Šanse Prištine da uđe u UNESCO manje su nego 2017.

Pisac, prevodilac i diplomata, profesor Darko Tanasković, FOTO: RTS

SAD i Izrael su 2017. doneli odluku da napuste UNESCO, s tim što je kao datum njenog stupanja na snagu određen početak 2019. godine.

Bez obzira na njihove motive, odnosno nezadovoljstvo odlukama koje su u UNESCO-u usvajane u vezi sa prijemom Palestine, kao i kulturnim i duhovnim nasleđem u Jerusalimu i, uopšte, navodnim permanentnim diskriminatorskim odnosom Organizacije prema Izraelu i bez obzira na to šta se o osnovanosti postupka ovih dveju članica može misliti, za svaku međunarodnu organizaciju, pa i UNESCO, ozbiljan je udarac kad je države napuštaju. Pogotovo ako je reč o velikim silama. Ona time objektivno gubi na univerzalnosti, reprezentativnosti i akcionoj sposobnosti – kaže u intervjuu za Danas profesor Darko Tanasković, bivši ambasador Srbije pri agenciji UN za obrazovanje, nauku i kulturu, predsednik Upravnog odbora Narodnog muzeja u Beogradu, vodeći srpski orijentalista, književnik, prevodilac i diplomata, koji je nedavno za zasluge na polju srpske kulture dobio državno priznaje „Kulturni obrazac“.

Glavne teme razgovora sa profesorom Tanaskovićem su razlozi i posledice koje će po UNESCO imati izlazak SAD, jedne od država osnivača ove organizacije i Izraela, koji je njen član od 1949, pri čemu obe zemlje imaju lokalitete koji se nalaze na Svetskoj listi kulturne baštine, kao i potencijalna veza ovog događaja sa Kosovom i Metohijom i šansama da samoproglašena kosovska država u 2019. ponovi kandidaturu za članstvo u agenciji UN za nauku, obrazovanje i kulturu.

Iako su problemi počeli još 2011. kad je UNESCO primio Palestinu kao punopravnog člana, da li se izlazak SAD i Izraela mogu dovesti u vezu i sa izraelskom odlukom o premeštanju prestonice u Jerusalim, što su SAD među retkima podržale?

Trampovo sprovođenje u delo ranijeg američkog obećanja da će ambasadu premestiti iz Tel Aviva u Jerusalim nije doprinelo donošenju odluke o napuštanju UNESCO-a. Ta odluka doneta je pre ovog simbolički značajnog političkog čina, na liniji iste spoljnopolitičke koncepcije.

SAD i Izrael su od 2011. prestale da plaćaju svoje obaveze prema UNESCO-u. Kako se procenjuje, SAD duguju 600 miliona dolara, a Izrael 10 miliona dolara. Da li ih izlazak iz UNESO-a oslobađa plaćanja tog dugovanja i šta to znači za rad ove agencije UN?

Od trenutka kad su SAD, u znak protesta protiv prijema Palestine u UNESCO, pravdajući to unutrašnjim zakonskim obavezama, prestale da uplaćuju svoju redovnu godišnju članarinu – kontribuciju, Organizacija se našla u znatnim finansijskim teškoćama, jer je Amerika po osnovu članarine u budžet UNESCO-a uplaćivala 22 posto njegovog ukupnog iznosa. Iako je odluka o napuštanju UNESCO-a prvenstveno politički motivisana, bez značaja nije ni njena finansijska strana. U vašingtonskom establišmentu, a i Kongresu, odavno postoji neraspoloženje prema američkom delovanju u sklopu ove specijalizovane agencije UN za obrazovanje, nauku i kulturu, a i prema UNESCO-u uopšte, što je deo trenda marginalizovanja međunarodnih organizacija kao glavnih foruma multilateralne diplomatije, u kojima su svi učesnici načelno ravnopravni. Od izbora Donalda Trampa za predsednika, to negativno raspoloženje je pojačano. Kako su godine odmicale, a dug SAD rastao, finansijska dimenzija odluke o napuštanju UNESCO-a dobijala je na značaju, jer bi eventualni povratak u Organizaciju iziskivao isplatu veoma visokog iznosa neuplaćenih obaveza. Premda su modaliteti bar delimičnog realizovanja potraživanja UNESCO-a prema SAD u razmatranju, teško je očekivati da će Vašington, sad kad je van Organizacije, na ime naplaćene članarine nešto nadoknaditi UNESCO-u, jer to nije činjeno ni dok je Amerika bila članica.

Samoproglašena kosovska država ove godine ponovo ima mogućnost da se kandiduje za članstvo u UNESCO-u. To je, uz članstvo u INTERPOL-u i Savetu Evrope, jedan od tri prioriteta spoljne politike Prištine, koja 2015. nije prošla na Generalnoj skupštini UNESCO-a, a 2017. nije ponavljala kandidaturu. Da li u 2019. i posle izlaska SAD iz UNESCO-a treba očekivati novo kandidovanje Prištine, što je ona već najavila tvrdeći da ima podršku Austrije i Albanije?

Neizvesno je da li će te najavljene kandidature ove godine i biti, premda nikako nije isključeno da je bude. Sve zavisi od procena Prištine i njenih pokrovitelja u međunarodnoj zajednici, pri čemu uloga Austrije i Albanije svakako nije presudna, da li su šanse da se ostvari članstvo realne. Nezahvalno je prognozirati, ali mislim da se na osnovu više pokazatelja može oceniti da bi izgledi Prištine u ovom trenutku bili manji od onih 2017, a tada su u poslednji čas povukli zahtev.

Da li bi „palestinski model“ mogao da se primeni i na samoproglašenu kosovsku državu? Palestina je posle članstva u UNESCO-u 2011, već 2012. postala „posmatrač“ u UN, čime joj je priznat međunarodno-pravni status?

To je dvostruko hipotetičko pitanje, a dve situacije se i istorijski i politički i međunarodnopravno po mnogo čemu bitno razlikuju. Sa druge strane, navikli smo se na to da je poštovanje međunarodnog prava, pa i prava uopšte, danas toliko relativizovano, da je sve moguće, ako postoje međunarodna konjunktura i odnos snaga koji pravne norme, pa i elementarnu logiku, obesmišljavaju i stavljaju van snage. Zar ono što se dogodilo u Makedoniji nije dovoljno rečit primer? Zato se ne bih upuštao u spekulacije koje odgovor na ovo Vaše pitanje pretpostavlja. Najbolje je da „Kosovo“ ne uđe u UNESCO.

Sui generis

Postoji li bilo gde na svetu primer protektorata UN kakav je na KiM – sa jednostranim proglašenjem nezavisnosti teritorije pod upravom UN?

Koliko je meni poznato, ovakav slučaj nigde ne postoji. Po tome je „Kosovo“, kako vole da kažu oni koji su ga nelegalno i nasilno stvorili, situacija „sui generis“, a ne po stanju koje je u vezi sa njim navodno nepovratno stvoreno srpskom krivicom i „pravednom kaznom“ Milosrdnog anđela.

Kako bi na tu „UNESCO priču“ uticalo eventualno potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine?

Uticalo bi svakako! Ali od toga smo toliko daleko, da o takvoj maglovitoj perspektivi danas ne vredi razgovarati.

Da li je zvanični Beograd sam sebi otežao situaciju u zaštiti srpske i druge kulturne baštine na KiM zalažući se za eksteritorijalnost srpskih manastira na sopstvenoj državnoj teritoriji, koja je od 1999. pod protektoratom UN?

Pominjana eksteritorijalnost bila je jedna od varijanti potencijalnog rešenja statusa „Kosova“, odnosno KiM, u neuspešnim pregovorima koji to zapravo i nisu bili, pa nema uticaja na aktuelnu, životnu situaciju na terenu, gde su realnosti: nemogućnost Srbije da vrši vlast na ovom delu svoje teritorije, prisustvo međunarodnih snaga na tom istom prostoru, kao elemenat iz strukture protektorata i nastojanje vlasti u Prištini da, uz podršku dela međunarodne zajednice, dokažu da protektorat „Kosovo“ ima atribute i prerogative samostalne države.

Koliko se u UNESCO-u (ne) poštuju Rezolucija 1244 SB UN i činjenica da se srpsko nasleđe nalazi i na njegovoj Listi ugrožene kulturne baštine upravo zbog vandalizma i napada kosovskih Albanaca?

Rezolucija SB UN 1244 se u UNESCO-u i u dokumentima Organizacije poštuje, o čemu Stalna delegacija Srbije i MSP strogo vode računa i reaguju na svaki slučaj prenebregavanja njenih odredbi. Sasvim je nešto drugo politički motivisano cinično slepilo pojedinih država članica za protivrečnost na koju ste ukazali. Iako su izglasale stavljanje naših svetinja na Listu kulturnog nasleđa u opasnosti, znajući veoma dobro od koga im opasnost preti, mnoge od njih se, ipak, zalažu za prijem „Kosova“ u UNESCO.

Danas

Pročitajte još:

SAD i Izrael zvanično izašli iz UNESCO-a zbog pristrasnosti

Tanasković: Kosovo će sledeće godine ponovo probati da se učlani u UNESCO

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.