Razgraničenje Vučića i SPC

Boško Jakšić
FOTO: N1

Piše: Boško Jakšić

Očekivalo se da Aleksandar Vučić na posebnoj komemoraciji obeleži 40 dana od smrti njegove ideje o razgraničenju za koju je javljeno da je preminula u Berlinu 29. aprila, ali predsednik Srbije nastavlja da promoviše svoje planove uprkos protivljenju najmoćnije države Evropske unije.

Šef države prihvatio se rizičnog posla da pred vladikama Srpske pravoslavne crkve, koja je Kosovo postavila u temelj sopstvenog identiteta, pominje razgraničenje, moguće i druga rešenja. Predsednik insistira na prestanku života u mitu, crkvi je kosovski mit stub vere.

Zašto je Vučić prisustvovao redovnom godišnjem zasedanju Sinoda SPC ako zna da crkva ne odustaje od stava da je jedino prihvatljivo rešenje da Kosovo ostane srpska zemlja? „Svako drugo rešenje nije rešenje koje Srbija može da prihvati.” Zašto ponovo iritira sveštenstvo sa KiM koje je prošlog leta – rizikujući medijsku šikanu – upozoravalo na štetnost ideje razgraničenja?

Šta je očekivao predsednik koji govori o bezbednosti srpskog življa na Kosovu, dok njihova preosveštenstva vladike insistiraju na kontroli teritorije „srpskog Jerusalima”? Samo da bi „izneo sve svoje brige”? Da bi dobio podršku crkve koja populistički, u svetovnom žargonu, insistira na nacionalnom identitetu i nacionalnom jedinstvu, ali ne nudi nikakvo rešenje?

Ili je to bio pokušaj da se kupi lojalnost retke institucije koja se doživljava kao potencijalno opasan protivnik pošto ne prihvata ništa sem ostanka Kosova u statusu „južne pokrajine”, maksimum zadržavanje sadašnjeg statusa kvo?

Patrijarh Irinej, koji je pozvao predsednika, otvoreno se u poslednje vreme svrstao uz vlast osuđujući građanske proteste koji daju snagu „neprijateljima Srbije” i iskazujući zahvalnost za 2,2 milijarde dinara, koliko je SPC u poslednjih godinu dana dobila od države.

Dok se Njegova svetost „divila” Vučiću što se „junački bori za državu, narod i Kosovo”, među vladikama su sedeli i oni koji nisu „sa oduševljenjem” prihvatili predsednikovu ekumensku, informativnu, ubeđivačku ili ispovedničku misiju jer sumnjaju u njegovu posvećenost kosovskom zavetu i zaziru od „kapitulacije”.

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije je prošle godine direktno optužio Vučića da u vremenima „najveće opasnosti u srpskoj istoriji” vodi „neodgovornu politiku”. „Bojim se da njegova politika vodi izdaji Srbije i Kosova”, ocenio je jedan od najuticajnijih članova Sinoda i lider militantno-konzervativnog krila SPC, i jasno saopštio da je briselsko pregovaranje „put ka bespuću”.

„Prvi put u srpskoj istoriji nadvila se opasnost da srpska ruka potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke”, govorio je vladika Amfilohije, na šta je Vučić uzvratio da su stavovi crkve „nerealni”.

Priznao je sada predsednik da postoje stavovi koji „nekada nisu isti kao naši”, ali šta je govorio vladikama? Da li je mogao da utiče na vladiku Amfilohija, koji je u vreme potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. držao moleban za tadašnju vladu u kojoj je Vučić bio prvi potpredsednik?

Predsedniku izgleda nije bila dovoljno upozorenje Angele Merkel i Emanuela Makrona da više ne pominje razgraničenje, već je istu ideju obrazlagao i pred Sinodom – iako je jasno da ni patrijarh ni vladike ne mogu da podrže bilo koje rešenje koje bi, po crkvenom tumačenju, značilo suverenitet samostalnog Kosova.

Milorad Dodik, koji više vremena provodi u Beogradu nego Sarajevu, potvrdio je da se pričalo o ideji razgraničenja, koju sada – umesto Ivice Dačića – svakodnevno promoviše ministar vojni Aleksandar Vulin, osvedočeni borac za podizanje zidova, kao Viktor Orban prema migranatima, Izrael protiv Palestinaca, a Donald Tramp naspram Meksikanaca: „Snažna, čvrsto posednuta granica”.

U pravu je kolega Cvijetin Milivojević: bilo je mnogo primerenije da se predsednik pojavio u Skupštini, što bi bila tek druga debata na temu Kosova od vremena potpisivanja Briselskog sporazuma pre šest godina. U Skupštini bi, međutim, reč bila javna. Sastanak sa Sinodom obavijen je tajnošću, pošto „dijalog crkve i vrha vlasti ne treba da se odvija putem javnosti, jer se tako unosi još više problema”, kako reče Dodik.

Sve se svelo na dvoipočasovnu „razmenu briga” i konstataciju da su želje jedno, a realnost drugo. Dovoljno da se zaključi da se stavovi vrha svetovne i delova duhovne vlasti razilaze.

Može sada Vulin da raznosi glas da saradnja države i SPC „nikad nije bila bolja”, ali pre će biti da ministar misli samo na jedan deo crkve. Drugi ne veruje da bilo kakvi Vučićevi pokušaji rešenja kosovskog problema mogu da donesu išta dobro.

Da li se onda Vučićeva poseta partijaršijskom domu svodi na ocenu da se slažemo da se ne slažemo? Delimično, jer naspram vladičanskog tvrdog krila, koje ne veruje u predsednikovu iskrenost, stoje patrijarh i njegovi istomišljenici, koji su za poslednjih godinu dana prihvatili da slave Vučića i njegovu „lavovsku borbu”.

Vučić stalno govori o neophodnosti jedinstva, ali je svojom svekolikom politikom opasno podelio Srbiju. Njegova politika oko Kosova deli sada i crkvu, jer mnoge vladike imaju dijametralno suprotne stavove od predsednika. Zajedničko im je samo što ne pominju Albance.

Svako tu ima svoju računicu. Predsednik bi da dobije blagoslov crkve, ili barem izbegne anatemu „veleizdajnika”. Crkva nastavlja da podržava politički projekat oko Kosova koji njoj odgovara i pokušava da instrumentalizuje Vučića koliko i on crkvu.

Jedno je izvesno: najteže posledice biće upravo po Srbe na Kosovu, gde SNS vlada po komandnoj liniji, a SPC uživa veliki ugled.

Politika

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.