RG NKEU za Poglavlje 35: Tema imovine da bude deo dijaloga BG-PR, razmotriti osnivanje međunarodnog nadzornog mehanizma za rešenje imovinskih prava

FOTO: KoSSev

Uprkos sporazumima, imovinska pitanja su i dalje jedna od glavnih prepreka normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. I u obnovljenom procesu dijaloga kojim sada posreduje Miroslav Lajčak, jedna od tema je „zajednička finansijska i imovinska potraživanja“. Do sada nije došlo do većih pomaka jer je tema imovine postavljena duboko u statusni diskurs, ocena je srpske Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji za Poglavlje 35. Oni će u četvrtak predstaviti svoju najnoviju analizu o imovinsko-pravnim odnosima na Kosovu.

Imovinska prava su u nekoliko navrata bila tema dijaloga Beograda i Prištine. Međutim, kao što je to slučaj sa većinom izazova normalizacije odnosa, i na imovinska prava se reflektuje statusni spor i dve izrazito suprotstavljene pozicije u pristupu i načinu rešavanja otvorenih pitanja, naveli su autori analize – Stefan Surlić sa FPN iz Beograda i Igor Marković iz NVO „Aktiv“.

Četiri dimenzije za Beograd

Za srpske predstavnike tema imovinskih prava obuhvata četiri dimenzije: privatnu imovinu Srba, imovinu Srpske pravoslavne crkve, imovinu privatnih subjekata registrovanih na teritoriji izvan Kosova i Metohije i imovinu u vlasništvu Srbije na teritoriji KiM-a.

Beograd ističe da Srbija polaže pravo vlasništva nad velikim preduzećima, rudnicima i fabrikama u koje je decenijama ulagala.

Kosovo insistira na rešavanje pitanja pred svojim institucijama

S druge strane, Priština, pozivajući se na odredbe Ahtisarijevog plana, odbacuje pravo Srbije na državnu i društvenu imovinu, ističući da se privatna imovina pojedinaca, kao i Srpske pravoslavne crkve, može zaštiti u redovnom postupku pred kosovskim institucijama.

Profesor ekonomskih nauka Muhamet Sadiku sa Univerziteta u Prištini, u kontekstu imovine koja je u vlasništvu Srba, u intervjuu za RSE krajem prošle godine kazao je da „ova imovina, čak i ako postoji, nalazi se na teritoriji Kosova, u okviru suverenog Kosova, na kojem svi njegovi stanovnici mogu da ostvaruju svoja imovinska prava – zbog toga na Kosovu nije ugrožena ničija imovina.”

Zapravo, u insistiranju Beograda da pitanje imovine bude na dnevnom redu dijaloga u Briselu, Sadiku vidi nameru Srbije da jača pozicije „buduće Zajednice opština sa srpskom većinom, gde se vidi da Srbija pokušava da uspostavi državni entitet unutar Kosova. To su, međutim, scenariji puni trikova koje Kosovo ne bi smelo da dozvoli da se realizuju“, kazao je.

Sporazum postignut još 2011. ali loša primena

U okviru dijaloga između Beograda i Prištine, 20. oktobra 2011, postignut je sporazum Radni zaključak trostrane grupe za sprovođenje u oblasti katastarskih podataka koji podrazumeva uspostavljanje pouzdanog registra imovine na Kosovu.

Prema ovom sporazumu Beograd je u obavezi da vrati katastarske knjige Prištini, međutim prema navodima predstavnika KAUVI, katastarski podaci nisu do danas vraćeni.

Sporazumom je predviđeno vraćanje preko 4,6 miliona kopija katastarskih dokumenata koje su predstavnici Srbije odneli sa Kosova 1999, što može, kako se u izveštavu naglašava, da reši neusklađenost između originalnih dokumenata iz ranijeg perioda i onih koji se trenutno nalaze na Kosovu.

U intervjuu koji je 2019. za BIRN dala Florije Kika, zamenica direktora Kosovske agencije za upoređivanje i verifikaciju imovine, istaknuto je da hiljade imovinskih sporova zaglavljeno u sudovima i da njihovo rešavanje zavisi od podataka koji se očekuju. Kika je naglasila da je Agencija zatražila vraćanje indeksiranih kopija dokumenata o registraciji imovine, a ne samo skeniranih jer „indeksiranje bi nam pomoglo da dobijemo informacije o poreklu svake imovine“, budući da je katastarski upis u Srbiji mogao biti podložan promenama, kao i da su moguće različite evidencije u dva katastra.

Kada je reč o zemljišnim parcelama, do 1999. godine je prema kosovskoj katastarskoj evidenciji bilo oko 300.000 parcela u javnom i privatnom vlasništvu, od čega 200.000 u privatnom vlasništvu. Svi ovi podaci zahtevaju upoređivanje zbog eventualnih grešaka i zloupotreba u prošlosti, dok će za oko 100.000 parcela javne imovine reviziju uraditi
Kosovska agencija za privatizaciju.

Inače, osnivanje Kosovske agencije za upoređivanje i verifikaciju imovine (KAUVI) je direktan rezultat Sporazuma o povratku katastarske evidencije postignutog između Beograda i Prištine tokom tehničkog dijaloga 2011, ali je došlo do odugovlačenja sa usvajanjem zakona o osnivanju Agencije koja tek 2016. dobija normativni osnov za svoje funkcionisanje.

Takođe, iako kroz dijalog utvrđeni, mehanizmi za utvrđivanje vlasništva nisu nikada zaživeli. Na to je krajem prošle godine u razgovoru za RSE podsetio bivši šef pregovaračkog tima Borko Stefanović, koji je naglasio da se i dalje na ekspertskom nivou mora insistirati na rešavanju imovinskih prava, pre sveg građana srpske nacionalnosti na Kosovu čija je imovina uzurpirana.

Inače, Nadzorni odbor ove agencije se nalazio u žiži javnosti tokom 2019. godine kada su se iz nje povukli predstavnici Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država. Najpre je tadašnji britanski ambasador Rori O’Konel dao ostavku na mesto predsednika nadzornog odbora ove agencije, zbog odluke kosovske skupštine da za predsednika sekretarijata imenuje bivšeg komandanta Nasera Šalju, a koji se smatra nekvalifikovanim kandidatom.

Britanska ambasada je navela da je imenovanjem kandidata koji ne ispunjava kriterijume za ovu poziciju kosovska skupština prekršila memorandum o saradnji sa ovom ambasadom.  Potom se u avgustu iste godine, iz borda povukli američki predstavnici, kada je ambasador Filip Kosnet kazao da su „SAD napustile bord KAUVI zbog toga što se njime kosovsko rukovodstvo koristi radi ličnih i političkih interesa“. 

Koliko ima nerešenih predmeta

Ostaje otvoreno pitanje tačnog broja nerešenih predmeta koji se na različitim instancama nalaze pred kosovskim institucijama kao obaveza garantovanja neprikosnovenih imovinskih prava.

Nakon rata na Kosovu 1999. godine, misija UN-a je registrovala 42.749 slučajeva oduzete imovine, od čega je „96,84 odsto ili 41.399 uzurpiranih imanja pripadalo Srbima“.

Predsednica udruženja žena „Avenija“ Gordana Đorić je za Gračanicaonline krajem prošle godine istakla da se na Kosovu pravosnažno izvršna rešenja o oslobađanju uzurpirane imovine ne sprovode: „Mi smo kao organizacija radili projekat o uzurpiranoj imovini i tom prilikom smo došli do poražavajućih podataka. U to vreme je bilo preko 40.000 predmeta u Habitatu, a već danas prema mojim saznanjima negde do 70.000 predmeta naših ljudi koji potražuju nadoknadu za korišćen prostor ili traže da im se oslobodi uzurpirana imovina. Time možemo da dokažemo da i dalje sudovi ne rade u korist naše zajednice, naprotiv, ne rade po zakonu kako bi trebalo“.

Ispred KAUVI tvrde da je od 42.749 slučajeva oduzete imovine trenutno ostalo 12.823 predmeta koji su pod upravom ove Agencije, i da se broj nerešenih slučajeva značajno smanjivao usled prodaje, često pod pritiskom, dok je određeni deo vraćen ranijim vlasnicima.

Međutim, iskustvo programa besplatne pravne pomoći za raseljena lica koja su potraživala svoju imovinu je pokazivalo prosek od svega 5% uspešno rešenih predmeta.

Navedene brojke nerešenih slučajeva se većinom odnose na poljoprivredna zemljišta, a potom na stambene objekte, dok se šumsko zemljište još uvek vodi kao neregistrovano.

Ujedno, pored KAUVI, mnogi postupci se vode pred redovnim sudovima na Kosovu, a neka raseljena lica, kao i Srbi koji su ostali da žive na Kosovu, ne prijavljuju uzurpaciju svoje imovine, nadajući se kompromisnom rešenju sa uzurpatorima. Tu je i opravdan strah da će im pravni postupci samo doneti dodatne probleme i godine neizvesnosti, u izveštaju se citira svedočenje Maje Lakušić, koja je tri godine radila u kancelariji za pružanje besplatne pravne pomoći.

Lakušić podseća da nisu svi bili u mogućnosti da predaju tužbu zbog oštećenja ili uništenja imovine, a da mnogi koji su tužbu podneli nisu mogli da isprate postupak „jer su menjali mesto stanovanja, a pozivi su slati na adrese iz tužbe i donošene presude kojima se tužbe odbijaju zbog propuštanja, drugi nisu imali novca za advokate, a broj postupaka koji je i dalje u toku zahteva neosporne dokaze koje više nije moguće pribaviti neposrednim uvidom, naprotiv, većina prostora na kojima se nalazila imovina koja je uništena izgleda kao da se nikada nije tu ništa ni nalazilo“.

„Opravdanja za aktuelnu situaciju u kojoj se uz sve međunarodne svetonazore ne poštuje elementarno pravo ljudi na privatnu imovinu i posle 20 godina od konflikta, nastoje da minimizuju odgovornost institucija koje su zadužene za zaštitu prava svojine. Prvi argument je da ne postoji uvid u originale katastarske evidencije, iako je Delegacija EU na Kosovu, koja prema Briselskom sporazumu treba da olakša proces, potvrdila da je proces skeniranja i indeksiranja dokumentacije završen. Očito ne postoji politička volja da se stane na put uzurpaciji, koja se neretko završava u namernom oštećenju i rušenju objekata, što je aktivnost podložna kontroli, odnosno proveri i mimo uvida u originalne katastarske knjige. Drugi argument najčešće prenebregava etnički karakter problema, uopštavajući da je odsustvo vladavine prava endemska pojava sa kojim se suočavaju svi građani koji žive na Kosovu bez obzira na kulturne identitete. Ova tvrdnja se potkrepljuje podatkom analize USAID-a, gde oko 60% imovine na Kosovu nije pravno registrovano od strane vlasnika. Ipak, činjenica da se 96,84% predmeta uzurpacije od završetka rata odnosi na imovinu Srba, daje slobodu da se trenutna situacija okarakteriše kao sistemska diskriminacija pripadnika srpske zajednice“.

Jedan od izvora za primere problema u povratku imovine jeste i poznata emisija RTS „Pravo na sutra“.

U serijalu ovih emisija navodi se podatak da su za vraćanje uzurpirane imovine na Kosovu Srbi i ostali nealbanci podneli oko 70.000 zahteva, dok je pred kosovskim sudovima podneto i 18.000 tužbi za nadoknadu štete. Takođe se navodi i da su pravi vlasnici izloženi iscrpljujućim sudskim parnicamani, te da zbog toga imaju ogromne finansijske gubitke.

„Do sačinjavanja ove analize nijedan od predstavljenih slučajeva uzurpacije imovine prikazanih u emisiji ‘Pravo na sutra’ tokom 2018. nije u međuvremenu rešen, a neki potražioci su umrli nedočekavši povraćaj svojih imovinskih prava“, navodi se u izveštaju.

Posebno ranjivu grupu čine raseljena lica čiji povratak je uslovljen pre svega pravom na slobodno korišćenje svoje imovine, a ovi problemi su se od ’99 menjali s protokom vremena. Masovna nezakonito uzurpirana imovina je trajno onemogućila bilo kakav ozbiljniji pomak u politici povratka raseljenih Srba na Kosovo, kostatuje se takođe u ovoj analizi.

„Nakon 1999. najzastupljenije je bilo oštećenje i uništenje imovine, koje je, iako veoma intenzivno, eskaliralo u pogromu 2004. Zbog objektivne odgovornosti po ovom osnovu, vlasnici imovine su podnosili tužbe protiv UNMIK-a, KFOR-a i privremenih opština koje se do 2008. godine na osnovu naredbe UNMIK-a nisu rešavale, nakon čega su masovno donošena rešenja kojim se tužbe odbijaju zbog nedostatka pasivne legitimacije UNMIK-a i KFOR-a, odnosno nemogućnosti da budu odgovorni. Praksa redovnih sudova pred kojima se ovi postupci ‘vode’ već 16 godina je da se žalbe na ova rešenja usvajaju u delu odgovornosti opština što znači da postupak može da se nastavi samo protiv opštine. Prva ročišta su bila zakazana tokom 2018. godine, kada je na sve moguće načine sud radio na što bržem okončanju postupka, jer su stranke neadekvatno pozivane i nisu bile u mogućnosti da prisustvuju ročištima. Mnogi vlasnici imovine su preminuli, pa je za nastavak postupka potrebno sprovođenje ostavinske rasprave kod notara sa Kosova, jer sudovi i katastar ne priznaje ostavinska rešenja izdata od organa Srbije. Sprovođenje ostavinske rasprave na teritoriji Kosova je za mnoge apsolutno neizvodljivo, a ukoliko se i sprovede ostavina, svojina u katastru ne može da se upiše bez kosovske lične karte, što znači vođenje još dva upravna postupka pred privremenim kosovskim institucijama, dodatni protok vremena i troškove“.

Uzurpacija zemljišnih poseda

Poslednjih nekoliko godina na delu je uzurpacija, pogotovo zemljišnih poseda. To znači da se slučajevi oduzimanja imovine ne mogu ograničiti na tranzitni postkonfliktni period, konstatuje se dalje.

„Poslednjih godina zastupljena je uzurpacija koja se sprovodi beskrupulozno, jednostavnim zauzimanjem imovine, postavljanjem ograde, zidanjem kuće, obradom zemljišta poljoprivrednim mašinama, a nekada je praćena i falsifikovanjem dokumenata. Podjednako se uzurpiraju građevinsko i poljoprivredno zemljište, dok se šume seku i preprodaju. Postupci koji se vode zbog uzurpacije su uglavnom krivičnopravni koji se vode zbog krivičnog dela nezakonitog zauzimanja nepokretnosti u kojima se ističe i imovinskopravni zahtev, međutim ni u jednom od okončanih postupaka ovaj zahtev nije osuđen na pravičan i objektivan način“.

Ostali oblici kršenja imovinskih prava 

Autori analize su sistematizovali radnje i procese koji su tokom poslednjih 20 godina onemogućavali pripadnike srpske zajednice da uživaju prava na svoju privatnu imovinu.

To su najčešće: Falsifikovanje dokumenata, nepoštovanje sudskih odluka, namerna oštećenja ili potpuna uništavanja imovine, uzurpacija praćena pretnjama i ucenama, katastarsko krivotvorenje.

Maja Lakušić je u razgovoru sa autorima analize opisala jedan od slikovitih primera kršenja imovinskih prava: „Gospođa iz Prizrena je svoju kuću, koju je nasledila od majke i koja se nalazi u blizini hrama Svetog Đorđa u Prizrenu dala na upravu Kosovskoj agenciji za imovinu. Tokom 2011. godine je obaveštena od strane ove agencije da je kuća oštećena i da više nije pogodna za izdavanje. Klijentkinja je podnela krivičnu prijavu tužilaštvu u Prizrenu i tražila fotografije i druge dokaze od Kosovske agencije za imovinu, međutim nikakvih pomaka nije bilo u postupku pred tužilaštvom. Poslat je niz urgencija za dostavljanje bilo kakvog obaveštenja na koje nikada nije primila odgovor. Tokom 2018. je saznala da je kuću ‘prodala’ lokalnom Albancu koji je poznat po kriminalnim aktivnostima. Nakon toga je saznala da je kuća srušena i da je plac pretvoren u parking za kuću tog Albanca. Došli smo do saznanja da je na osnovu lažnog punomoćja kojim je ona „ovlastila“ tog Albanca da proda njenu imovinu on sačinio ugovor o kupoprodaji sa sopstvenom ženom kojoj je isplatio iznos od oko 30.000 evra i na osnovu ovakvog ugovora se upisao kao vlasnik u katastru u Prizrenu. Lažno punomoćje je navodno sačinjeno u Austriji, iako gospođa nije napuštala zemlju u tom periodu. Odmah je zvanično kontaktirana kancelarija notara iz Austrije koja je potvrdila da nikada nije overila ovo punomoćje, pa je po pribavljanju i ostalih dokaza, pokrenut krivični, parnični, kao i postupak protiv notara koji je ovakav Ugovor o kupoprodaji sačinio pred Notarskom komorom Kosova. Komora notara je odbila zahtev za pokretanje postupka iako je reč o eklatantnom kršenju propisa i pravila notarske profesije, dok su ostali postupci i dalje u toku“.

Sa problemima se suočavaju i pripadnici drugih nealbanskih zajednica, a posebno zabrinjava činjenica da je značajan broj lica čija su ljudska prava bila ugrožena nedobrovoljno pribegavao prodaji nekretnine, gde su ponuđena „obeštećenja“, iako manja od tržišne vrednosti, značila izbegavanje neizvesnog procesa dokazivanja i povraćaja oduzete imovine.

Ovaj problem se navodi i u Nacionalnoj strategiji o imovinskim pravima koju je Kosovo usvojilo 2016. godine. Autori su kao jedan od primera naveli slučaj Roma Nusreta Ajdezija, o kojem je pisao BIRN.

„Nusreta Ajdezija je 19. juna 1999. u ponoć probudio jak udarac na vratima. Četiri naoružana lica ušla su u njegov dom koji se nalazio u naselju u centru Prištine i rekli mu da njegova porodica do jutra mora pobeći ili će svi biti ubijeni. To su bili naoružani civili. Rekli su da su komandanti (Oslobodilačke vojske Kosova). To veče ni moja žena, ni deca, ni ja, uopšte nismo spavali. Nismo znali gde da odemo, priča Ajdezi. Sledećeg jutra, Ajdezi je razgovarao sa svojim susedima Romima i saznao da se i njima to isto desilo. U roku od tri dana, većina romskog stanovništva koje je živelo u Prištini, pobeglo je u Srbiju. Krajem 2001. godine Ajdezi se vratio kući i otkriva da je njegova kuća pretvorena u bordel. Rečeno mu je da je kuća kupljena i oteran je uz udarce metalne šipke.

„Već skoro dve decenije Ajdezi živi u izbegličkom kampu u Novom Sadu, vodeći borbu sa siromaštvom i sa pogoršanim zdravljem. Izgradio sam tu kuću radeći 27 godina u mesari u vlasništvu Albanca, a oni su je zgrabili samo zato što sam ja Rom, kaže on. Pravna bitka Ajdezija da vrati svoju imovinu bila je duga i komplikovana. Uzurpator Isa Hamiti kaže da je kuću kupio od druge osobe. Ali dokumenti su lažni, kaže Ajdezi. Prema sudskim dokumentima, osoba koja je zauzela Ajdezijevu kuću izjavila je da ju je kupila od osobe Bekim Ramadani, koji se ne pojavljuje kao vlasnik, već kao osoba opunomoćena od Sanije Deri, čije se ime ne pojavljuje kao ime vlasnika u katastarskom registru Kosova. U vreme kada je kupoprodajni ugovor potpisan, 2000. godine, u kom se kaže da je Deri dala punomoć drugom licu da proda kuću, ona je, prema podacima iz matične knjige, bila mrtva već 30 godina. U međuvremenu se prodavac Bekim Ramadani, iz Medveđa, grada u južnoj Srbiji, našao u zatvoru u Srbiji zbog drugih krivičnih dela. Sud još nije odlučio o slučaju Ajdezi, ali njegova kuća sada postoji samo na fotografijama i u sećanjima onih koji su u njoj živeli. Na njenom je mestu danas izgrađena ogromna stambena zgrada, u kojoj je prodavac kuće od investitora dobio dva stana.“

Najčešći oblik „legalne“ uzurpacije je ipak falsifikovanje dokumenata, a u navodne zloupotrebe su direktno uključena i lica kojima su dozvoljeni pristupi katastarskim evidencijama.

Falsifikuju se punomoćja kojima Srbi ovlašćuju nekog Albanca da proda njihovu imovinu, a falsifikuju se ne samo potpisi klijenata već i pečati institucija. Na osnovu ovakvih punomoćja sačinjavaju se ugovori o kupoprodaji koji kasnije postaju osnov za upis u katastarsku evidenciju, beleži se u ovoj analizi.

„Drugi način je sudski postupak za utvrđivanje prava svojine, prilikom čega imovina koja je u svojini Srbina za koga se pretpostavlja da je preminuo postaje predmet interesovanja i tada na scenu stupaju advokati. Advokat podnosi tužbu protiv vlasnika imovine i traži utvrđenje svojine, s obzirom da je tuženi ili preminuo ili nije u mogućnosti da primi poziv na ročište jer adresa kojom tužilac raspolaže jednostavno nije validna, imenuju se privremeni zastupnici tuženih koji priznaju tužbeni zahtev i u veoma kratkom vremenskom periodu se donose presude, koje brzo postaju pravosnažne i na osnovu kojih se sprovode promene u katastru. Naslednici pravih vlasnika o sudskim postupcima saznaju tek kada zatraže posedovne listove pred katastrima i tada im se odbijaju zahtevi jer nemaju osnova za izdavanje posedovnih listova. Tek kada pribave određene dokaze da je imovina nekada bila evidentirana na njihovog pretka, najčešće stari posedovni listovi, izdaju im se novi posedovni listovi i kreće mukotrpna agonija dokazivanja vlasništva koja traje u proseku 10 godina.“

Kao jedan od primera, uzeto je svedočenje Radoslava Zdravkovića iz Čaglavice za Gračanica online.

On od 2004. godine pokušava da povrati 14 ari placa na jednoj od najboljih prištinskih lokacija, gde su Albanci čija imena zna, navodno falsifikujući dokumenta, izgradili stambenu zgradu. Kako je za ovaj portal posvedočio, on je navodnu prevaru otkrio još 2000.godine, kada je čak njegova parcela izbrisana iz katastra u Prištini, a dokumenta za njegovu
parcelu navodno falsifikovana u sudu u Lipljanu.

„Kada sam uspeo da povratim parcelu u katastar, podneo sam tužbu sa zahtevom da se obustavi gradnja solitera na mojoj zemlji, međutim iz suda su mi tražili 25.000 evra da se gradnja zabrani. Ja nisam imao taj novac i sada se tu nalazi stambena zgrada. Od 2004. godine čekam da se zakaže ročište“, naveo je za ovaj portal.

Zdravković još uvek čeka da otpočne sudski proces.

Preporuke

U seriji preporuka jedna od ključnih je da tema ostvarivanja imovinskih prava treba da bude deo dijaloga Beograda i Prištine.

„A u tom kontekstu i mogućnost osnivanja delotvornog međunarodnog mehanizma koji bi nadgledao celokupan proces rešavanja većine slučajeva ugrožavanja, uzurpacije, rušenja ili bespravne gradnje posebno na imovini pripadnika nevećinskih zajednica“, navode autori analize.

Potrebno je i da se kosovskim institucijama dostave skenirani i indeksirani podaci iz katastarskih knjiga koji su u posedu srpskih institucija, da se utvrdi tačan broj slučajeva ugrožavanja imovinskih prava i modaliteta njihovog trajnog rešavanja, posebno u kontekstu obeštećenja, sprovesti efikasnu i nepristrasnu verifikaciju i upoređivanje trenutnog stanja sa katastarskom evidencijom vođenom do sukoba 1999.

Takođe je potrebno utvrditi delotovorne pravne mehanizme kojima bi KAUVI nesmetano radila, uključujući i isključivu nadležnost nad uzurpiranom imovinom, kako bi se izbeglo dupliranje procesa i odluka sa redovnim sudovima. To znači i obezbediti redovne i stabilne finansijske izvore za KAUVI u procesima deložacije, rušenja bespravnih obejkata, obeštećenja, itd. Konačno, potrebno je otkloniti institucionalne prepreke u sprovođenju usvojenih odluka koje se tiču uzurpirane imovine, što se posebno odnosi na sprovođenje presuda Ustavnog suda na Kosovu

O preporukama će se detaljnije govoriti upravo na predstavljanju ove analize u četvrtak.

Analiza „Imovinska prava na Kosovu u okviru sveobuhvatne normalizacije odnosa Beograda i prištine“ deo je projekta „Nacionalni konvent o Evropskoj uniji 2020/2021, Poglavlje 35: Ostala pitanja – Kosovo“ koji realizuje InTER uz finansijsku podršku Ambasade Kraljevine Norveške i Balkanskog fonda za demokratiju.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.