Tragični događaji za nama tragični su samim tim jer su doveli do smrtnih ishoda i ranjavanja, ali sa psihološke strane tragični su i traumatični i zbog brojnih psiholoških tegoba koje su ostavili na decu koja su bili direktni učesnici i na decu koja su bila posmatrači. Psihološke tegobe ostale su i na sve ostale koji u ovoj zemlji žive, smatra sistematska psihološkinja i porodična psihoterapeutkinja Jelena Lj. Minić.
Minić je za naš portal i emisiju RTV Kima „Dogovor“ govorila o tragediji koja se pre mesec dana dogodila u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, kada je učenik ove škole iz vatrenog oružja usmrtio devetoro dece i radnika obezbeđenja. Ovaj događaj potresao je regionalnu i svetsku javnost, ali i otvorio mnoga pitanja – Šta smo mogli drugačije, gde smo pogrešili, i ko je odgovoran?.
Do ovih se pitanja došlo nakon prvobitnog šoka i neverice, a onda tuge, straha, očajanja i bespomoćnosti, naznačila je psihološkinja Minić.
„Sa te neke psihološke strane, ovaj tragičan događaj je ostavio brojne posledice, koje već sada mi kao psiholozi vidimo i primećujemo, a neke posledice ćemo videti u nekom narednom periodu“, upozorila je ona.
Kaže da generalno kada se govori o uzročnicima vršnjačkog nasilja i nasilnog ponašanja – ne može se reći da je jedan uzročnik ili jedan krivac.
Naprotiv, radi se o priči koja je kompleksna, koja zahteva duboko razmišljanje i promišljanje.
„To duboko promišljanje postavlja pitanja: Gde smo pogrešili, ko je pogrešio, kako smo mogli da sprečimo, da li smo mogli da sprečimo?“.
Sa druge strane, kaže da nekad i kad se sve uradi kako treba – neki događaji ne mogu da se predvide, niti spreče.
Prepoznati prve pokazatelje nasilja još od najranijeg doba, ne zatvarati oči
Ipak, psiholozi apeluju da se prvi pokazatelji nasilja, nasilne ili agresivne reakcije – prepoznaju:
„Važno je da se prepozna i kada se dete i ućuti ili kada se dete povuče. Treba reagovati na te promene u ponašanju, bilo da idu ka agresivnim ispadima, ili agresiji prema životinjama, drugarima, roditeljima, prema igračkama i bilo da ide u tom nekom drugom smeru, da vode ka povlačenju deteta i ka nekoj, da kažem, tišini“.
Naglasila je da u svim ovim situacijama – treba reagovati i skrenuti pažnju na to da se nešto dešava sa detetom „ako ode u ekstreme“.
Minić poručuje i da je od velikog značaja – rad na prevenciji nasilnog ponašanja.
„Počevši od najranijeg uzrasta, počevši od predškolskog perioda, treba da ponudimo deci neke nove modele, neke pozitivne modele. Prosto treba da kao društvo da svedemo toleranciju na nasilje na nulu. Često se čuje u medijima poziv na nultu toleranciju na nasilje i to je možda prva ili polazna osnova da krenemo nešto da menjamo“.
Naglašava još jednom da na agresivnost još u najranijem dobu – ne treba zatvarati oči, i da se agresivnost i nasilje trebaju nazivati pravim imenom.
„Mi veoma često viku ili povišen ton ne smatramo nasiljem, ali i to ustvari jeste nasilje, i postoji ime za to, zove se verbalno nasilje. Kao pojedinci treba da osvestimo kod sebe šta je sve nasilje, da to nazovemo pravim imenom, a onda i kroz sopstveni primer, ponudimo drugim ljudima, pre svega deci, modele kako se treba ponašati, kako treba komunicirati“, poručuje psihološkinja.
Psiholozi imaju puno metoda i tehnika i brojne treninge i radionice, gde se mlade osobe, i deca, čak i ona deca u predškolskom uzrastu mogu naučiti veštinama konstruktivne komunikacije, konstruktivnog razgovora, konstruktivnog ponašanja.
Nasilje u školama u srpskim sredinama na KiM
Minić kaže da, iako nema konkretne podatke o nasilju u srpskim sredinama na Kosovu – svesna je da ono postoji.
„Ja pretpostavljam da svaka porodica, ako ne direktno, onda indirektno čuje od druge porodice da je dete žrtva nasilja u školi, vršnjačkog nasilja, ili da je to samo dete vršilo nasilje na drugom detetu“, kazala je kada su u pitanju škole na KiM.
Kaže da je neophodno da se u školama poveća broj psihologa i pedagoga.
„Mi imamo taj problem da nemaju sve škole psihologa kao drugog stručnog saradnika“, kaže.
Istakla je da se često dešava situacija da škola i porodica – „nisu tim koji pobeđuje“.
„Nekada nismo tim koji pomaže i pruža detetu priliku da poraste i odraste, nego smo nekada i sukobljene strane“.
Shodno tome Minić apeluje na roditelje da jednostavno shvate da je škola „rezervni sistem“ koji je tu da pomogne njihovoj deci da se razviju i da odrastu.
Savetuje im da u tome budu partneri i članovi tima – koji zajedno dovode do cilja.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
