Ecfr.eu: Šta se može očekivati od dijaloga Kosovo-Srbija u 2021. godini

Ričard Grenel Tvite nalog
FOTO: Richard Grenel/Twitter

Izvor: ECFR/The European Council on Foreign Relations (Tekst je izvorno preveden sa engleskog)

Zbog manjka iskrenog vođstva i istinskih pokušaja da se javnost pripremi za kompromis, Kosovo i Srbija će ove godine verovatno postići mali napredak u svom dugotrajnom dijalogu.

Dijalog Beograda i Prištine vođen pod okriljem EU izvor je sve većeg nestrpljenja u mnogim evropskim prestonicama. Razgovori, koji traju već skoro jednu deceniju, napreduju gotovo jednako brzo kao i reforme koje su Kosovo i Srbija započele na svom putu ka članstvu u EU. Ove reforme su skromne, tehničke i često transakcione, a pregovaračke strane teže da pažljivo proračunaju šta će dobiti u zavisnosti od smera delovanja a na osnovu njihovih kratkoročnih političkih interesa. Možda je to i dobra stvar, sa obzirom na to da Kosovo i Srbija trenutno imaju manjak velikih ideja za postizanje konačnog sporazuma koji bi bio demokratski i održiv, a koji bi im omogućio budućnost unutar Evropske unije.

Dijalog je imao za cilj da reši sitnije delove spora, istovremeno ignorišući veliku slagalicu u koju se ovi delići uklapaju.

Dijalog je tokom godina imao svoje uspone i padove. Svoj najgori period doživeo je 2011. godine, kada su dve strane počele da na privantim večerama prave planove o teritorijalnim promenama; pritom su otišli toliko daleko da su počeli da razgovaraju o razmeni teritorija i prilagođavanju granica. Ovi sastanci su podsećali na one sastanke iz 1990-ih između Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika Hrvatske, odnosno Srbije, tokom rane faze balkanskih ratova. Iz mnogo razloga – uključujući snažno protivljenje ključnih država članica EU – predlog o razmeni teritorija dospeo je u ćorsokak. Ali, ovo je bila poslednja velika ideja koju su lideri Srbije i Kosova imali za postizanje sveobuhvatnog sporazuma (čak i ako je ona bila loše osmišljena). Od tada, sa Briselom u ulozi posrednika, dijalog je imao za cilj da reši sitnije delove spora, istovremeno ignorišući veliku slagalicu u koju se ovi delići uklapaju.

Prema istraživanju javnog mnjenja koje je sproveo Beogradski centar za bezbednosnu politiku, većina građana Srbije podržava dijalog i sporazum sa Kosovom. Međutim, 50 odsto građana navodi da ne zna o čemu pregovara u dijalogu, 21 odsto njih tvrdi da je cilj dijaloga da se Kosovo ponovo pridruži Srbiji, a 71 odsto kaže da dijalog ništa nije promenio. Ovi odgovori su kontradiktorni i zastareli, ali odražavaju narativ glavnog protagoniste srpske politike – predsednika Aleksandra Vučića. On u javnosti uvek priča o Kosovu koristeći nejasne i neodređene termine. Njegovi govori o Kosovu obuhvataju srpsku nacionalističku retoriku, podsećanja na važnost mirnog rešenja i sve između toga.

S obzirom na to da 63 odsto ispitanika formira svoje mišljenje na osnovu vesti koje se objavljuju na televiziji koju pretežno kontroliše vlada, razumljivo je to što mnogi od njih ponavljaju lažne utiske i očekivanja od dijaloga koji predstavljaju srž Vučićevih javnih izjava. Ipak, 73 odsto ispitanika ne veruje da će Srbija i Kosovo uskoro normalizovati odnose.

Razlog za ovo može biti to što vlada nikada nije javno otkrila svoje ciljeve u razgovorima. Ali Vučićeva suzdržanost po tom pitanju otkriva njegovu političku strategiju: igranje igre čekanja sa Briselom i Kosovom – pristup koji će mu verovatno kupiti dovoljno vremena da još jednom stekne petogodišnji mandat na predsedničkim izborima planiranim za 2022. Budući da su građani Srbije tokom Vučićevih osam godina na vlasti generalno postali više desničarski orijentisani i više anti-EU nego ikada ranije, on neće rizikovati sa postizanjem kompromisnog rešenja za Kosovo koje bi oni mogli da protumače kao „poraz“ ili „izdaju“. Uoči izbora, on će verovatno pokušati da kontroliše raspoloženje javnosti emotivnim, samosažaljevajućim i nerealnim narativom o Kosovu.

Još jedan aspekt ove strategije takođe ide u prilog Vučiću. Sve dok se Kosovo protivi primeni sporazuma potpisanih u okviru pregovora vođenim pod posredstvom EU, Vučić će delovati kao da je svesrdno uključen u proces i spreman na kompromis. S obzirom na to da će stranka Aljbina Kurtija verovatno pobediti na vanrednim izborima na Kosovu zakazanim za 14. februar, Vučić možda neko vreme neće morati da menja strategiju. Kurti, koji zauzima beskompromisni pristup prema Briselu, neće dati prioritet dijalogu.

Moguće je da EU takođe neće biti mnogo zainteresovana za dijalog – za sada – s obzirom na to da je zauzeta Bregzitom, nedavno postignutom trgovinskom i investicionom sporazumu sa Kinom i geopolitičkom zaokretu koji će se verovatno dogoditi sa inauguracijom nove američke administracije. Kao predsednik, Džo Bajden mogao bi da razvije novu strategiju za Balkan, ali to je verovatno previše za očekivati u prvoj godini njegovog mandata. Dakle, dijalog između Kosova i Srbije verovatno će u 2021. godini doživeti samo ograničeni napredak kroz tehničke sporazume, sa puno čekanja i odlaganja.

Balkanu je preko potrebno istorijsko političko rešenje kakvo bi dve države na kraju mogle da postignu. Ipak, malo je verovatno da će se to dogoditi bez autentičnog i iskrenog vođstva u njihovim pregovorima i istinskih pokušaja da se javnost pripremi za kompromis. Ozbiljan rad na normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, a samim tim i njihovom približavanju ka članstvu u EU, tek treba da se odradi.

Igor Bandović



Evropski savet za spoljne odnose nema jedinstven stav. ECFR publikacije odražavaju isključivo stavove autora.

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.