"Slon" u prostoriji pregovora Priština-Beograd

Zašto se odvija Briselski dijalog? Šta treba postići razgovorima između visokih zvaničnika Kosova i Srbije? Ako je cilj procesa "normalizacija odnosa" između Kosova i Srbije, kako onda definisati i objasniti fenomen i izraz "normalizacija"?

Na prvi pogled, odgovor na ova pitanja izgleda jasan i poznat za sve one koji su deo ovog dijaloga – Prištini, Beogradu i Briselu. Inače, sve ovo ne bi imalo smisla.

Međutim, ova grupa pitanja, u stvari predstavlja "reality check" za najviše zvaničnike Kosova, Srbije i EU, koja bi, između ostalog, trebalo neprekidno postavljati tokom odvijanja (prim. prev. dijaloga), jer ne samo u našem slučaju, nego i na drugim primerima – kada su se odvijali pregovori ovakve vrste, sám njihov cilj mogao je da se promeni, mogao je da se promeni kurs i dospe u slepu ulicu. Ovde je možda vredno spomenuti primer pregovora između palestinskih i izraelskih vlasti. Ko se seća Sporazuma iz Osla za koji su lideri koji su bili autori istog (Rabin, Peres i Arafat), čak dobili Nobelovu nagradu za mir? Šta je sada ostalo od istorijskog rešavanja izraelsko-palestinskog spora, sa opcijom dve države koje imaju dobrosusedske odnose?

U ovom slučaju bi mnogi mogli s pravom da kažu da su situacije neuporedive – ova između Kosova i Srbije ovde – sa situacijom između Izraela i Palestine, tamo na Bliskom Istoku.

Međutim, postoji zajednička lekcija – ovi procesi se ne mogu smatrati završenim i okončanim, ukoliko stvarno ne bude došlo do njihovog zaokruživanja, sklapanjem jednog velikog sporazuma i oživljavanjem istog na terenu.

Ipak, vratimo se pitanjima sa početka.

Vlasti Prištine i Beograda treba da govore i da se, pre svega, dogovore o svim otvorenim pitanjima, jer je to od životnog interesa za Kosovo i Srbiju, jer, objektivno, interna normalizacija ove dve države ostaje talac normalizacije između njih.

Normalno, i sami napori Kosova i Srbije da se integrišu u EU su talac ove normalizacije. Nema sumnje u to. Međutim, učlanjenje Srbije i Kosova u EU ne bi trebalo da predstavlja glavni podsticaj kako bi došlo do normalizacije odnosa između ove dve zemlje. To bi trebalo da predstavlja dodatni motiv, još jedan argument. Međutim, srž pitanja je ono što je Dušan Janjić tačno opisao u njegovoj pretprošloj kolumni, kada je s pravom govorio o "tački istorijskog obrta" u albansko-srpskim odnosima, koji bi u stvari mogli biti promoter dugoročne stabilnosti Zapadnog Balkana.

Nema sumnje da bi, kao što objašnjava i sam Dušan Janjić – pored "magneta" EU (koji je, ipak, poslednjih godina u značajnoj meri izgubio "silu privlačenja" iz poznatih razloga) u procesu dugoročnog uspostavljanja mira u ovom delu Evrope, mogao da pomogne i "Berlinski proces" (koji je pokrenut pre tri godine, u avgustu 2014.), kao i još jedan "Maršalov plan" za Zapadni Balkan, o kojem se govori u poslednje vreme.

Ipak, na poslednjoj instanci, Priština i Beograd bi trebalo sami da budu zainteresovani da, što je pre moguće, ožive "tačku istorijskog obrta", kojom bi se sadašnjost i budućnost Kosova i Srbije, kao i njihovih odnosa, odvojila od loše istorijske zaostavštine.

Politički lideri Prištine i Beograda treba da, kako se to kaže, uvide prisustvo "slona" u prostoriji i da ne nastave da se bave temama koje su u velikoj meri iste godinama zaredom, kao što su, na primer, validnost univerzitetskih diploma, pitanje registarskih tablica, sprovođenje sporazuma o telekomu i energiji i mnoga druga ove vrste.

Neko bi rekao da sve te konkretne (prim. prev. teme) predstavljaju pristup korak po korak ka normalizaciji odnosa između dve zemlje, što u načelu jeste istina. Ali, ovim se možemo vratiti realnoj opasnosti skretanja sa dijaloga, gubitka pravog cilja, iscrpljenja obe strane ovom zamornom dinamikom razgovora, ili čak vraćanja unazad, ukoliko ne počnemo da se bavimo "slonom u prostoriji", što u ovom slučaju predstavlja veliki politički sporazum između Kosova i Srbije.

Ovaj sporazum, bez obzira na to da li ćemo ga nazvati sveobuhvatni sporazum, ili međunarodni, pravno obavezujući sporazum, predstavlja politički temelj za normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije.

Sada je već poznato da su u opticaju početne ideje i predlozi šta bi podrazumevao ovaj veliki sporazum. Model ugovora između dve Nemačke (ili Zapadne Nemačke i Istočne Nemačke, koji je potpisan 1972.) jedan je od najboljih primera kako bi obe strane trebale da pristupe ovom velikom pitanju.

Ovaj sporazum između Kosova i Srbije bi, iznad svega, bio izgrađen na prihvatanju političke realnosti koja je stvorena na Kosovu i koja se ne može promeniti.

Postizanje velikog političkog sporazuma između Kosova i Srbije treba da predstavlja jedini prioritet vlasti Prištine i Beograda od sada, ili u konačnoj etapi razgovora, koja može početi negde na jesen ove godine. Nema više vremena za gubljenje. Ovo su strane do sada trebale da shvate.

Samo na ovaj način bi se vratio smisao briselskim razgovorima i imali bi mogućnost da postignemo ključni cilj ove radnje – normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije.

Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.