Teška životna priča stiže nam iz Prištine gde živi porodica Oruči. Život ne bira kako će se poigrati sa ljudima, a jedina želja ove porodice je da ne oskudevaju u hrani, bez koje su mnogo puta ostali.
Problemi ove porodice počinju od 2000. godine, kada je Memiš Oruči ostao bez posla. Deca su otišla u potragu za boljim životom, a Memiš se sa suprugom snalazio kako je znao. Sa njenom platom koja iznosi nešto više od 15.000 dinara, ova porodica živela je izuzetno skromno. Međutim, nadaju se pomoći dobrih ljudi.
„Živimo kao psi, kada platimo dažbine malo toga ostane. Komšije nam pomažu, iz pekare nam ponekad daju jučerašnji hleb, kada nemam da platim onda na veresiju,“ izjavio je Memiš Oruči iz Prištine.
Memiš je pre dve godine povredio kičmu, otežano se kreće i ne može da radi sezonske poslove. Kaže da se mnogima obraćao za pomoć, ali uvek je nailazio na zatvorena vrata.
„Jedna injekcija košta 3.50 evra, nemam ni za lekove. Doktori su mi rekli da snimam kičmu, odakle meni 120 evra da platim, a jedva hodam, išao sam i u srpsku i kosovsku opštinu da tražim pomoć, ali nisam naišao na razumevanje,“ kaže Oruči, pitajući se možda zato što sam Goranac.
Kuća u kojoj žive nije renovirana više od 60 godina. Sa dolaskom zime njihov problem je još veći.
„Prozori ne dihtuju, stavljamo papire i sunđere kako hladnoća ne bi ulazila. Kuća je stara, treba da se renovira, ali ja nemam para za to. Kada počne sezona loženja – skupljam drva i daske po ulici kako bi se ugrejali. Pozajmim od komšija, onda posle vraćam,“ ističe Memiš.
Oruči kažu da im je najbitnije da budu zdravi. Svoju koru hleba teško zarađuju, ali se nadaju da će neko od nadležnih konačno pokucati i na njihova vrata.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
