Jedna od stvari koja skoro da je postala karakterna osobina jeste da li ste rusofil, anglofil, germanofil i ostali filovi. Naravno i na žalost, u najvećem broju slučajeva ljubav prema nekoj naciji i državi, nema veze sa kulturom, već sa politikom.
Ako bismo ostali kod kulture, onda sam ja svi ovi filovi gore pomenuti. Što se tiče politike, nisam. Imam mišljenje o svetskoj politici, ali ljubav za svetske, a posebno za domaće političare – ne gajim. Ne držim fotografije političara po kući, jedino uzimam hemijske olovke, upaljače i rokovnike. Trebaju mi. Kad ih potrošim, bacim ih.
Nije ljubav prema političaru, isto što i ljubav prema nekoj državi i narodu. Ali, rusofil je sada postao onaj ko voli Putina i eventualno Sergeja Lavrova. Oni koji vole Čehova, Anu Ahmatovu i Alu Pugačovu, mogu da se slikaju. To nije ljubav. Bar tako tvrde ovi što samo Putina vole, od svih mogućih Rusa. A oni koji vole Obamu i englesku kraljicu, oni su anglofili. Svi ostali, koji, na primer, vole Šekspira, Kol Portera i Artura Milera su tamo neki umetnici, nebitni. I ako samo vole te umetnike, a ne vole političare, garant vole Putina.
Ta isključivost i polaganje prava na ljubav prema nekom narodu, dovodi do svađa. Velikih. Doduše, većina se odvija na internetu, preko foruma, komentara i ostalog. Iznose se dokazi ljubavi i podrške. Ne kažem da oni koji obožavaju političare i tuđe države ne čitaju knjige, ne gledaju filmove i ne slušaju muziku. Samo sve to zanemaruju i prednost daju politici.
A, zamislite rasprave o književnim delima. Sumnjam da oni koji vole knjige, mogu da budu toliko isključivi i da čitaju samo pisce koji potiču iz jedne nacije. Jer, niko od velikih umetnika nije sebe vezivao samo za jedno tlo, naciju, krv. Ta ideologija je dovela do ratova, pomogla političarima i oterala neke umetnike. Pročitajte biografiju Bertolda Brehta, pa će biti jasnije o čemu govorim.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.