Srbi u Đurakovcu ostavljeni i zapostavljeni – „dođu po nas samo kada je glasanje“

Đurakovac
FOTO: RTK2

Đurakovac je naselje u Opštini Istok koje je do 1999. godine bilo naseljeno većinski srpskim stanovništvom. Etnički sastav stanovništva se drastično menja, pa je danas u ovoj varošici koja broji oko 2.000 stanovnika, Srba tek petnaestak. Dovijaju se na različite načine, kako bi prevazišli probleme.

Pronaći preostale Srbe u Đurakovcu nije bilo lako, a kako nam i sami kažu, retko ko se i usmeri ka njima, zbog čega se osećaju zaboravljenim. Kada su se 2006. godine vratili u zavičaj da obnove živote, bilo ih je mnogo više. Onda su ih, kako to obično bude, brojni problemi ‘rasejali’ iz ovog sela nadomak Istoka. Nekolicina, uglavnom starijih meštana, novinarima RTK2 objašnjava kako izgleda živeti u Đurakovcu.

„Primam minimalac i od toga živim, imamo nešto zemlje koju obrađujemo, dolazi sin povremeno da pomogne, ali on nije ovde, tako da sam ja sama. Sa Albancima lepo živimo, obilaze me, sin im je rekao da sam ja sama, pa mi pomažu. Ovde su svi preko sedamdeset godina, tako da se ovo mesto zatire. Omladina nema posla kako bi se vratila, prvo nemamo put“, rekla je Stanka Janković.

„Ovde je lepo živeti, samo kada bi bilo naroda. Problem je što nemamo od čega da živimo, nemamo traktor da obrađujemo zemlju, imamo penziju devet hiljada i od toga se snalazimo. I to što od pomoćo dođe u Osojane, to oni između sebe podele“, istakla je Milanka Pejčinović.

Do najbliže zdravstvene ustanove preostali Srbi u Đurakovcu moraju da prevale više od deset kilometara.

„Mislim da je ranijih godina bilo malo bolje, sada smo baš zapostavljeni. Odvojeni smo od sveta, put nam je katastrofa, taksi dođe do nas ali nam duplo više naplati zbog puta koji je u takvom stanju kakvom jeste. Niko nema auto, autobus nam je daleko, a mi smo stari. Vi ste nas našli, a obično nas niko ne nađe, niko nas nije obišao odavno. U Osojane možda i dolaze, a da odemo ne možemo, samo kada je glasanje dođu po nas“, kaže Borka Perović.

„Nikakav prevoz mi nemamo, imamo dvanaest kilometara do Osojana, ako platimo taksi otići ćemo, ako nemam da platim onda pešaka i ćuti. Lekar je takođe tamo, tako da moramo sami da se snalazimo, takav ti je naš život ovde. Nisam ni zadovoljna, ni nezadovoljna, ipak me zdravlje služi, a drugo kako se ima živeće se“, izjavila je Stanka.

Iako su problemi veliki, želja za opstankom je još veća, poručuju oni koji istrajavaju u Đurakovcu. Od nadležnih, za početak, očekuju bar posetu, tada se, kažu, ne bi osećali zaboravljenim. Većina raseljenih ovde dolazi jedino na Uskrs, to je i prilika da kao nekada svi zajedno krenu u litije do crkve Svetog Nikole i pomole se nad njenim ruševinama.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.