Šta se ovde čeka?

Blerim Shala Bljerim Šalja
Bljerim Šalja u kolumni na +38…

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)

Rat u Vijetnamu, u kojem je učestvovala Amerika, trajao je punih dvadeset godina: od 1955 do 1975.

Dve godina nakon završetka ovog rata, tokom kojeg je SAD na Vijetnam bacila tri puta više bombi nego za vreme celog Drugog svetskog rata, počeli su prvi tajni pregovori između predstavnika SAD (tu je učestvovao i svima nama poznati američki diplomata Ričard Holbruk), i Vijetnama o normalizaciji odnosa između dve države.

Ipak, trebalo je dodatnih 18 godina pregovora na svim nivoima, kako bi se 1995. stiglo do normalizacije odnosa između ove dve države.

Amerika i Vijetnam sada imaju odlične političke, diplomatske i ekonomske odnose.

Ovo je sjajan primer kako su dve države koje su bile uključene u jedan užasan ratni sukob, uspele da uspostave odlične odnose koji se čak mogu okvalifikovati i kao prijateljski.

Godine 1993. godine su predstavnici države Izrael i PLO (Palestinske oslobodilačke organizacije), postigli prvi istorijski sporazum u Oslu, putem kojeg je trebalo da se stavi tačka na višedecenijski oružani sukob na teritoriji Palestine.

Putem ovog sporazuma, koji je inače potpisan u Vašingtonu, u prisustvu tadašnjeg američkog predsednika, Bila Klintona, trebalo je započeti proces stvaranja države Palestine, koja bi trebala da bude priznata od strane Izraela.

Normalizacija odnosa između Izraela i Palestine bi podrazumevala uzajamno priznanje između ove dve države.

Štaviše, troje glavnih političara tog vremena Izraela i Palestine, premijer Jicak Rabin, Šimon Peres, šef diplomatije, i Jaser Arafat, lider PLO, sledeće godine, 1994, dobiće Nobelovu nagradu za mir.

Rabin će biti ubijen sledeće, 1995. godine. Peres će umreti prirodnom smrću 2016. godine. Arafat će umreti 2004. godine.

Do dan danas, ovaj sporazum nije u potpunosti primenjen.

Sukob u Palestini i oko Palestine i dalje traje. Još se nije stiglo do normalizacije odnosa između Izraela i Palestine. Niko živ zapravo ne zna da li će se i kada završiti ovaj sukob koji traje više od pola veka.

Ovo je vrlo loš primer kako se može upropastiti jedna istorijska šansa, čime bi se rešio jedan gorući problem jednog regiona, koji je jedan od žarišta tenzija na svetskom nivou.

Naravno, upoređivanjem u odnosima, razgovorima i pregovorima između Kosova i Srbije, sa ovim primerima, ne može se stići do istovetnih zaključaka. Ali to ne znači da ne postoje tačne i pristojne paralele, koje mogu da posluže kao dodatni argumenti svima onima, u Prištini i u Beogradu, koji i dalje veruju sa se stiglo gotovo do cilja ovih razgovora između predstavnika dva naroda i dve države, koji traju od proleća 1998. godine.

Ako su pregovarači prvo, a nakon njih i glavni zvaničnici SAD i Vijetnama, mogli da postignu takav sporazum o punoj normalizaciji odnosa, a nakon toga čak da uspostave prijateljske odnose, tako nešto je sigurno moguće i kada se radi o odnosima između Kosova i Srbije.

Naravno, može nam se desiti da i mi, kao što se desilo u slučaju Izraelaca i Palestinaca, ne upotrebimo kako treba istorijski i politički momentum, to jest da ga protraćimo, i da ostavimo novim generacijama, koje „luk niti su jeli, niti mirisali“, da se bave ovim problemom koji u međuvremenu, može postati još teži, još komplikovaniji.

Puno puta smo Dušan Janjić i ja ovde rekli i napisali da vreme nije na ničijoj strani, u ovim našim odnosima i našem dijalogu.

Za rat koji je trajao dvadeset godina, trebalo je, u slučaju Vijetnama, da pregovori traju dvadeset godina.

U slučaju Kosova, rat je trajao dve godine, ovde se ne računa onaj period vrlo teške situacije na Kosovu, od 1989. godine pa nadalje (kada je Kosovo ostalo bez ikakvih institucija), a razgovori traju već 21 godinu, bez onog hepienda, koji je inače mogao biti postignut da je bilo dobre volje, u prvom redu u samoj srpskoj političkoj sceni.

Svašta se desilo u međuvremenu. Povratka na staro, naravno, ne može biti.

To bi zapravo moglo puno olakšati postizanje onog sveobuhvatnog sporazuma između Prištine i Beograda o kome se priča već osam godina (ako ne i više), jer sve takozvane „velike stvari“ u ovim tragičnim istorijskim odnosima Kosova i Srbije, su se već zapravo rešile u međuvremenu.

Nema tu nikakve nepoznanice: Kosovo i Srbija već od leta 1999. godine, žive odvojenim političkim životima. A od februara 2008. godine, radi se o dvema državama (Srbija je zapravo 2006. godine, nakon nezavisnosti Crne Gore, povratila državnost koju je imala do kraja Prvog svetskog rata, 1918. godine).

Ova politička i istorijska činjenica se neće promeniti između Kosova i Srbije.

Ali na drugoj strani, ove obostrano vrlo poznate činjenice, i u principu obostrano izražena volja da se naprave ovi zadnji napori ili koraci i da se dođe do tog istorijskog potpisivanja Sporazuma o punoj normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, do sada, bar, nisu urodila plodom.

Tehnički rečeno, a ovde je teško se ne složiti da se radi o jednom vrlo tačnom opisu, od kada je ova, kao što je opisivana i očekivana „zadnja ili finalna faza“ razgovora predstavnika Prištine i Beograda počela (na tehničkom nivou 2011. godine, a na političkom, 2012. godine), mi zapravo imamo više vremena kada se uopšte nije razgovaralo, o bilo čemu, nego kada je bilo pravog dijaloga zvaničnika i stručnjaka Kosova i Srbije.

Efektivno, negde već od jeseni 2015. godine, nije bilo pravih radnih sastanaka u Briselu (ili bilo gde drugde), što znači da smo na ovaj ili onaj način, mi zapravo protraćili gotovo punih pet godina, a dijalog se vodio samo tri godine (i nešto više), kada se postignuti svima nama poznati rezultati.

Ne vidim da smo u međuvremenu, zato što nije bilo pravog dijaloga u Briselu, nešto postali pametniji, umereniji, spremniji da dođemo do kraja ovog procesa koji traje već više od dvadeset godina.

Naprotiv. Ako uporedimo stanje na Kosovu i u Srbiji od pre pet godina i sada, mi možemo biti samo tužniji i još više frustriraniji, kako smo dopustili da pet godina ne napravimo ono što smo mogli napraviti (i što još možemo) za pet nedelja, ili u najgoroj varijanti, za pet meseci.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.