Povodom Međunarodnog dana ljudskih prava donosimo vam priču o licima raseljenim tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji koja su svoje privremeno sklonište pronašla u opštinama na severu Kosova. Za mnoge se privremeno pretvorilo u trajno, ali bez potpunog rešavanja njihove životne situacije i kvaliteta života. Životni uslovi stoje na putu i njihovog uključivanja u društvo, jer mnogi i dalje žive u kolektivnim centrima i barakama koji nisu stvorene da izdrže test vremena.
Dvadeset pet godina u izbeglištvu u drvenim i vremenom ruiniranim barakama, praćeni siromaštvom i životnim problemima, često, kako sami ističu, građani drugog reda, i danas u Veljem bregu i Gazivodama, u opštini Zubin Potok, izbegličkim životom žive Sanja i Jovanka. Obema je zajedničko što su svoje životne saputnike našle upravo ovde, ali i to da su skoro u isto vreme i došle.
Sanja Bjelotomić izbegla je iz rodnog Bosanskog Drenovca na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije za vreme Oluje. U Zubin Potok došla je avgusta davne 1995.
Jovanka Milanović nam je ispričala da je po dolasku u Zubin Potok, zajedno sa roditeljima, bratom i sestrom, bila smeštena u hali, gde su se hranili i živeli.
„Smestili su se bili ovde gde je ova srušena, ispred fabrike, gde je bila jedna hala, to je bila menza s jedne strane, a drugo hala gde su bili postavljeni dušeci, i to je bilo to. Posle kako se ko snalazio, neko odlazi odatle, neko je dobijao neki smeštaj, ove vikendice dole u Varagama, barake u Veljem bregu, to je to“, objašnjava Jovanka.
Život bez doma od čvrstog materijala je vrlo težak, a još teži naziv koji i danas ide uz njih – izbeglice. Svih ovih godina borile su se da svojoj deci obezbede minimalne uslove za život, želeći da ih ravnopravno uključe u društvo. Međutim, uslovi u kojima obitavaju, nisu se popravili dve i po decenije.
„Imam ćerku 22 godine i sina 18 godina. Nas troje živimo tu sami. Ovde nemamo ništa, samo ove dve baračice i one su katastrofa, treba da se uloži, da se sredi. Privatno se zaradi negde, radim u kuhinji u jednom restoranu, neki državni posao – nema govora”, kaže Sanja, ističući da nije lako, ali da se nekako snalaze.
Ko se snašao – našao je posao i sada živi bolje, poručuje njena komšinica Jovanka. Sa druge strane, za sebe kaže da čak i nakon svih ovih godina, ne smatra da se život njene porodice poboljšao.
„Nešto ne vidim nekakvu razliku, jer uvek se osećamo kao tad, kao sad, kao građani drugog reda. Bilo za šta da si se obratio, dođi sutra, idi kod onog, dođi prekosutra, idi kod onog, samo te znači vrata od vrata te, jednostavno da kažem, šikaniraju”, pojašnjava Jovanka.
Bilo je raznoraznih obećanja. Mnoge međunarodne ali i nevladine organizacije su se interesovale, pomagale sporadično, ali bez konkretnih rešenja za njihove mnogobrojne probleme. Sve se završavalo na pomoći u hrani i odeći, dok je stambeno pitanje ostalo u zapećku.
Iako su posete mnogobrojnih organizacija u prošlosti bile učestale, u poslednje vreme, prema rečima Jovanke, niko ih ne obilazi i ne pita da li im je nešto potrebno.
O izbeglim licima jedino se u kontinuitetu staraju Komeserijat za izbeglice Vlade Srbije i Crveni krst. Međutim, i pomoć ovih institucija je sve ređa i svodi se na nekoliko paketa hrane i sredstava za higijenu, jednom, ili dva puta godišnje.
Priču o životu u rasejanju nastavili smo u Leposaviću gde postoje dva kolektivna centra u kojima boravi dvadeset pet, uglavnom, privremeno raseljenih lica. Upravo najveći problem i leži u tome što je to privremeno potrajalo već dvadeset godina.
U dvema zgradama koje su izgrađene pre 30 godina, zajednički dele vrlo skromne uslove. Život porodica u kolektivnim centrima se odvija u sobama koje su im dodeljene, i u dvadesetak kvadrata smeštena je njihova celokupna imovina.
Milanka Slavković, nakon što je izbegla iz Prizrena 1999. godine, i menjanja nekoliko adresa, u leposavićki kolektivni centar došla je pre četiri godine sa Brezovice – takođe iz kolektivnog centra.
Iz kolektivnog centra u Sočanici, gde je sa porodicom živeo deset godina, dok ih nisu iselili zbog izgradnje nove zgrade, u Leposavić je došao i Obrad Belošević.
U leposavićkom kolektivnom centru već desetak godina živi i majka Svetlane Živković.
„Pa kako da opišem kolektivni život. Evo, vidite kakvi su uslovi. To su sobe, poneko kupatilo, imaju zajedničko kupatilo. Malo su to kao presredili, sredili. Ovo je nekad bio užas, sada je pa i malo bolje“, opisuje Svetlana prostor u kojem njena majka boravi.
Njena majka je nepokretna, dok je gernotološka sestra obilazi utorkom i petkom na sat vremena. Kaže da je više puta predavala dokumenta kako bi ostvarila dodatak za pomoć i negu drugog lica, ali i da do toga nije došlo.
Jedan od najvećih problema stanara u leposavićkom kolektivnom centru je to što svi koriste jedno zajedničko kupatilo, ali im i nedostaje raznovrsna hrana.
Kako ističe Radojica Filipović, sekretar Crvenog krsta u Leposaviću, ranije je ova organizacija bila prisutnija u životima izbeglih i raseljenih. Danas, osim akcije jednom godišnje, nemaju druge ingerencije, ali dodaje da su kolektivni centri pre nekoliko godina delimično sanirani.
„Sada je malo situacija što se tiče kolektivnog smeštaja nešto u boljoj situaciji nego što je to bilo ranije. Smanjen je broj ljudi koji žive tamo. Tako da neki normalni uslovi, mislim da postoje za život tih ljudi. Dosta je sanacije izvršeno i naša država je ulagala u sanacije kao i Komeserijat za izbeglice. Tako da te osnovne stvari koje su najpotrebnije ljudima, oni ih poseduju. A da je nedovoljno, nedovoljno jeste, sigurno”, rekao je Filipović.
San svakog izbeglog je mali san o svojoj kući. S obzirom na to da o povratku više i ne govore, jedinu želju koju imaju kako oni koji su u Zubinom Potoku, tako i oni koji već godinama žive kao raseljeni u Leposaviću, odnosi se na siguran krov nad glavom, bilo gde. Iako im se čini nemoguće, još uvek gaje nadu da će jednom zauvek napustiti svoje sobe i drvene barake.
Izradu ove reportaže podržala je ambasada Velike Britanije u Prištini i Međunarodna organizacija za migracije (IOM)
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
