Srbija – Matriks država

Prethodnih nekoliko puta sam se uglavnom bavila mračnim temama, dok mi se sve vreme u glavi dinstala ideja za jednu daleko vedriju; ili, ipak – najmračniju od svih kojima sam se do sada bavila.

Kada sam bila klinka, maštala sam da kupim puder za izbeljivanje lica, crnu senku za oči i crveni karmin i da budem gotik devojka, tako da mi mračne stvari uglavnom nisu strane. Elem, kada bih imala zadatak da svakog dana pišem blog na neku temu, ova Srbija u kojoj (uglavnom) živim i čije državljanstvo još uvek imam – bila bi mi nepresušan izvor inspiracije. Sve one meksičko-kolumbijske serije koje sam bila prinuđena da pratim kao mlađa, jer sam često boravila kod svojih baka (sa svojim oštrim jezikom verovala sam da posedujem autonomiju volje u svojoj porodici još od kad sam imala pet godina i izjavila da ne volim da dobijam Barbike, nego knjige za rođendan, ali sada, kada imam dvadeset, mislim da mi moji najbliži ne priznaju ni pravni subjektivitet, ni poslovnu sposobnost, pa autonomiji volje ovde ni nema mesta, jer je egzistencija moje volje upitna, pa je samim tim i njena sadržina irelevantna), nisu uspele da me očeliče na ovoliku dozu laži i patetike, koje nam se svakodnevno serviraju. Još davno sam shvatila, da, ma koliko budem bila okružena različitim ljudima, na glupost nikad neću postati imuna, tako da ne mogu glupost, patetiku i laži da stavim u isti koš. Glupost mi je bliža i izloženija sam joj, pa me manje potresa.

Dakle, Srbija, banana država. Ili ni to. Jer, kad sam malo podrobnije istražila značenje ove sintagme (koje očigledno proizilazi iz samog sklopa reči koje je čine), shvatila sam da nismo ni to. Mi smo matriks država. Država sa jednom stvarnošću, koja je dostupna građanima i necenzurisana i sasvim drugom, paralelnom, koja je cenzurisana i veštačka tvorevina. Tvorevina nastala u težnji dodvoravanja velikim svetskim silama, koje mogu da nam daju poneki kredit, pa da ima šta da se pompezno najavljuje u medijima jedno dve nedelje. I da ima po kome da se pljuje da nisu naša braća i/ili da zaboravljaju vremena kad smo mi njima pomagali, kada, na kraju ipak – odbiju da nam daju isti… Kod nas Tviter i Fejsbuk imaju ekskluzivno pravo da vam zvone, a mejl koji vam je stigao, može da uđe kroz vrata. Da porazgovaramo kao ljudi!

Ništa mi nije bilo lepše nego kada sam u jeku spremanja svog ispita saznala da mi ljudi iz državnog vrha čestitaju Dan studenata uz opasku kako je teško biti student u Srbiji danas. Jeste, evo ja izjavljujem kako je teško biti nezaposlen doktor nauka u Srbiji danas. Iako ja niti tražim posao, niti imam doktorat. Pojma nemam kako je biti doktor nauka bez posla u Srbiji. Bitno je da se nešto kaže. I da vas malo bocne sa leve strane grudnog koša, eventualno da se skupi jedna suza u oku. Možda i padne. Nije da nema za šta da se plače.

Država nam se raspada teritorijalno, ali grade se gradovi na vodi. I to ne onda kada je vreme poplava, ne mislim na to uopšte. Nego, ovako, projektovano i planirano, sa velikim uloženim sredstvima i naporima. Kao neko ko dolazi sa Kosova, ja bih da pitam da li su tolika sredstva i napori bili uloženi i prilikom potpisivanja onog čuvenog Briselskog sporazuma? Verujem da bih dobila ceo jedan doktorat s onih skupih fakulteta na tu temu, a na moje pitanje bi suštinski ostalo neodgovoreno.

A i da se dođe do jednoznačnog odgovora, ne znam kako da verujem svim tim ljudima posle onog što se dogodilo sa padom helikoptera. E, to je ono što je bio ključni motiv da se ipak bavim ovom temom od koje sam i bila već delimično odustala.  I jedan od razloga zbog kojih smatram da je stav domaćih (srpskih) političara još uvek bitan za sve nas, koji živimo na Kosovu. Jer, taj stav zapravo ne postoji, on se menja kao vremenske prilike u proleće (a i one su možda postojanije od stavova svih tih ljudi koji nam vode državu o ključnim državnim pitanjima). I isto kao što su hrabri piloti, koji su poginuli za svoju zemlju jednog dana bili predstavljeni u medijima kao heroji, a samo dve nedelje kasnije su postali anti-heroji, uz nekoliko patetičnih opaski (mog cenjenog kolege) Premijera, ne bi trebalo da nas čudi  ako se za nekoliko meseci promeni stav srpskih političara po pitanju suvereniteta sopstvene države i pitanju Kosova. Živimo u državi gde ovim ljudima ništa, sem vlasti i moći, nije sveto.

Stara poslovica kaže da se čovek drži za reč, a vo za rogove. Ako uzmem ovu konstataciju kao polaznu premisu i stavove nasih političara kao sledeću, pravila logičkog zaključivanja me dovode do zaključka da nam državu vode nadčovečna bića, koja se ne mogu držati ni za reč, ni za bilo šta drugo. I zato (a i zato što nemamo ekonomiju, a kamoli ekonomiju zasnovanu na izvozu banana), Srbija nije banana država, nego matriks država.

Ali, uostalom, šta ja znam, ja sam samo verovatno strani plaćenik koji piše za ovaj sajt. O mojim stavovima, verovanjima, shvatanjima i idealima, sigurno bolje znaju veliki nacionalisti, nego ja sama. Moj zadatak je samo da napišem nešto i podignem platu, koju mi možda šalju Albanci ili zapad. To sigurno, nikada nećete znati.  Eto još jedne velike nedoumice.

Pa, do neke sledeće prilike, dok mi ne zafali džeparca…

P.S. Mama, ne brini, nikog nisam vređala u tekstu i ne mogu da odgovaram krivično jer niti ima uvrede, a i sve da ima, postoji jedan osnov isključenja protivpravnosti kod uvrede, usled kojeg nema krivičnog dela, pa samim tim ni krivice, ni odgovornosti. Iznošenje necenzurisanog stava i uvreda nisu isto.

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.