Da bi uspeo u životu potrebne su dve stvari: neznanje i samopouzdanje, rekao je Mark Tven. Da (ni)je bio u pravu, procenite sami. Znamo da živimo u vremenu u kome se znanje i kvalitet ne vrednuju adekvatno, u vremenu kada je da dobijete radno mesto mnogo važnije da li ste tatin ili mamin sin, nego da li imate diplomu i znanje da posao obavljate kvalitetno. "Ako ti je pamet slaba, treba imati jaka leđa," poznata je izreka u Bugarskoj, koja na žalost ima široku primenu i u našoj zemlji.
To da je nezaposlenost najveći problem i u Mitrovici nije novost. Ali, da mladi sa fakultetskim diplomama rade u fotokopirnici, perionici, ili ne mogu da nađu ni takav posao – možda jeste. Koliko je visokoškolaca na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) – Filijala u Kosovskoj Mitrovici, posebno onih sa najdužim 'stažom', nismo uspeli da saznamo – "u skladu sa procedurama Nacionalne službe zapošljavanja i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, nismo u mogućnosti da dostavimo tražene podatke" – odgovor je koji smo, u potrazi za takvim licima, dobili od NSZ. Poštujemo procedure i Zakon, ali znamo da su oni bez posla tu, svuda oko nas. Samo treba proveriti da li su raspoloženi da pričaju na tu temu. Možda im posle toga šansa za posao postane manja? Ko zna? Ono što je porazno jeste to što niko nema evidenciju o broju visokoškolaca koji zbog nemogućnosti da se zaposle ovde, odlaze. Jer, još jedna stara izreka je da "samo budala živi gde je rođen, a pametan tamo gde mu je bolje".
Bićemo ponosni kad uspe, ali ne ovde
Mlad, skroman, svestran, obrazovan, kulturan, tih i nenametljiv. Đorđe Baščarević od početka naredne nedelje neće više biti naš sugrađanin. Ovde je rođen pre 25 godina, završio je grafički dizajn na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini – u Kosovskoj Mitrovici, a master studije na Tehničkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu – smer za tekstilno i odevno inženjerstvo. Nakon stručne prakse u vezi sa master studijama, vratio se u rodni grad.
"Uvek sam se trudio da radim neke autorske kolekcije, da ne sedim i ne čekam da mi nešto padne sa neba. I tako već šest godina stvaram nešto što bi u budućnosti moglo da bude moj brend, robna marka s mojim imenom. Time nastavljam i porodičnu tradiciju, jer smo većim delom u porodici svi vezani za tekstil," priča Đorđe i ističe da je u protekle dve godine, od kada je završio master studije, pokušao da stupi u kontakt sa potencijalnim poslodavcima. Na mnoge adrese slao je svoju biografiju, radove…
"Moram da priznam da je tih kontakata bilo više po Srbiji, nego ovde, jer sam se opredelio za tekstil, a ovde za moju struku gotovo da nema posla. Bukvalno nije bilo nijednog odgovora. Svi su jako zatvoreni i u svim sferama to ide preko neke preporuke, ali sam ja nastavio da radim sam," objašnjava Đorđe.
Pomislili smo da za njegov rad nije bilo ni interesovanja. Đorđe je skoro 16 godina član KUD "Kosovski božur". On i Filip Rojević su kičma folklornog ansambla. Svaka nova koreografija radila se uz njihovu pomoć.
"Tradicija će ostati i dalje moj predmet istraživanja, to volim i sigurno će to da se provuče kroz neku moju novu kolekciju," dodaje.
|
Sa dve diplome bez posla Miloš S. završio je Visoku školu tehničkih nauka u Zvečanu i Ekonomski fakultet u Beogradu. Potiče iz jedne od najstarijih mitrovičkih porodica. Posle niza obećanja koja su bile samo prazne priče otišao je u centralnu Srbiju i radio u Vojsci Srbije. S obzirom na to da nije završio Vojnu akademiju, radio je teške fizičke poslove i primao je platu kao lice sa završenom osnovnom školom. To nije moglo da pokrije ni osnovne troškove, a otišao je sa željom da pomogne najužoj porodici koja živi u teškim uslovima. Odlučio je da se vrati kući. Sa ocem obilazi gradske oce, sve ustanove i institucije i veruje da će negde neko imati razumevanja i zaposliti ovog mladog čoveka. Njegov otac je ogorčen, gnevan i ne može da prihvati to da mu neko na značajnom položaju kaže "ja bih mogao da ga zaposlim, ali ne smem. Možda bi mogao da prođe kao kurir u nekoj školi. To je najviše što mogu da pomognem". |
Nedostatak sluha za talente
Išao je o svom trošku na brojne seminare za rukovodioca folklornih grupa, na koje idu koreografi. Kao član KUD-a "Kosovski božur", pitao je postoji li mogućnost da mu se plati bar deo troškova, ali to se nije dogodilo. Sa koliko uspeha bi, recimo, Đorđe mogao da vodi radionicu za izradu narodnih nošnji u okviru KUD-a, da u praksi primeni svoja znanja o tradiciji, kulturnim običajima ovog regiona, sada možemo samo da nagađamo, jer niko mu nije za to pružio šansu. U KUD-u su mu rekli da prati konkurse, ode u opštinu i raspita se o eventualnom radnom angažovanju.
"Da budem iskren, bio sam samo jednom, nisu me primili. Stoga nemam pravo da budem nezadovoljan i ogorčen na bilo koga iz vlasti, jer se nisam preterano trudio, mada su oni znali šta ja radim. Nisam ni pripravnički odradio," kaže Đorđe i ističe da je svestan da će mu u životu ići na štetu to što ne zna da se bori na način kako to većina čini.
"Ja zaista radim, predano i požrtvovano, ali nisam navalentan, ne poznajem bitne ljude u gradu, ne ulagujem se nikome za neku ličnu korist. To ne znam da radim i verujem da će mi to u životu samo odmagati. Ali, ne želim da se menjam odstupam od nekih svojih principa," priča Đorđe.
Odlazi ravnodušan
U sve što je radio ulagao je svoj, strpljivim radom, stečen novac, nije imao sponzore, a nije ih ni tražio, jer je bio siguran da će sve proći bez odgovora.
"Pokušavao sam da izlažem svoje modele u nekim buticima u gradu, promovisao se preko društvenih mreža, ali sam primetio da mladi ovde nisu zainteresovani. Ne znam kolika je njihova svest o tome šta je autorska moda, šta je nešto šiveno po meri, da se neko za to školovao, osmislio, dizajnirao, stvorio…Ljudi ne prave nikakvu razliku, naravno da je kriza, da svako gleda da prođe što jeftinije. Ja najveći broj, sada već stalnih mušterija imam u Srbiji, koji znaju moje radove, ali ovde nisu zainteresovani," objašnjava.
U novembru je sve krenulo novim tokom. Posle uspešnog predstavljanja na Srbija fešn viku (Serbia Fashion Week) u Novom Sadu, ove nedelje u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, Đorđe će predstaviti mušku kolekciju za proleće 2017, a onda, pravac Subotica. Dobio je pozive od dve poznate modne kuće. I odlučio se za "Legend" gde postoji upražnjeno mesto dizajnera.
"Pre devet meseci išao sam na razgovor za posao u 'Legend' i dva meseca se nadao pozivu. Iznenadio sam se kada su me prošle nedelje pozvali i rekli da dođem," srećan je Đorđe.
Na pitanje hoće li mu biti teško da napusti Mitrovicu, kaže:
"Zbog nekih trenutnih okolnosti i svakako – porodice, biće mi teško, a što se ostalog tiče, nažalost, mene za ovaj grad ništa ne veže. Tu sam rođen i negde je uvek teško otići iz rodnog mesta, ali sa porodicom ću biti u kontaktu, dolaziću da ih obiđem, a što se tiče grada, prosto sam negde – ravnodušan."
Na rastanku smo Đorđu poželeli da ostvari svoje snove, da postane brend, robna marka sa svojim imenom. Poznajući ga, sigurni smo da će uspeti. I neće biti prvi o kome ćemo s ponosom govoriti – on je naš, on je Mitrovčanin.
Ostaje pitanje – da li je Đorđe morao da ode?
Šesnaest godina 'staža' na evidenciji NSZ
Danica Miletić, majka dva divna dečaka – Vojislava i Damjana, na evidenciji Nacionalne službe je od 2000. Do 2007. godine bila je svršena gimnazijalka, a već devet godina vlasnica je diplome Filozofskog fakulteta, gde je na katedri za socijalni rad i socijalnu politiku završila studije sa prosečnom ocenom devet. U indeksu jedna šestica iz informatike, nekoliko osmica, ostale ocene devetke i desetke.
"Gotovo da se svakog dana pitam jesmo li mi koji smo stvarno učili bili ludi, jer vidim da oni koji su samo protrčali kroz fakultet, da ne kažem da su kupili diplomu – rade, a da ništa nisu pročitali. To je nešto sa čime se ne mirim, što ne mogu da shvatim," svedoči Danica.
"Ipak, moram da priznam da sam samo nedelju dana nakon sticanja diplome pozvana da odradim pripravnički staž u Centru za socijalni rad u Leposaviću, u trajanju od godinu dana. Kao pripravnik volonter, dobijala sam novčanu naknadu od 10.000 dinara mesečno, što je taman pokrivalo putne troškove na relaciji Mitrovica-Leposavić-Mitrovica. Bilo mi je lepo," nastavlja da priča Danica i ističe da su je uveli u posao i osposobili za rad socijalnog radnika, ali je posle toga sve stalo:
"Rekli su mi da ne mogu da očekujem stalno radno mesto, jer je njihova obaveza da zapošljavaju ljude iz Leposavića."
Istina je da joj je, priseća se dalje Danica, jedan stariji kolega samo nekoliko dana nakon početka pripravničkog rada rekao:
"Kako nije sramota ove iz Mitrovice da ti ovde dolaziš, kao da nema mladih u Leposaviću da budu pripravnici."
"Bila sam šokirana, ali sam posle nekoliko dana putovanja shvatila nešto i odgovorila tom kolegi: 'Primetila sam da jedan agronom iz Zvečana, nekoliko žena koje rade u Trezoru i ja dolazimo u Leposavić, a iz Leposavića svakog jutra krene nekoliko autobusa sa onima koji rade u Mitrovici'. Posle toga smo se lepo družili," objašnjava dalje ono što je doživela.
Ne snalazim se u ovim vremenima
Nakon pripravničkog staža Danica je krenula u potragu za poslom. Za razliku od Đorđa, nema vrata predstavnika vlasti na koja ova mlada žena nije zakucala. Pisala je nekadašnjem ministru Goranu Bogdanoviću, bivšim ministrima za rad – Laloviću i Ljajiću, ali sumnja da su ta pisma uopšte i stigla do njih. Kao član jedne od najstarijih mitrovičkih porodica, dobar student, verovala je u obećanja pojedinaca…Najčešće su joj posao obećavali uoči izbora. Evo, samo da prođu ovi izbori i počećeš da radiš…
"Ali, koliko to izbora treba da prođe?" – pita se Danica.
Ne krije da je prošle godine, uz pomoć nekih uticajnih prijatelja, bila angažovana na povremenim i privremenim poslovima u Centru za socijalni rad u Mitrovici. U okviru projekta "Briga o starima" radila je tri meseca za naknadu od 15.000 dinara, koliko dobijaju oni sa osnovnom školom. Tom angažovanju prethodilo je potpisivanje ugovora u opštini, slikanje, davanje izjava predstavnicima medija…I opet je sve stalo. Ove godine nije ni pokušala da konkuriše za povremene i privremene poslove, jer bila je sigurna da neće proći.
"Neko može da prima platu na dva, tri mesta, a većina ništa. Većina onih iz moje generacije je otišla iz Mitrovice. Oni koji su ostali rade sve i svašta, samo ne u struci, ili kao ja – ne rade nigde. Udata sam za raseljeno lice, živimo u stanu koji sam nasledila od oca. Svi moji preci su iz ovog grada, ja nisam tražila ni stan, ni socijalnu pomoć, a nemamo pravo ni na dečiji dodatak, jer plata mog supruga neznatno prelazi taj neki prosek koji se traži. Možda sam pogrešila što kod kosovskih institucija nisam tražila posao, možda bih već radila. Ali, sad je i za to kasno. Ja sam 'matora' da se prekvalifikujem," kaže Danica koja ima 36 godina.
"Neprijatno mi je da idem stalno kod istih ljudi i pitam ima li nešto od obećanja za posao. Treba sačuvati malo dostojanstva i kada je teško," na kraju priznaje.
Iako ima dvoje dece kojoj posvećuje svaki trenutak, Danica nije prestala da se edukuje. Završila je nekoliko kurseva vezanih za njenu struku u kojoj i dalje želi da se ostvari. Ne gubi nadu, ali ne krije ni ogorčenje:
"Pitam se da li možda treba da se odselim odavde, pa možda da kao povratnik dobijem nešto. Jer, odavno mi je postalo jasno da Mitrovčani u Mitrovici predstavljaju manjinu. Veće su ti šanse ako si i iz Ibarskog Kolašina, ili Leposavića…"
"Najgore je što nema boljitka, iz dana u dan je sve gore," zaključuje naša sagovornica.
Ovde ostajemo bez reči i ovu priču završavamo kao što smo je i počeli, mudrom izrekom "Nema ničeg tako zastrašujućeg kao što je neznanje u akciji" (Gete).
(Priča je podržana od strane Misije OEBS-a na Kosovu. Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove samih učesnika i ne odražavaju nužno stavove OEBS-a)
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
