Status Srpske pravoslavne crkve na Kosovu kao i srpske verske i kulturne baštine pitanje je statusa i suvereniteta, kako za Beograd, tako i za Prištinu, prevladavajuće je mišljenje stručnjaka izneto na webinar-u „Srpska kulturna i verska baština na Kosovu: od Ahtisarijevih specijalnih zona do finalnog statusa“. S druge strane, upravo ta činjenica politički preopterećuje ovu, za srpsku crkvu i narod na Kosovu – ključnu temu, zbog čega je i zahtev Eparhije raško-prizrenske da se razgovori o statusu srpskih svetinja na Kosovu vode odvojeno od bilo kakvih pregovora o političkom statusu Kosova, poručio je Sava Janjić, iguman manastira Visoki Dečani.
Na webinar-u o srpskoj verskoj baštini ove nedelje predstavljena je analiza „Srpska kulturna i verska baština na Kosovu: od Ahtisarijevih specijalnih zona do finalnog statusa“, o kojoj su govorili autori dr Igor Novaković (ISAC fund) i Stefan Surlić (Fakultet političkih nauka) dok su ostali govornici bili i doc. dr Jelena Lončar sa Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu i dr Milan Igrutinović, istraživač Instituta za evropske studije, dr Hoze Marija Araiza (Hose Maria Arraiza), istraživač iz Madrida i iguman manastira Visoki Dečani, Otac Sava Janjić.
Diskusiju je moderirao Dragiša Mijačić, direktor Instituta za teritorijalni razvoj (InTER) i koordinator Radne grupe 35 Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji u okviru koje je izrađena analiza i organizovan webinar.
Analizu Srpska kulturna i verska baština na Kosovu: od Ahtisarijevih specijalnih zona do finalnog statusa“ možete pročitati na internet stranici InTER-a.
Surlić: Od verske netolerancije do vrednosnog stava koji na političkoj ravni traži razgraničenje
Postojeće stanje kada je u pitanju srpska kulturna baština na Kosovu je neodrživo i za nju je potreban novi status koji bi trebalo da se kreće u tri ravni, rekao je Stefan Surlić.
„Prvi ključan problem je narativ koji je stvoren na Kosovu i koji je dominirajući. Na žalost, to nisu pojedinačni istupi već na takav pristup nailazimo i u ozbiljnim analizama ljudi koji se bave kulturnom i verskom baštinom na Kosovu, a to je narativ osporavanja prava SPC na one mehanizme zaštite proklamovane zakonima iz Ahtisarijevog paketa“, navodi Surlić dodajući da se taj narativ od osporavanja SPC kreće i ka osporavanju sprskog porekla te kulturne baštine.
Takav narativ prati i nepoštovanje zakonskih normi i mehanizama zaštite od samih institucija, posebno kada je u pitanju Zakon o specijalnim zaštićenim zonama, takođe je nalaz analize. Uz ovaj zakon, upadljivo je i nepoštovanje sudskih odluka od strane kosovskih institucija, konkretno odluke kosovskog Ustavnog suda o potvrđivanju vlasništva manastira Visoki Dečani nad 24 ha zemlje u okolini manastira a koju lokalne vlasti odbijaju da sprovedu.
Institucionalno nepoštovanje normi u vezi sa zaštitom kulturne i verske zaštite je druga ravan nepoštovanja baštine, a treća je vrednosna ravan koja je i posledica prethodne dve.
Među populacijom i Srba i Albanaca ova vrednosna ravan stvorila je predstavu da je nemoguće izgraditi multietničko društvo, da ne može postojati osećaj zajedničkog baštinjenja tog kulturnog i verskog bogatstva, nego ono što je naše, to je samo naše, ono što je njihovo to nije vredno poštovanja
Ova vrednosna ravan „u glavama ljudi je već iscrtala razgraničenje i samo traži političku ravan da to i sprovede u delo“, navodi Surlić upozoravajući da ovaj vrednosni okvir može da dovede do posledice da „bilo kakav sporazum u budućnosti bude mrtvo slovo na papiru jer nemamo bazični konsenzus Srba i Albanaca o međusobnom poverenju, razumevanju i toleranciji“.
Preporuke
Kada su preporuke analize u pitanju, Surlić navodi da je prva preporuka da status kulturne baštine bude tema dijaloga Beograda i Prištine i da se ta tema ne ostavlja po strani zato što je njihova ocena da je dijalog nužan kako bi se došlo do pravog rešenja.
Autori takođe predlažu da se stvori jedinstveno zakonsko rešenje koje će ugraditi sve zakone koji proizilaze iz Ahtisarijevog paketa jer se najavljuju mnogi drugi zakoni koji bi mogli derogirati neke druge gde bi došlo do pravnih nedoumica oko toga šta su specijalna prava SPC i status kulturne i verske baštine.
Autori smatraju i da pored sporazuma Beograda i Prištine, mora postojati i sporazum SPC i vlasti u Prištini.
De facto i de jure treba definisati da upravu nad verskim objektima ima SPC sa sedištem u Beogradu odnosno Eparhija raško-prizrenska, dodaju.
U javnom društveno-političkom diskursu na Kosovu bi trebalo da se izbegavaju pseudoistorijska tumačenja i razni oblici pritiska i osporavanja legitimnih prava SPC.
Treba povesti diskusiju o mogućnosti vršenja eksproprijacije privatnog zemljišta koje se nalazi unutar specijalnih zaštićenih zona definisanih zakonom.
Sve dogovoreno mora biti i sprovedeno, a u slučaju da do toga ne dođe, treba uspostaviti delotvorne mehanizme međunarodnog sankcionisanja, predlažu autori.
Novaković: Neophodno razumevanje međunarodne zajednice o identitetskoj važnosti srpske verske i kulturne baštine na Kosovu
Dr Igor Novaković objasnio je da je povod za analizu bio više puta izražena bojazan predstavnika srpske zajednice sa Kosova za status i stanje verske i kulturne baštine na Kosovu i predstavio deo analize koji se odnosio na modele zaštite koji bi tek mogli biti uspostavljeni.
Dva primera modela zaštite kojima se analiza bavila su Sveta Gora i Grad Vatikan.
„Namera nam nije bila da predložimo primenu jednog ili drugog modela na Kosovu, smatramo da uslovi za to ne postoje budući i da istorijski razvoj i praktična situacija na terenu se bitno razlikuju, ali se mogu izvući neke paralele“, pojašnjava.
- Primer Svete Gore pokazuje da je moguće da postoji vrhovni duhovni autoritet nad autonomnom teritorijom čije je sedište van te države.
- I Sveta Gora i Vatikan definišu načine na koje stranci koji su monasi, pripadnici klera, odnosno zaposleni u crkvama i manastirima regulišu svoj status u pogledu države čiji su deo.
- Dok Grad Vatikan ima potpuno nezavisno sudstvo i pun suverenitet, Seta Gora ima zakonodavnu autonomiju u vezi sa duhovnim pitanjima kao i sudsku autonomiju u vezi sa monaštvom i delom nad laicima.
- Pored suvereniteta nad Gradom Vatikanom, Sveta Stolica poseduje i čitav niz eksteritorijalnih poseda u gradu Rimu i van njega koji nisu teritorijalno povezani sa samim gradom i nekoliko poseda koji nemaju eksteritorijalni status.
- Na Svetoj Gori je zabranjena prodaja nekretnina, a u Vatikanu nije dozvoljena prenamena bez saglasnosti Italije, dok je Italija dužna da osigura zabranu novogradnje u delovima Rima koji okružuju Vatikan.
- Javni delovi Grada Vatikana kao i eksteritorijalni posedi i imovina Svete Stolice su integrisani u svoje okruženje, odnosno Rim i druge gradove. Drugim rečima, postoji direktna povezanost sa neposrednom okolnim, definiše se obaveza Italije da obezbedi Vatikanu dostupnost komunikacijskih veza kao i priključak na sve instalacije
- I Grad Vatikan i Sveta Gora su upisani na UNESCO listu svetske baštine.
Ove paralele osnova su za preporuke iznete u analizi koju su potpisali Novaković i Surlić. Uz to, Novaković navodi i da je promatrano nekoliko teritorijalnih rešenja koja bi mogla da budu osnova budućeg modela zaštite.
„Prvo teritorijalno rešenje koje smo razmatrali je enklava odnosno eksklava – postojanje malih fragmenata teritorije unutar drugog entiteta koji pripadaju prvom entitetu. Primeri enklava nisu retki – na primer teritorija Azerbejdžana okružena Jermenijom ili Barle Hertog u Holandiji, teritorija ruske Kaliningradske oblasti okružene Litvanijom i Poljskom i primer enklave u samoj Srbiji, selo Sastavci okruženo opštinom Priboj a koje pripada opštinu Rudo u BiH,“ navodi.
Drugi teritorijalni princip razmatran u analizi je eksteritorijalnost.
„Teritorija o kojoj je reč ostaje pod suverenitetom okružujućeg entiteta, ali se nad tom teritorijom ne primenjuje njen zakonodavni okvir, već zakonodavni okvir drugog entiteta. To je slučaj sa diplomatskim predstavništvima i sedištima međunarodnih organizacija“, pojašnjava.
Treći princip je dvojni suverenitet ili kondominijum.
„Određena teritorija se definiše kao zajednička teritorija dva entiteta i obično ta zajednička teritorija primenjuje svoje autonomno pravo“.
Jedan od problema pri zaštiti verske baštine na Kosovu je i nerazumevanje njene važnosti od strane međunarodne zajednice, smatra Novaković.
Meni se čini da kod stranaca ne postoji razumevanje o identitetskoj važnosti srpske verske i kulturne baštine na Kosovu za same Srbe van Kosova. To je vrlo značajan aspekt koji bi u budućnosti trebalo da se uvaži kada govorimo o budućim rešenjima i pregovorima između Beograda i Prištine
Lončar: Za sudbinu manastira odlučujući je njihov položaj a ne državni suverenitet
Dr Jelena Lončar je istakla da je kulturna baština osetljiva tema i za Srbiju i za Kosovo ali i naglasila da kulturna baština i njena zaštita moraju biti deo razgovora o poboljšanju međetničkih odnosa.
Lončar je saglasna sa ocenom autora studije da o temi kulturne baštine nije bilo mnogo razgovora a ocenjuje da je pitanje da li bi takva tema, da je ranije diskutovana, zbog toga što je konstruisana kao ključna za identitet i državnost obe strane, doprinela pomirenju ili dodatnom produbljivanju problema međuetničkih odnosa.
S druge strane, vladavina prava, uloga međunarodne zajednice, fokus na pitanja suvereniteta i vlasništva i diskursi u javnosti u Srbiju i na Kosovu koji insistiraj na produbljivanju neprijateljstava i tenzija i time sprečavaju pokušaje dijaloga, faktori su koji utiču na budućnost i položaj kulturne baštine, ocenjuje ona.
Kada je vladavina prava u pitanju, Lončar navodi da naspram kosovskih zakona koji su relativno dobri iako ne i potpuni, stoji nepoštovanje zakona od strane centralnih i lokalnih institucija, napadi na crkvenu imovinu koji uključuju i rušenje i krađe i vandalizam, nelegalna gradnja u blizini zaštićenih dobara i drugi primeri nepoštovanja pravoslavnog nasleđa.
„Sve se ovo može povezati sa ulogom međunarodne zajednice i projektom izgradnje države na Kosovu. Znamo da su zakoni na Kosovu posledica uslovljavanja međunarodne zajednice, a ne izraz lokalnih dogovora, odluka, želja građana koji žive na Kosovu“, navodi ona dodajući da je takav pristup često kritikovan u postojećoj literaturi.
„Jedna od mana ovakvog pristupa je to što podrazumeva da će se lokalni akteri prilagoditi institucionalnom okruženju a istovremeno se lokalni glasovi, interesi i percepcije zanemaruju što dodatno dovodi do porasta nezadovoljstva“, objašnjava i upozorava da „građani nisu pasivni primaoci vrednosti koje promoviše međunarodna zajednica, već oni aktivno reaguju kroz različite i često vidljive ili nevidljive forme otpora – u to spadaju i različite tumačenja propisa zakona koje mogu da štete drugoj strani kao što je u ovom slučaju crkva, mogu da budu pokušaju neprimenjivanja propisa ili nereagovanja institucija u slučaju kršenja propisa“.
Sve ove forme otpora na eksterne vrednosti viđeni su na primeru SPC na Kosovu, podvlači Lončar.
Lončar takođe kritikuje ono što vidi kao problematičan odnos i Kosova i Srbije prema kulturnom nasleđu.
„Istraživanja pokazuju da se u izjavama političara i na jednoj i na drugoj strani, versko i kulturno nasleđe koristi u svrhu potvrđivanja prava na suverenitet, a ne u kontekstu očuvanja i zaštite kulturne baštine,“ objašnjava dodajući da se to videlo 2015. pri pokušaju učlanjena Kosova u UNESCO.
„Za Kosovo je članstvo u UNESCO predstavljalo važan korak ka punom međunarodnom priznanju njihove nezavisnosti, a bilo kakvo davanje prava srpskoj pravoslavnoj crkvi se smatralo kao udar na kosovsku nezavisnost. Na sličan način su i srpski zvaničnici i srpski mediji predstavljali pitanje kulturnog nasleđa kao pitanje državnog suvereniteta. I čini se da je pitanje statusa srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu izostao u raspravama i sa jedne i sa druge strane. Iako je zapravo položaj manastira na Kosovu, pre nego državni suverenitet odlučujući za njihovu sudbinu. Time što Kosovo nije primljeno u UNESCO, nije se ničim poboljšao položaj Dečana i drugih manastira, niti je Srbije dobila mogućnost da nad njima ostvaruje suverenitet. Manastiri i dalje ostaju tamo gde jesu, u istom položaju, a na njih se isključivo primenjuju kosovski zakoni“, objasnila je Lončar zašto smatra da je bitno fokus staviti na status baštine, a ne na pitanja suvereniteta.
Jedan od problema u pregovorima koje Lončar uočava je ono što naziva orijentalističkim diskursom kada se govori o Albancima.
„Često se Albanci predstavljaju kao narod koji nije na istom stepenu civilizacije. To možemo da čujemo u javnosti u izjavama političara iz Srbije – koji nisu stvorili ništa vredno i dobro i nemaju sposobnost da štite kulturna dobra, niti razumeju njihov značaj“, rekla je Lončar što, zajedno sa činjenicom da i kosovska strana srpsku predstavlja kao neprijatelja, umanjuje prostor za postizanje kompromisa.
Stav Lončar je da, ukoliko do razgovora ipak dođe, tema kulturnog nasleđa treba biti pregovarana odvojeno od političkih pregovora, imajući u vidu da bi se tako veći fokus stavio upravo na objekte kulturne baštine.
Araiza: Kosovske vlasti prihvtile Ahtisarijev plan iz želje da dobiju status
Araiza, kao svedok ranih posleratnih dešavanja na Kosovu, prisetio se nasilja 2004. uperenog protiv srpske, romske, aškalijske i egipćanske zajednice i srpskog verskog i kulturnog nasleđa, kao i diskusija sa Međunarodnom civilnom kancelarijom o Aneksu V Ahtisarijevog plana za koji ističe da je bio prihvaćen samo zbog statusa.
Politička volja institucija vlasti kosovskih Albanaca da prihvati Aneks V Ahtisarijevog predloga i Zakon o specijalnim zaštićenim zonama, nije došla iz želje da se zaštiti kulturno nasleđe, došla je iz želje da dobiju status i pokrenu proces napred. Ovo je problem legitimiteta koji prati ovaj proces
Taj problem sa centralnog se preneo i na lokalni nivo koji je, kako on kaže, ključan za rešavanje sporova na mikronivou, posebno kada se radi o imovinskim pravima. Uz to, još jedan od problema je i percepcija o privilegovanosti pravoslavne zajednice
„Postoji opšti utisak da se okvir za specijalne zaštićene zone odnosi samo na nasleđe Srpske pravoslavne crkve. Iako je Ahtisari pokušao da ne ostavi ovakav utisak i uključio i otomansko, katoličko i muslimansko nasleđe, opšti utisak je da je ovo mera samo za umirivanje SPC i Srbije“, objašnjava Araiza.
Igrutinović: Status SPC je tapija na teritoriju i pitanje istorijskog prava i za Kosovo i za Srbiju
Stav dr Igrutinovića je da bi rešenja statusa srpske kulturne baštine na Kosovu moralo da bude slično Brčko Distriktu.
„Moraće da postoji neka vrsta života sa lokalnom zajednicom. Te crkve mogu živeti od turizma, mogu biti žive crkve ali postoji opasnost da postanu samo muzeji ili kamene građevine bez kontakta sa neposrednom realnošću oko sebe“, navodi Igrutinović, dodajući da sadržaj bilo kakvog sporazuma mora biti i oslonac na lokalnu zajednicu i lokalnu samoupravu.
I Igrutinović podvlači da je status SPC na Kosovu pitanje suvereniteta za obe strane.
„Postojanje manastira i funkcionisanje SPC na Kosovu u Srbiji se smatra nekom vrstom tapije na teritoriju ili makar na njen deo, jednom vrstom istorijskog prava, njene validacije u 21. veku. S druge strane, za prištinsku političku elitu to je jedna vrsta prepreke konačnim koracima političke emancipacije u smislu finalne potvrde kosovske nezavisnosti u najširem mogućem smislu“, objašnjava i podvlači da ne očekuje da će se to u skorije vreme promeniti.
Osvrćući se na dva načina koja su Surlić i Novaković u analizi istakli kao mogući za pregovore o kulturnoj baštini – u sklopu šireg sporazuma ili kao zasebna tema; Igrutinović podcrtava da će način na koji će se o srpskoj kulturnoj baštini razgovarati, zavisiti od toga koliko je konačan dogovor blizu.
„Jedan od fundamentalnih uzroka zašto se o ovome nije puno pričalo je zato što, ako pođemo od stava da je Kosovo pokrajina u sastavu Srbije ili da nije međunarodno priznata država, bilo kakva eksteritorijalnost SPC na Kosovu ili bilo kakvo specifično rešenje bi donekle derogiralo taj politički stav… S druge strane, ukoliko se desi da to pitanje bude separatno rešavano, kao neka tema uža od ukupnog dogovora, to će u suštini značiti da smo daleko od nekog šireg dogovora. Ako ovo bude tema koja se bude rešavala, 2022. ili 2023. godina znači da ćemo biti godinama daleko od nekog šireg dogovora“.
Igrutinović je mišljenja da će se pitanje SPC na Kosovu ipak rešavati u sklopu krovnog, šireg sporazuma jer je, kako objašnjava, ovo pitanje i do sada korišćeno kao čip u igri međunarodnih odnosa.
„To je bio čip u igri – zašto samo SPC, zašto ne islamsko kulturno nasleđe, pojedine katoličke crkve, bilo šta drugo… Zato što je to bio iskorak ka Beogradu kako bi se Beograd nekako umilostivio da pristane na Ahtisarijev sporazum, što na kraju nije učinjeno. Dolazimo do one tvrde političke logike međunarodnih odnosa.“
Ukoliko ipak dođe do rešavanja ovog pitanja kao odvojenog, to će, smatra Igrutinović, biti rezultat političke volje nastale usled „rasta profila crkvene politike“ i paralelizma koji se povlači sa događajima u vezi sa SPC u Crnoj Gori.
„Ta pitanja crkvene politike nisu više samo crkvena, oni se prelivaju, s jedne strane, na odnose Srbije i Crne Gore, s druge strane, deluju i na podele u društvu unutar Crne Gore“.
Takavu situaciju koristi, kako kaže, srpski predsednik Vučić koji se stavlja u ulogu „zaštitnika srpstava, zaštitnika nacionalnih interesa“.
Postoji širi rast tih religijskih tema koji se preliva i na odnose što možda nije danas toliko vidljivo, ali će mislim, doprineti razvoju te logike u kojoj na tom pitanju se teško može biti fleksibilnim u nekom narednom periodu i u kojem u tom čitanju jedne permanentne ugroženosti na svakom koraku u susedstvu, ne možete napraviti neku fleksibilnu dogovornu kombinaciju i imati jedan celoviti pristup Kosovu. Odnosno tema SPC, pozicija SPC na Kosovu se ne čita samo u odnosima Beograda i Prištine, nego i u odnosima u široj regionalnoj politici, politici perifernog srpstva koje je jednim delom ugroženo na terenu, u zavisnosti od pozicije u kojoj se nalazi, ali i s druge strane ima svoju utilitarnu funkciju
Janjić: Pregovore o kulturnoj i verskoj baštini ne vezivati za rešavanje političkog statusa Kosova
Iguman manastira Visoki Dečani, Sava Janjić, rekao je da je Eparhija raško-prizrenska godinama angažovana u vezi sa pitanjima srpske verske i kulturne baštine ali i upozorio da ovo jeste tema skrajnuta iz javnosti zbog čega postoji zabrinutost i crkve i dela društva.
„U ovom trenutku, potrebno je da se ne vezuje rešavanje političkog statusa za rešavanje i regulisanje pitanja zaštite duhovne i kulturne baštine naše crkve na Kosovu i Metohiji. SPC je učestvovala u Ahtisarijevim razgovorima svojevremeno upravo na nestatusnoj osnovi. Za nas to nije nešto što podrazumeva menjanje statusa i veoma je važno da se politički rastereti to pitanje“, rekao je iguman Sava.
Kada je u pitanju status srpske kulturne baštine na Kosovu, on je mišljenja da je Ahtisarijev paket samo osnova na kojoj treba dalje raditi i podseća da deo provizija iz Aneksa V Ahtisareijevog plana nisu usvojeni u kosovskom zakonodavstvu što je stvorilo dodatne probleme u primeni.
Kada je status Kosova u pitanju, Janjić navodi da je stav SPC o KiM poznat i dodaje da bi bilo opasno ukoliko bi došlo do „nekog ishitrenog dogovora u kome ne bi došlo do adekvatne zaštite naše crkve i naroda“. Takav sporazum, čak bi pogoršao položaj crkve i naroda imajući u vidu dosadašnje nepoštovanje Ahtisarijevog paketa od strane kosovskih institucija.
On naglašava da bez obzira na koji način će status Kosova biti rešen, ostaje činjenica da je pravni okvir na Kosovu specifičan i da će takav i ostati.
„Zato su potrebne i posebne mere zaštite u skladu sa tim sistemom. Ne možemo jednostavno reći, kao što je svojevremeno govoreno, ne trebaju nam zaštićene zone jer ovo je Srbija. Mislim da su zaštićene zone itekako potrebne i korisne i imamo velikih problema oko primene tih principa, posebno zato što je Savet za implementaciju zaštićenih zona u kojoj učestvuje i naša Eparhija zajedno sa predstavnicima OSCE, EU i dva kosovska ministarstva, konstantno suočena sa pitanjem kako da rešimo problem nepoštovanja odluke Ustavnog suda“, rekao je podsećajući da je na prošlu godišnjicu donošenja odluke o potvrđivanju vlasništva manastira Dečani nad 24 ha zemlje u okolini manastira, i sam tadašnji kosovski premijer, Ramuš Haradinaj, bio protiv te odluke kosovskog Ustavnog suda.
Stav crkve je i da njeni predstavnici moraju biti uključeni u razgovore i o zaštiti svetinja, ali i o zaštiti naroda.
„Crkva je konceptualno organizovana da i svetinje i narod čine jednu organsku celinu. Naš narod koji ovde živi ali i brojni vernici koji dolaze i posećuju naše manastire čine jednu organsku celinu i veoma je važno da to ostanu mesta liturgijskog, bogosluženjskog života“, navodi.
Prema dosadašnjem iskustvu sa sprovođenjem specijalnih propisa u vezi sa zaštitom verskih objekata a koji, posebno u slučaju manastira Dečani, nije najbolje funkcionisao što se vidi i na primeru nepoštovanja odluke kosovskog Ustavnog suda, ali i nastavka izgradnje magistralnog puta u blizini granice zaštićene zone, aktivna uloga međunarodne zajednice je neophodnost, podcrtava Otac Sava.
„Međunarodni uticaj je jako važan. Bez podrške Kancelarije EU, OSCE-a i stranih ambasada, posebno zemalja Kvnte, teško bismo mogli bilo šta od onoga što je prihvaćeno Ahtisarijevim planom i da izvršimo. Mora da postoji međunarodni podsticaj koji bi omogućio i motivisao političke predstavnike da se drže određenih principa i onoga što je dogovoreno“.
Takvoj situaciji, odnosno neophodnosti učešća međunarodne zajednice doprinosi nacionalistički narativ na Kosovu i pokušaji menjanja shvatanja istorije a koji ne odgovaraju ne samo tumačenjima srpskih istoričara, nego i međunarodno priznatih istoričara.
Iguman Sava Janjić naglasio je i razumevanje crkve za neophodnost dijaloga sa lokalnom zajednicom koji je, kaže, crkva uvek podsticala.
Osvrćući se na predloge analize, Janjić je podvukao da su i primeri Grada Vatikana i Svete Gore, primeri verskih zajednica okruženih većinski pravoslavnim odnosno rimokatoličkim stanovništvom.
„Ovde imamo specifičniju situaciju gde su naći kulturno-istorijski objekti, naše svetinje, u okruženju koje nema ni dovoljno razumevanja. U nekim opštinama to nije situacija, na primer u opštini Peć, situacija je mnogo povoljnija i postoji dobra saradnja i sa predsednikom opštine. Tako da to dosta zavisi i od opštinskih vlasti“.
Ipak, smatra da predlozi u analizi sadrže elemente koji bi se u daljoj diskusiji možda i mogli primeniti.
On podvlači i da je očuvanje srpskih verskih i kulturnih objekata na KiM mnogo šire od samo pitanja zaštite kulturno-istorijskih objekata.
„Mi ničim ne potcenjujemo značaj islamskih i rimokatoličkih objekata, ali u istorijskoj relevantnosti, objekti SPC su od posebnog značaja i uostalom četiri objekta na UNECSO listi svetske baštine su zapravo srpski pravoslavni manastiri“.
Janjić je spomenuo i pozitivne iskorake, kao što je činjenica da je SPC u kosovskom ustavu priznata pod tim imenom kao i usvajanje na usvajanje Zakona o verskim slobodama koje je u prospektu, ali ipak s određenim trzavicama.
„Prvobitni nacrt je prilično povoljan, radili smo u koordinaciji sa Venecijanskom komisijom koja je dala konstruktivne predloge, međutim, onda je sve ušlo u jednu birokratsku konfuziju i taj zakon nije donesen“.
S druge strane upozorio je i na Zakon o kulturnoj baštini koji je 2015. paralelno sa zahtevom Kosova da se priključi UNESCO, izazvao zabrinutost SPC budući da je predlagao vrstu nacionalizacije, odnosno da svi kulturno-istorijski objekti na prostoru Kosova budu vlasništvo države Kosova.
Za SPC ključno je da je crkva ta koja brine o održavanju i obnovi verskih i kulturnih objekata u njenom vlasništvu što se, između ostalog, pominjalo i u Ahtisarijevom Aneksu V, ali je jedna od stavi koja je na kraju izostavljena iz kosovskog zakonodavstva, dodao je još iguman Visokih Dečana.
Restitucija pre privatizacije
Otac Sava izneo je i bojazan u vezi sa procesom restitucije, odnosno mogućnosti izvršavanja privatizacije društvene imovine pre donošenja Zakona o restituciji koji bi omogućio fer pravo crkvi da potražuje svoju nekadašnju imovinu.
„Postoji tendencija da se u odsustvu Zakona o restituciji vreme iskoristi za jednu privatizaciju koja ovde često ide na nekontrolisan način i bez međunarodnog nadgledanja. Reč je posebno o ranije oduzetoj crkvenoj imovini koja je 1946. Zakonom o agrarnoj reformi oduzeta našim najvećim manastirima“, objašnjava, dodajući da je interes crkve da povrati vlasničko pravo nad tom zemljom kontrola prirode oko manastira koja je takođe deo, zajedno sa manastirom, deo kulturne i društvene baštine.
„Mi smo svojevremeno tražili od UNMIK-a generalni embargo na privatizaciju u zaštićenim zonama, to nije u Ahtisarijevom planu, ali je jedan od važnih elemenata za očuvanje celog ambijenta. Mi ne govorimo samo o objektu, konkretno manastiru, već tu je i njegova okolina i ta šuma, ta priroda i sve što čini da jedno takvo mesto postane oaza mira i što uostalom i privlači turiste i dovodi ljude koji žele da nešto lepo vide i dožive malo mira“.
Ovaj webinar podržan je od strane Fondacije za otvoreno društvo, Srbija, u okviru projekta za podršku radu Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji za Poglavlje 35, koji sprovodi InTER.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
