Srpski proizvođači na Kosovu i Metohiji u nemoj borbi za tržište

Debata Aktiv privrednici Takse
Foto: KoSSev

Oni su srpski proizvođači na Kosovu. Nema ih, kako kažu, više od 20, a nakon jednoipočasovnog razgovora sa njima postaje jasno i zašto. Imaju dve registracije, srpsku i kosovsku, odgovorni su finansijski dvoma poreskim sistemima, a imaju pristup samo suženom delu kosovskog tržišta – srpskim sredinama. Svima je zajedničko to da rade ispod svojih proizvodnih kapaciteta, a usred kampanje kosovske vlade za pospešivanje lokalne proizvodnje i promocije proizvoda stvorenih na Kosovu, njihovo iskustvo je da i lokalni proizvod ima nacionalnost, pa kako navode, veliki kosovski hipermarketi robu srpskih proizvođača sa Kosova „neće ni da uzmu u obzir da stave na raf“. S druge strane, primorani odlukom srpske vlade, a zbog briselskog procesa, da u Srbiji nastupaju kao inodobavljači, susreću se sa brojnim birokratskim barijerama, dok im je pristup čak i srpskim institucijama na KiM, kakva je Studentski centar, ograničen.

Ekonomski nacionalizam kosovskih prodajnih lanaca?

Srpsko-albanski odnosi problematični su na svim nivoima društva, političke tenzije se uvek prenose i na komšijske odnose, ali opšte je uverenje da su biznisi ti koji uvek najlakše nađu zajednički jezik i uspostave prve uspešne kontakte. Da to nije baš u potpunosti tako, uverila nas je grupa srpskih proizvođača sa Kosova i Metohije, koji su nam svoje iskustvo o poteškoćama pri plasmanu robe, kako na kosovskom, tako i na srpskom tržištu, prepričali na okruglom stolu koji je naša redakcija organizovala prošlog petka.

„Ja se bavim proizvodnjom od 2010, nažalost najveći problem proizvodnje ovde jeste plasman robe, odnosno tržište. Jednostavno tržište nikako ne možemo da probijemo, naročito albansko. Ostali smo na vetrometini, Srbija nas isto neće,“ počinje da objašnjava deo problema srpskih proizvođača sa Kosova Siniša Mirković, vlasnik firme „Fratelo Trade“ iz Gračanice koja se bavi proizvodnjom i distribucijom smrznute hrane – torti, kolača, testa i koji ima skoro 30 zaposlenih.

Slično iskustvo deli i Saša Sekulić koji proizvodi žele i ratluk, a koji je takođe iz Gračanice. On objašnjava da pri kupovini sirovina od Albanaca nema problema. „Tada su svi ljubazni i sve je fino,“ ali da sa druge strane, već 14 godina ne uspeva da svoje proizvode plasira u prodajnom lancu ETC.

Dvadeset godina od rata vi nemate jedan srpski proizvod proizveden na Kosovu koji je plasiran u albanskim hipermarketima (Siniša Mirković)

„Nema s kim nismo imali kontakt, sa svim velikim trgovinskim kućama i lancima, od ETC-a, Vive, Emone, do Interex-a. Prvo vam kažu, mi ne znamo srpski. Vratimo se, dovedemo prevodioca – donesite uzorke, donesite cene, javićemo vam – kada smo bili poslednji put, mi smo tražili da uđemo u četiri objekta jer naši kapaciteti nisu takvi da mi možemo sve objekte ETC-a da snabdemo. Tražili smo da to budu objekti gde su Srbi – ETC Mitrovica, Gnjilane, Lipljan i Vitina. Međutim 14 godina dobijamo odgovor ne,“ objašnjava Saša.

Debata Aktiv Privrednici KoSSev
Foto: KoSSev

Odlukom Vlade Srbije srpski proizvođači sa Kosova postali inodobavljači

Plasman robe u Srbiji, posebno je složen problem, dok sa dokumentacijom kosovskih firmi nije moguće vršiti izvoz, što zbog nepriznavanja fitosanitarnih obrazaca, što zbog nepriznavanja obrasca na kom se navodi da je poreklo robe Kosovo, sa srpskim registracijama privrednici se suočavaju sa duplim oporezivanjem PDV-a, i od strane Srbije i od strane Kosova.

To nije oduvek bilo tako, priseća se Saša Sekulić, već je posledica, kako ironično opisuje „spasonosnog Briselskog sporazuma“, posle kog je odlukom Vlade Srbije srpskim proizvođačima sa Kosova praktično onemogućen pristup višemilionskom srpskom tržištu.

„2003. nam je tadašnji Koordinacioni centar omogućio razgovor sa Deltom i mi smo sklopili ugovor sa Deltom. Trinaest godina smo imali dobru saradnju i onda posle toga došao je Delez i kupio Deltu i mi smo nastavili da radimo. Međutim, onda dođe nešto neočekivano, jer nama se ovde samo plasiraju stvari, niko nas ne pita šta će to da donese. To je takozvani spasonosni Briselski sporazum koji su nama ovde predstavnici Kancelarije za KiM na sastanku baš u Mitrovici preneli šta znači. Mi smo do tada imali dvojne registracije. Imali smo registrovanu firmu u Srbiji i imali smo registrovanu firmu na Kosovu. Do Merdara radimo sa kosovskim papirima, od Merdara sa papirima firme koja je registrovana u APR-u. Međutim, 2013. ili 2015, ne sećam se tačno, Vlada Republike Srbije donosi uredbu gde mi više ne možemo da radimo po papirima kako smo registrovani u Srbiji nego samo onako kako smo registrovani na Kosovu. U mom slučaju tada nastaju ogromni problemi. Mi postajemo inodobavljači. Na deklaraciji inodobavljača stoji – naziv firme, mesto, zemlja porekla – resorno ministarstvo koje izdaje dozvolu, to je Ministarstvo poljoprivrede, ne dozvoljava da zemlja porekla bude Kosovo. I tako, posle 13 godina, naš ugovor sa Delezom prestaje,“ objašnjava Sekulić proces zbog kog je njegova firma od 20 radnika danas samo porodični biznis od 4 radnika, koji snabdeva samo srpske sredine na Kosovu.

Privrednici imaju predloge ali država je bez strategije

Svi pokušaji da se ovako razorni efekti po već ograničenu privredu u srpskim sredinama umanje, propali su. Poslednji je uključivao pregovore sa Univerexport-om koji je rezultirao zanemarljivom količinom narudžbina.

Srpski privrednici sa Kosova dali su predlog Privrednoj komori Srbije i Kancelariji za KiM da firma „Metohija“, koju je, kako kažu i formirala Vlada Srbije, otkupljuje proizvode svih dvadesetak proizvođača i plasira ih na tržište, priča Saša Sekulić.

„Mi smo predložili da Metohija otkupljuje sve ono što mi proizvedemo, naravno sa papirima o ispravnosti kvaliteta. To je, verujte, za državu, ništa novca. Da ne dobijamo mi 60 dana rok plaćanja ili 90, nego da isporučimo centralnom magacinu Metohije naše proizvodne kapacitete koje mislim da bi ta firma mogla da proda.“

Debata Aktiv privrednici Takse
Foto: KoSSev

Kako svi privrednici sa kojima smo razgovarali u petak trenutno ne ispunjavaju svoje proizvodne kapacitete, ovaj plan, smatra Sekulić, bi im omogućio da povećaju proizvodnju do te gornje crte trenutnih kapaciteta i uposle dodatan broj ljudi.

Na Severu problem takse, radna snaga i krediti

Međutim, Radomir Veličković, vlasnik klanice i mesare „Lešak-Kom“ iz Leška ima nešto drugačije probleme. Ni on ne ispunjava svoje proizvodne kapacitete, ali zbog nedostatka radnika, a robu plasira i Albancima, ali samo u hrišćanskim sredinama, objašnjava. Trenutno ga pogađa najviše taksa od 100 odsto na uvoz robe iz Srbije i BiH jer stoku nabavlja iz Srbije. Ukoliko ta mera ostane na snazi, on će biti primoran da ugasi pogon.

Pogađa ga i nelojalna konkurencija jer je razlika između poreskih stopa na stoku koja je u Srbiji 10%, a na Kosovu 18%. Ta razlika od 8%, objašnjava Veličković je dovoljna da podstiče ljude na šverc, zbog čega na tržištu ima mesnih proizvoda koji su za istih 8% jeftiniji od njegovih.

„Kod muslimana je teško da se prođe sa tom robom, kod hrišćana, moja roba lako ide. I samo u tim sredinama gde su hrišćani, ja sam uspeo, u Vitini, Klini, Đakovici. Oni su spremni da sarađuju sasvim normalno. Moram da kažem da su mi u tome pomogli i neki muslimani koje znam i da nisam imao problem te vrste,“ objašnjava Veličković svoje iskustvo sa plasmanom mesnih proizvoda iz svoje klanice.

Veličkovićeva firma trenutno upošljava 27 radnika, a kako kaže, ima prostora za bar 50. I upravo mu je radna snaga jedan od većih izazova.

„Nemamo kvalifikovanu radnu snagu i ljudi koji dođu, budu tu na kratko vreme, odu, i taj problem postoji u firmi.“

Na Severu su specifičan problem krediti koje banke biznisima sa severa ograničavaju i novčano i vremenski mnogo rigoroznije nego na ostatku Kosova. Dok je na Severu gornja granica za kredite za biznise 50.000 evra, na ostatku Kosova je 100.000 evra.

„Banke nisu spremne da nas prate sa kreditima onoliko koliko nam je potrebno i čime imamo da pokrijemo taj svoj kredit. On sve popiše i može moja firma da vredi i milion evra, on ne može da da kredit veći od 20.000 evra.“

Veličkoviću, kao i ostalim proizvođačima problem predstavlja i to što sa dobrim delom tržišta u srpskim sredinama, onom na Severu, ne mogu da posluju legalno jer retko koja kafana ili prodavnice u kojima bi mogli u manjim količinama da plasiraju robu, izdaju fiskalne račune.

Za sve ove proizvođače, studentski centar u Kosovskoj Mitrovici bi bio odlična prilika za prodaju veće količine proizvoda, ali oni sa kosovskim registracijama ne mogu da konkurišu na pozivima za nabavke u srpskim institucijama.

Prolaze samo retki i specifični proizvodi

Srećko Spasić, vlasnik firme za pakovanje prirodne mineralne vode „Aqua Sana“ iz Klokota takođe uspeva da plasira jedan od svojih proizvoda i na tržište van srpskih sredina, ali se radi o vrlo specifičnom proizvodu, vodi pakovanoj u buradima, koja čini oko 10% njegove proizvodnje. Kada je u pitanju plasman flaširane vode, deli iskustva svojih kolega iz centralnog Kosova, na malom je prodaje lokalno, čak i Albancima, ali ne uspeva da je plasira u većim marketima.

„Jednim delom radim sa albanskim firmama, ali to je isključivo zato što osim moje firme to radi još jedna albanska firma, ali zato što imamo bolji kvalitet i bolje cene, ipak, uspeo sam da probijem – to je pakovanje vode u buradima“.

Jedno vreme ja sam imao tržište toliko da nisam mogao da postignem sa proizvodnjom. Kupovali su tada i Albanci, zbog kvaliteta pre svega, to je bilo od 2002. do 2005. Onda počinje antikampanja i maltene su me izbacili sa tržišta (Srećko Spasić)

U Spasićevoj fabrici koja inače ima kapaciteta da pakuje i do 4.000 litara vode na sat radi 8 radnika i to na svega 30% maksimalnih proizvodnih kapaciteta.

Pčelarstvo u usponu, ali i dalje uglavnom na nivou hobija

Novica Vlašković iz Kosovske Mitrovice jedini je kojem problem plasmana nije među gorućim, mada od poslednjeg prihoda koji je svim pčelarima bio solidan, još uvek nije prodao nekih 300 kilograma meda od ukupno 900 koliko je proizveo. O pčelarstvu na Kosovu kaže da je u usponu iako se još uvek radi o malim proizvođačima meda – „interesantno je da ima dosta mladih koji sve češće uzimaju košnice i bave se pčelarstvom radi dopune kućnog budžeta“ – kaže Vlašković. On sam spada u veće proizvođače iako ima svega 60 košnica što je kako kaže, „za srbijanske uslove isto hobi pčelarstvo“.

Srpski pčelari, kaže, ne prodaju med južno od Ibra, a imaju i problem jeftinog falsifikovanog meda koji dolazi sa juga. Sam Vlašković svoj med prodaje u prodavnicama Novitet i Vrbas.

Prošle godine u oktobru mesecu četvoro pčelara sa Severa, i iz Mitrovice bili su na sajmu u Novom Sadu na kom su svi dobili medalje za kvalitet meda. Nagrađivani su bili 2008. na istom sajmu i ratluk i žele Saše Stojkovića iz Gračanice.

Pčelari sa Kosova ne mogu da računaju na subvencije za poljoprivredna gazdinstva Srbije jer na teritoriji Kosova nema državnog veterinara koji je registrovan i koji bi mogao da im izda ID broj.

Problem nepriznavanja veterinarskih potvrda onemogućava i Radomira Veličkovića da, na primer kožu, izvozi u Srbiju.

Problema srpskih privrednika na Kosovu svesni su svi relevantni činioci, tvrde. Sastajali su se i sa Privrednom komorom Srbije i sa Privrednom komorom Kosova, Kancelarijom za Kosovo i Metohiju, državnim sekretarima, ambasadama u Prištini, obećanje pomoći uvek dobiju, ispunjenje retko, a svesni da u kapitalizmu ne mogu da računaju na pomoć drugih. Ipak, naglašavaju da treba imati na umu da pred njima u startu nisu postavljeni fer uslovi na tržištu. Najviše su kivni na državu Srbiju koja, od kada im je onemogućila pristup srpskom tržištu, nije našla rešenje za njihove probleme iako je privredni razvoj i održivost srpske zajednice na Kosovu i Metohiji ključna tema svih zvaničnih poseta.



Okrugli sto je deo projekta oji finansira ambasada Velike Britanije u Prištini i sprovodi Međunarodna organizacija za migraciju u saradnji sa Centrom za razvoj zajednica. Mišljenja i zaključci, izraženi u tekstu, ne odražavaju nužno stav donatora.



 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.