čovečnosti, naveo je sudija.

Pretresno veće smatra da sistemski obrazac krivičnih dela koje su srpske snage izvršile protiv nesrpskih civila predstavlja najuverljiviji dokaz koji ukazuje na postojanje zajedničke zločinačke svrhe. Iz razloga navedenih u presudi, pretresno veće je uvereno da je bar od avgusta 1991. postojao udruženi zločinački poduhvat, sa svrhom da se većina nesrpskog stanovništva prisilno i trajno ukloni sa određenih područja, naveo je sudija.

“Tu zajedničku zločinačku svrhu delili su vojni i politički i policijski rukovodioci Srbije, srpskih autonomnih oblasti Krajine, Baranje i Slavonije i Zapadnog Srema kao srpske republike BiH”, naveo je sudija.

Pretresno veće je, kako je rekao sudija, konstatovalo da su u SAO Krajini obojica optuženih u prvoj polovini 1991. godine bili uključeni u neku vrstu pomoći lokalnim bezbednosnim strukturama, uključujući pomoć u obučavanju pripadnika policije Krajine, teritorijalne odbrane i drugih snaga u kampu u Golubiću, a kasnije i u Kninskoj krajini.

Međutim, tužilaštvo nije dokazalo da je zajednička zločinačka svrha postojala pre avgusta 1991. godina. Shodno tome, pretresno veće se nije uverilo da su optuženi takvim postupanjem doprineli ostvarivanju zajedničke zločinačke svrhe“, naveo je sudija. Kako je dalje naveo – pretresno veće izvelo je sličan zaključak u vezi sa bilo kojim doprinosom optuženih u odnosu na srpske snage u SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem.

Što se tiče srpskih snaga u BiH, pretresno veće smatra da je Stanišić često bio u kontaktu sa Radovanom Karadžićem, pre i posle formiranja republike bosanskih Srba, ali nema dovoljno pouzdanih dokaza koji bi van razumne sumnje pokazivali prirodu I vrstu eventualne konkretne pomoći koju su optuženi pruižali Karadžuiću ili drugim učesnicima udruženih zločinačkih poduhvata a u vezi sa uspostavljanjem odovjenih srpskih policijskih i vojnih struktura u BiH. Zato pretresno veće konstatuje da tužilaštvo nije dokazalo da su optuženi doprineli ostvarivanju zajedničke zločinačke svrhe time što su rukovodili, organizovali finansiranje, logističku podršku paravojnim jedinicama, uključujući Srpsku dobrovoljačku gardu ili Škorpione, a u vezi sa izvršenjem njihovih zločina po optužnici.

Dokazi izvedeni na suđenju pokazuju da se dogodio sistematski napad na civilno stanovništvo nesrpske nacionalnosti u Hrvatskoj i BiH, navedeno je tokom izricanja presude. Postoji jasan obrazac zločina i nasilnih radnji koje su činili srpske snage, uključujući JNA i teritorijalnu odbranu Krajine, a posledica toga je bilo raseljavanje stanovništva, čitava sela su sravnjivana sa zemljom, hrvatsko stanovništvo je pljačkano, navedeno je tokom izricanja. Kako je rečeno, kao u Hrvatskoj, sličan obrazac je bio u BiH – civili, bosanski muslimani i bosanski Hrvati, ubijani su i mučeni, izlagani prisilnom radu i seksualnom mučenju. U Bjeljini su terorističke grupe bile Arkanova garda, Beli orlovi i Srpska nacionalna garda, zajedno sa pripadnicima lokalne policije, a terorisali su, pljačkali i mučili nesrpsko stanovništvo, ali i nelojalne Srbe, naveo je sudija.

Tokom i neposredno posle napada na Zvornik, srpske grupe – Arkanova garda, “šešeljevci” i “Žute ose” ubijale su i proterivale lokalno nesrpsko stanovništvo, u lošim uslovima u objektima su držali nesrbe, premlaćivali ih i zlostavljali, pa je većina bosanskih muslimana bila prisiljena da napusti tu opštinu, kazao je dalje sudija.

Ovaj obrazac ponovljen je u Bosanskom Šamcu, u aprilu 1992. godine, kada su ga srpske snage zauzele. Hrvati i muslimani su proizvoljno zatvarani u najmanje šest zatočeničkih objekata, gde su zatočenici držani u nehumanim uslovima, zlostavljani i prisiljavani da vrše seksualne radnje, a takođe neki od njih su i ubijani, rekao je sudija. Većina nesrpskog stanovništva bila je prinuđena da se iseli, naročito posle ubistva 16 ljudi u selu Crkvice. Isti obrazac desio se prilikom zauzimanja Doboja u maju 1992. godine, kada su formirani brojni zatočenički centri u kojima su civili držani u strašnim uslovima, rekao je sudija i dodao: 12. jula 1992. srpske snage su ubile 16 nesrpskih civila, tako što su ih koristili kao živi štit. Nakon zauzimanja Sanskog mosta u maju 1992. pokrenuta je kampanja terora, ubijani su i proizvoljno hapšeni muslimani i Hrvati, proterivani, mnogi od njih zatočeni, njihovi verski objekti su uništavani, navodi se dalje. U septembru 1995. Arkanova Srpska dobrovoljačka garda ubila je veliki broj civila u Trnovi i Sasini, a u julu 1995. Škorpioni su ubili šest muškaraca i jednog dečaka muslimana, rekao je sudija.

Presudom Jovici Stanišiću i Frenkiju Simatoviću stavlja se tačka na velike slučajeve pred sudovima u Hagu. Dvojica čelnika Državne bezbednosti su se pred Tribunalom prvi put pojavili početkom 2003. Obojica su uhapšeni u akciji Sablja, nakon ubistva Zorana Đinđića, a vrlo brzo su isporučeni Hagu. Obojici se na teret stavlja dug niz optužbi – pre svega da su od 1991-95 učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu, kako bi nesrpsko stanovništvo bilo uklonjena iz delova Hrvatske i Bosne -i to ubistvima, progonima i nehumanim delima.

Stanišić: „Časni sude, nisam kriv“

Obojica su ovakve rečenici izgovorili dva puta. Naime, prvom presudom iz 2013. oslobođeni su krivice, jer su sudije odlučile da njihova pomoć paravojnim jedinicama – Škorpionima, Arkanovim tigrovima, Knindžama i snagama Crvenih beretki nije bila konkretno usmerena na zločine.

Takva formulacija je pala na žalbenom veću i njima se suđenje ponavlja između 2017 – 2019.

A šta im se još nalazi u biografiji. Dok nisu prešli u službu i ne mnogo. Stanišić nakon završetka fakulteta ulazi u službu Državne bezbednosti i postaje stručnjak za KGB. Na čelo državne bezbednosti dolazi 1991, nakon što je dve godine ranije uspešno organizovao vidovdanski kosovski miting koji je lansirao Slobodana Miloševića. Tu je do kraja 1998, kada mu je državi vrh zahvalio na saradnji, dok se nezvanično pominje raskol sa Miloševićem. Do 1995, njegovo ime se dovodi u vezu sa naoružavanjem Srba u Bosni i Hrvatskoj, zapravo je čovek iz senke bez koga se ništa ne može završiti.

Godine 1995 izlazi iz senke i to, kako navodi novinarka Vremena Tamara Skroza „džejmsbondovskom“ rečenicom: „Ja sam Jovica Stanišić“.

Pred medijima se retko pojavljivao – ostaće zabeležen snimak iz juna 1995. kada je kao predstavnik Slobodana Miliševića učestvovao u oslobađanju zarobljenih mirotvoraca koje su snage bosanskih Srba zarobile nakon što je NATO počeo bombardovanje srpskih položaja.

„Imamo još 15 ljudi i nadam se da ćemo h preuzeti, i da će ovo doprineti mirovnom procesu“, rekao je tada Stanišić.

Špijunske afere, saradnja sa CIA

Stanišiću se pripisuju i špijunske afere. Godine 2009. Los Anđeles Tajms vrlo slikovito opisuje susret Stanišića i agenta CIA u Topčiderskom parku 1992, nakon čega on navodno postaje američki čovek. List čak navodi i da je CIA Tribunalu dostavila dokumente o njihovoj dobroj saradnji koji bi trebalo da Stanišiću ide u prilog. Tako nešto su odbili da komentarišu i Stanišićev advokat, ali i CIA.

Sa druge strane, Simatović je bio Stanišićev učenik, čovek koji se bavio američkim agenturama u Jugoslaviji. Kako početkom 2000-ih piše novinar Dejan Anastasijević, Simatović stiže u Knin 1991. sa lažnim imenom i kao novinar Politike Eskspres. Pod njegovim nadzorom izlazi prva generacija Crvenih beretki, među kojima je i Legija. Prema navodima svedoka Crvene beretke odgovorne su, između ostalog, i za smrt oko stotinu muslimana i Hrvata kod Mostara.

Simatović je preživeo smenu Stanišića i brzo postaje zamenik novog čelnika Službe državne bezbednosti Radeta Markovića. Tokom 1998/99. Crvene beretke deluju na Kosovu, gde se na više mesta vodi istraga o njihovom učešću u zločinima nad civilima. Ti događaji nisu ni uključeni u optužnicu.

Već posle prve oslobađajuće presude stručnjaci su govorili da su tako nešto i očekivali – pre svega zbog njihove saradnje sa stranim službama, kao i u slučaju generala Momčila Perišića.
Njihova ulogu u zločinima u samoj Srbiji, takođe nije rasvetljena.

Držali su pod komandom i kontrolom Jedinicu za specijalne operacije, paravojnu formaciju koja je ubila brojne ljude, zaključno sa premijerom Đinđićem. Postoji i sumnja da počinili niz krivičnih dela: od trgovine narkoticima, preko ubistava, nezakonitih lišenja slobode, pa do carinskih i finansijskih prekršaja.

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.