Samo istina je uslov za pravdu

Fadilj Ljepaja i ja nastavljamo da na portalu KoSSev razgovaramo o Kosovu.

Ovo je naše deseto, jubilarno odglašavanje. Nakon poslednjeg odgovora mog uvaženog sagovornika, izgleda da se ne može izbeći konstatacija da moj kolega jednostavno ne želi više da pominjemo temu autonomije Srba na Kosovu. To, ipak, i uz suštinsku volju da se održi dijalog, pomalo deprimira i u priličnom je neskladu sa deklarativnim opredeljenjem mog sagovornika za „evropske vrednosti“.

Zaštita manjina, naročito ugroženih, kao i njihova autonomija, pa makar i samo na papiru, jedna je od osnovnih „evropskih vrednosti“. Otuda, odustajanjem od te teme, pre nego što je o njoj bilo šta suštinski napisao, izgleda da kolega Ljepaj demonstrira ono što karakteriše većinu „proevropskih“ albanskih intelektualaca na Kosovu: prihvatanje „evropskih vrednosti“ samo na deklarativnom nivou, dok se, u stvarnosti, i dalje, zapravo, prezentuje fundamentalistička ideologija i politika „krvi i tla“.

Umesto pitanja o autonomiji Srba na Kosovu, moj poštovani oponent sada nameće pitanje „suočavanja s prošlošću“ i odnosa prema ratnim zločinima u sukobima na Kosovu 1998‒1999. godine. Za tom temom i ranije se posezalo u našoj diskusiji, uz tvrdnju da je ona uslov za dobijanje autonomije za Srbe na Kosovu. Mislim da sam u svojim odgovorima razložno pokazao da to jedno s drugim, u „evropskom“ sistemu vrednosti, nikako nije u vezi, i drago mi je da je kolega Ljepaja naposletku odustao od te vrste uslovljavanja. On sada, međutim, ovu temu pokreće kao jednu vrstu moje moralne legitimacije, razmatrajući u tom svetlu sagovornikovu relevantnost, tražeći da eksplicitno osudim „srpske zločine“ nad civilima, kao i da se zbog njih eksplicitno izvinim u ime „srpskih intelektualaca“.

Pitanje „suočavanja s prošlošću“ trebalo bi da je uvek u vezi s kontekstom te prošlosti i s njenom ocenom. Za mene je bilo neprihvatljivo da se zahtevano „izvinjenje“ kontekstualizuje klevetom o „30.000 silovanih Albanki“ ili o „40.000 pobijenih civila“ od strane „srpske vojske i policije“. Pošto ni posle mog drugog poziva da navede relevantne izvore za takve tvrdnje moj uvaženi sagovornik nije to učinio, smatraću da je od njih, u stvari, odustao. 

Ako je to tačno, onda zaista više ništa ne stoji na putu da se deklarativno osude zločini kojih je, kao i u svakom ratu, bilo, te da se javno distancira od takvih postupaka pojedinaca iz srpskih oružanih snaga. Uostalom, vojne i civilne vlasti države Srbije vodile su više desetina procesa protiv optuženih za izvršenje ratnih zločina, a pravosnažna sudska osuda, na primer, „škorpiona“ na dugogodišnje zatvorske kazne svakako da je dala zadovoljenje kako pravdi, tako i porodicama žrtava tih nepočinstava.

Takođe, ako je potrebno da kao srpski intelektualac iskažem žaljenje i izvinim se zbog tih nesumnjivo počinjenih zločina, nemam problem s tim da kažem da to osuđujem, da zbog toga žalim i da odbacujem zločin kao sredstvo ostvarenja bilo kakvih interesa, a ponajmanje kao sredstvo za ostvarenje srpskih nacionalnih interesa.

Međutim, voleo bih da moj uvaženi sagovornik može da navede sličnu sudsku pravdu kojom su kosovske ustanove okončale bar jedan veliki zločin koji su počinili pripadnici OVK – slučaj Klečka, ili na stotine otetih i ubijenih srpskih civila, kako bi im bili izvađeni i prodati organi, samo su neki od primera pravde koja je, zbog sistematske opstrukcije institucija Albanaca na Kosovu, ostala potpuno nezadovoljena. Žao mi je što vidim da i kolega Ljepaja tvrdi da „ne zna ništa“ o slučajevima Klečka i žuta kuća, čime i on, nažalost, rizikuje da se upiše u žalosni klub negacionista ratnih zločina koje su počinili pripadnici OVK.

Ovom prilikom, a u vezi s prethodno navedenim, možda nije suvišno zapaziti paradoks da izvinjenje za ono što se dešavalo tokom rata od srpskog intelektualca koji za vreme rata nije nosio uniformu i oružje uporno zahteva albanski intelektualac koji jeste nosio uniformu i oružje.

Ohrabrujuće je, naravno, formiranje posebnog suda za zločine OVK, ali to – nasuprot onome što euforično tvrdi kolega Ljepaja u svojoj poslednjoj kolumni ‒ samo po sebi ipak još ne znači ništa. Posebno je uznemirujuće što je za glavnog tužioca tog suda postavljen čovek iz američke administracije. SAD su bile ratni saveznik OVK u agresiji na Srbiju, pa deluje poprilično neprimereno da jedan ratni saveznik ocenjuje zločine drugog ratnog saveznika. To bi, valjda, bilo isto kao kada bi za glavnog tužioca suda za zločine Hrvata i Mađara u Drugom svetskom ratu bio postavljen Nemac iz administracije Trećeg rajha.

No, da ne prejudiciramo, možda se čudo i dogodi, te pravi organizatori zločina nad kosovskim Srbima budu optuženi. A pravi organizatori – to svi znamo ‒ nose prezimena koja počinju sa T i H, i glavni su u kosovskoj skupštini. No, možda je imenovanje američkog saveznika za glavnog tužioca i bio način da se obezbedi da ti ključni krivci za masovne zločine nad kosovskim Srbima nikada ni ne budu procesuirani? Videćemo šta će se u vezi s tim u budućnosti dogoditi. 

Na kraju, želim da odgovorim i na pitanje svog uvaženog sagovornika zašto se Srbija protivi prijemu Kosova u Unesko. Zato što Kosovo nije država, već tek teritorija čije institucije i većinsko javno mnjenje imaju diskriminatorski odnos prema Srbima i njihovom kulturnom nasleđu na Kosovu. A to je nasleđe, s obzirom na činjenicu da su na tim prostorima Srbi vekovima bili dominantna većina, impozantno i predstavlja ne samo srpsku, već i svetsku kulturnu baštinu. U odnosu na tu baštinu, ono šta bi sami Albanci na Kosovu od svog nasleđa imali da zaštite deluje ipak više nego skromno.

Uostalom, činjenica da čak ni najliberalniji albanski intelektualci na Kosovu, poput mog uvaženog sagovornika, ne žele ni da započnu razgovor o bilo kakvoj formi autonomije za kosovske Srbe, najbolje pokazuje kakav bi bio odnos kosovskih zvaničnih struktura spram srpskog kulturnog nasleđa, dakle spram baštine koje bi, kada bi Kosovo postalo oficijelni član Uneska, te strukture bile dužne da priznaju i zaštite.

Štaviše, jedan deo Albanaca na Kosovu je 2004. godine jasno demonstrirao svoj odnos prema srpskim kulturnim spomenicima na Kosovu, a paljenje crkve Bogorodice Ljeviške, inače pola milenijuma starije od države koja je glavni pokrovitelj secesije albanizovanog Kosova, varvarski je čin do tada nezabeležen u analima moderne evropske istorije.

Evo i mog novog pitanja za kolegu Ljepaju – a nadam se da ću na njega dobiti konkretan odgovor: šta moj poštovani oponent misli o zahtevu Srba s Kosova da im se omogući formiranje Zajednice srpskih opština? Da li je to legitiman politički zahtev jedne višestruko ugrožene etničke grupe? I koji bi se argument mogao navesti protiv tog apela jedne očajne manjine osim: mi smo dobili rat, mi smo aktuelni miljenici Vašingtona, dakle, mi smo sada jači i zato prosto – ne damo!