Slikar iz Pridvorice: Toplina i lepota koji su blizu svima

Video prilog pripremio: Ivan Vučković

U želji da zabeležimo priču o ljudima koji ostavljaju trag na ovim prostorima, kao svedoci vrednog što imamo, a što nije u dovoljnoj meri prezentovano široj publici, posetili smo Zubin Potok i u njemu Dragoslava Božovića.

Dragoslav Božović spada u red onih ljudi za koje se, s pravom, može reći da su multimedijalni umetnici. Iako je po obrazovanju mašinski inženjer, svoj život je posvetio umetnosti, u najvećoj meri slikarstvu, a potom i muzici i narodnom stvaralaštvu. U slikarskim krugovima se pojavljuje davne 1987. godine, prvom samostalnom izložbom u Zvečanu, da bi ih kasnije nanizao još dvadeset. Danas stvara u selu Pridvorica i mišljenja je da, iako živi u provinciji, ne doživljava je kao stegu, već, naprotiv, kao slobodu i veliku inspiraciju.

„Pre svega, iako živim u provinciji, ne doživljavam je baš kao provinciju. Iako živim u njoj, probam da sve ono što ona poseduje podignem na jedan pijedestal – da se saživim sa njom malo više i da iskoristim iz te provincije i bogom dane prirode, što više za sebe i za druge“, govori Dragoslav.

Lep osećaj mu daje upravo to što se umetnošću bavi u svom rodnom kraju.

„Ne čini me sretnim to što sam poznatiji kroz bavljenje umetnošću, jer bi to bilo egoistično. Čini me sretnim to što sam kroz bavljenje umetnošću sreo mnogo prijatelja, upoznao mnogo pravih ljudi, mnogo dobrih mesta, upoznao mnogo običaja i zato ne držim da je to provincija jer je ona blizu svima. Imamo auto put, struju, telefone, i vi ste došli da nas vidite, tu smo, samo dobra volja“.

Na kulturnoj sceni u Zubinom Potoku prisutan je više od četiri decenije, kako kroz КUD „Mokra Gora“, tako i kroz entuzijazam koji je ulagao u raznovrsne manifestacije koje je organizovao. Srećan je što kultura, uprkos nevoljama, još uvek u kontinuitetu traje u Ibarskom Кolašinu, ali smatra da je ova, najvažnija oblast, odavno u zapećku.

„Tu su uvek materijalni problemi, ali u Zubinom Potoku ima entuzijasta na svim poljima kulture i umetnosti. Nema neke prave konsolidacije da se umetnost sažme i da se pokažemo, bili bismo mnogo jači nego pojedinačno. Trebalo bi možda da jedan pravi pokretač sažme sve na jedno mesto a da sve ostane u svom elementu – da slikanje ostane slikanje, muzika – muzika, književnost – književnost, itd.

Dragoslav je, često, prisutan na likovnim kolonijama u čitavom regionu, i spada u one umetnike koji su ostali, u najvećoj meri, verni akvarelu, kao tehnici sa kojom su i počeli svoj angažman. Pored toga stvara i dela uljem na platnu, jednako se trudeći da ovekoveči prirodne lepote ovog kraja i duhovne vrednosti Кosova i Metohije.

„Pošto živimo u podneblju gde se borimo da opstanemo, ja svojim slikama, koliko sam kadar, želim da naglasim da imamo za šta da ostajemo, ne samo radi te zemlje koju smo dužni da čuvamo, nego mislim da su na Kosovu najsvetije svetinje i ja najradije slikam manastire, poput Banjske, Dečana, Gračanice, Crne Reke, Dubokog Potoka, Sv Vrača… Te svetinje, okupljanje oko tih svetinja, nas je očuvalo u svim vekovima u kojima smo imali nevolju.“

U razgovoru sa Dragoslavom Božovićem smo saznali da neizmerno voli kraj u kome živi, da je zaljubljen u Mokru Goru i Rogoznu, ali i Ibar kraj koga je odrastao. Ponosan je na svoje Кolašince, koji su stasavajući u ovoj lepoti i karakter gorštaka dobili sa njom. I dok polako odlazimo iz Кolašina, za nama ostaje melodija „Stani, stani Ibar vodo“ koju Dragoslav izvodi na svojoj fruli.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.