Ratnici ili mirotvorci?

“Ono što je meni u ovom stanovištu problematično prvenstveno je verovanje da će nekakva nadnacionalna struktura, u kojoj dominira krupni kapital, uspešno obezbediti srpske i albanske interese. Mislim da je to možda pomalo naivno.” Slobodan Antonić, “Mirovnjaci ili kolonizatori”.

Pa, priznajem! Nije “možda”. Sigurno je! Naivno je! Nepopravljivo sam naivan! 

Tako, Božje godine 1983, u toku jedne primopredaje, gde su kosovski bezbednjaci i pravosudni zvaničnici predavali nas, albanske političke zatvorenike sa Kosova na odsluženje kazne zatvora u Bosni i Hercegovini, jer su na Kosovu zatvori već bili prepuni, tadašnji direktor Centralnog zatvora u Sarajevu, stariji čovek, održao mi je malu lekciju, gde mi je blagim i očinskim tonom rekao da sam … naivan. Imao sam samo 21 godinu i verovatno sam to i bio.

“Sine -reče mi on, pa vi ste u zabludi! Pogrešili ste. Pa ti si toliko mlad, a ovo je  jaka i pravedna država. Ratovali smo zbog nje, I ne damo da je rasturite! Videlo se da mu je žao mene! I da je pun ljubavi! Ali, državu ne da! Daje narod, al ne i državu!

Jugoslavija je tada još bila jaka država, imala je podršku celog sveta, ali se mi Albanci nismo osećali slobodno u njoj. Prava ‘na kašičicu’ bila su prihvatljiva za stare partizanske komandante i komesare, državne i partijske činovnike, ali ne i za narod,  a posebno ne za obrazovanu i posve sigurno ‘naivnu’ omladinu!

“Kao prvo, gospodine, vi niste moj otac, rekao sam direktoru dosta arogantno! A kao drugo, mi ne tražimo rat sa Jugoslavijom, nego samo svoja Ustavom zagarantovana prava na slobodu i jednakost. Od toga mi ne odustajemo, pa dali vi, ili ne dali, te nek' nas košta što košta! To me je koštalo batina samo desetak minuta kasnije. A tek Albance…?!

Kad su me krvavog lica odveli u zatvorsku sobu, pitao me jedan bošnjački zatvorenik – pa šta to bi? “Ma, ko te voli, taj te bije,” rekoh sarkastično. "To je za moju dobrobit, znaš?!"

I kad ne bih priznao sopstvenu naivnost, ona je bila tako očita. Na mom drugom suđenju, pošto sam samo posle samo dve godine ‘slobode’ ponovo uhapšen, ja sam opet, potpuno naivno, na suđenju uzviknuo pred sudskim većem sastavljenim od Albanaca, a koji su isto mislili da sam naivan i da su oni realni, jer su priznavali Srbiju i Jugoslaviju kao njihovo ‘carstvo sreće’: “Živela Kosovo Republika”, “živeli  narodi Jugoslavije”, “ živela sloboda” uzviknuo sam! Verovatno ste u pravu ako u sebi pomislite: “ma, pusti, mlad i lud.”

Definitivno sam bio i ostao naivan! Jer još verujem u moju i tuđu slobodu! A ipak, opet ne verujem da treba ‘pazariti’ sa Srbima na Kosovu. Mi treba da njima priznamo samo pravo na slobodu i jednakost. I na reciprocitet. Jer, ako sam ja još i dan danas nepopravljiv idealista, srpska država to nije. Još tvrdi da se zbog Kosova ratovalo, te da po tom ratnom pravu, Kosovo pripada Srbiji. Da nikad neće priznati nezavisnot Kosova. Nikad. Ne daju. Zato reciprocitet.

Sad', ruku na srce, Srbi se kroz istoriju baš i nisu hvalili da su mirovnjaci, ili mirotvorci. Manje-više, svi srpski lideri su bili ratnici, ili ratoborni. Veličali su srpske pobede ili poraze kroz istoriju i na njima su gradili svoju državotvornu ideju. Vikali su da su pobeđivali u ratu, ali su uvek gubili za stolom. Uvek su pisali ili prepričavali istoriju očima pobednika koji imaju pravo na plen. Još odjekuje ono, “pa šta mi dobijamo, ako Kosovu damo nezavisnost?” Ništa, gospodo, ništa ne dobijate. Dobijate samo dobrog suseda!

Sad, nije da smo i mi Albanci baš pevali samo pesme o ljubavi, te da nismo veličali ‘naše ratnike’! Nije da nismo pevali kako smo poubijali nekog srpskog žandara, ili policajca, nije da smo bili uvek sveci i mirovnjaci! Ali tek kad su naši intelektualci poverovali u mir i u globalni proces integracija, u evropsku ideju slobode i jednakosti, onda smo prestali gubiti. Jer ‘naša stvar’ je postala evropska i globalna. Prihvatili smo ideju da jači nema pravo nad slabijim i da od jačeg uvek ima jači. I da smo zajedno najjači.

Uvaženi sagovornik tvrdi: “Tačno je da Vašington i Brisel rade na pacifikaciji ovih prostora. Ali, ako hoćemo da budemo realistični, onda ne možemo a da ne primetimo da delovanje tog establišmenta ipak nije prevashodno vođeno altruističkim ciljem da se Srbi i Albanci uvedu u ‘carstvo sreće’”.

Pa da li je pacifikacija Kosova od strane srbijanske policije i vojske, pa i paravojske, vođena “altruističkim” ciljem, te da li bi srpska pobeda nad Albancima bila uvod u “carstvo sreće”? Čijeg carstva i čije sreće, uvaženi gospodine?

I tu dolazimo do suštine svega: promeniti pojam kuće i zavođenja reda. Uvek će neko da red zavodi, ali najbolji red je onaj kad se judi osećaju slobodno i u svojoj kući!

Albanci definitivno nisu, nit’ će ikad biti južni Sloveni i Jugoslavija nikad nije bila njihova kuća, uprkos ‘svetlih trenuaka’. A koliko je to bila kuća ostalih naroda i koliko je tu ‘bratske ljubavi bilo’, videlo se po prolivenoj krvi.

E sad, uvaženi gospodin Antonić bi možda tu krivio svakog drugog, samo ne Srbiju! Ostali svet priča o srpskoj krivici, te o jednom neuspelom pokušaju da se to ‘carstvo sreće’, zvano Velika Srbija, stvori u vidu neke treće Jugoslavije! Ali, narodi su naivni. Veruju u svoju slobodu, više veruju tom ‘zlom zapadu’ i Evropi nego bratskoj (velikoj) Srbiji!

Sad, ako Albanci nisu Južni Sloveni, oni su u svakom slučaju Evropljani! A to su i Srbi. I ja sam u svojim pređašnjim besedama pričao o tim našim romantičnim velikodržavnim projekcijama, te o njihoj ‘integraciji’ u Evropi.

I tako dolazimo na pitanje koje moj sagovornik nije postavio: ratnici, ili mirotvorci? On pita: mirotvorci ili kolonizatori?!

Tako, moj uvaženi sagovornik zaokružuje: “Zapravo, verujem da je pogrešna ideja ‘dobrog kolonizatora’, koji miri i nagrađuje poslušne ‘domoroce’ – zbog čega, onda, Srbi i Albanci valjda treba da se takmiče u poslušnosti Vašingtonu i Briselu. Umesto toga, mislim da bi, za oba naroda, mnogo bolje bilo ako bi Srbi i Albanci samostalno uredili svoje odnose, na civilizovan i trajan način”!

Pa, u jednoj prijšnjoj kolumni, Vi ste rekli uvaženi sagovorniče da Albanci…nekritički uživaju u vojnoj pobedi NATO nad Srbima iz 1999!; pisali ste o kolektivnoj krivici Srba. Niste smogli snage da priznate da je bombardovanje Berlina i pobeda nad fašističkom Nemačkom bila uvod u evropsku Nemačku.

Uvaženi gospodine, dozvolite mi jos malo naivnosti: to nije bila pobeda NATO-a nad Srbima. To je pobeda Srba nad samim sobom! Bombardovanje nacional-socialističke vlasti moglo je biti uvod u modernu, demokratiku i evropsku Srbiju! To je pobeda Srba nad svojim ratničkim idejama i to je jedna velika šansa za Srbe da se okrenu budućnosti, kao što su to uradili Nemci, ili Japanci, koji su takođe imali neke imperijalne snove. Oni su sada osnovali ekonomije imperije.

Umesto da budete ljubomorni na ‘naše’ nekritičko uživanje u pobedi, koje je po vama nezasluženo, ja mislim da i vi treba da učestvujete u slavlju! Naime, ja naivno vjerujem da je to i pobeda Srba sa Kosova. Da je to otrežnjenje i odvraćanje od nimalo naivne ideje da je ‘Carstvo sreće’ koju je (pri)nudila Srbija bila bolja za Albance nego ‘zapadno carstvo’.

Na kraju, ne mogu da odolim a da ne progovorim još malo da ulepšam sliku o hrabrim srpskim policajcima, vojnicima, ili drugim kriminalcima u uniformama, koji su manje-više u drogiranom i pijanom stanju činili herojstva nad civilima, te izbegavali ići u šume i ratovati sa OVK! Pa i o herojima sa druge strane koji su posle flaše neprijateljske šljivovice herojski krenuli na srpske patrole…I tako, OVK po patrolama, policajci i paravojska po civilima….svako prema svojoj snazi i moralu!

Herojski, zar ne? Posle svega, i moje pitanje Vama, uvaženi sagovorniče: da li Vi još verujete da živimo  sami na izolovanom ostrvu i da sami možemo rešiti otvorena pitanja? Antiglobalizmom?!