21 godina od bombardovanja SRJ

Dvadesetčetvrtog marta 1999, na Srbiju, odnosno tadašnju SRJ sa autonomnom pokrajinom Kosovo i Metohija, pale su prve bombe posle više od pola veka. Tri naredna meseca će jedan narod svake godine podsećati na 78 dana tragedije i nepravde međunarodne politike, te početak egzodusa, drugi takođe na egzodus, ali i njegov kraj, te početak slobode od onog drugog i uspeh međunarodne politike. Oba naroda danas se bore za isto, iako i dalje na odvojenim stranama, a jedan pored drugog – da sačuvaju ljudske živote u pandemiji korona virusa.

Danas je 21 godina od početka bombardovanja. Na obe strane utihnule su najave za obeležavanje ovog dana, svaka strana sa svojim sećanjem i istinom. Umesto toga, i srpska i kosovska vlada uvele su vanredne mere kako bi se zaštitili životi i zdravlje njihovih građana, među kojima su zabranjena i okupljanja.

Bez dozvole Saveta bezbednosti UN-a, naletom 464 aviona iz 19 zemalja NATO-a i sedam zemalja koje su pružile podršku, 24. marta 1999. započelo je bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.

Bombardovanju je prethodilo stvaranje višegodišnje negativne medijske slike u zapadnoj javnosti o Srbiji i SRJ, prvenstveno o tadašnjem njenom predsedniku, Slobodanu Miloševiću.  Opisivan je kao „diktator“, „balkanski kasapin“ i „novi Hitler 20-og veka“.

Milošević je krajem osamedesetih ukinuo ovlašćenja koja je većinski albansko stanovništvo uživalo na Kosovu Ustavom iz 1974, i umesto toga centralizovao vlast oslonjenu na Beograd.

Najviši zapadni politički i vojni zvaničnici i analitičari pred bombardovanje, deset godina krize nakon toga, tvrdili su da se na Kosovu događa „genocid“ koji sprovode srpske snage, „masovne grobnice“, da se događa masovno ubijanje „preko 100.000 kosovskih Albanaca“.

„Do sada imamo oko 100.000 nestalih vojno sposobnih muškaraca… Moguće je da su ubijeni“, jedna je od takvih izjava – tadašnjeg američkog ministra odbrane Vilijama Koena, za američku mrežu CBS.

Neposredan povod za bombardovanje bio je za srpsku javnost još uvek kontroverzan slučaj Račak, koji su Albanci i zapadna javnost, kao i sam Savet bezbednosti UN-a kvalifikovali kao „masakr u Račku“ i koji za Albance predstavlja simbol stradanja, a za deo srpske javnosti (isceniran) povod za bombardovanje.

Samom bombardovanju prethodili su – od 6. februara do 19. marta – pregovori u francuskom gradu Rambujeu. Dvadeset trećeg februara predložen je mirovni sporazum.

Albanci su ga potpisali. Jugoslovensko-srpska delegacija odbila je da to učini, ocenjujući ga kao ultimatum.

Za srpsku stranu sporan je bio tzv. Aneks B sporazuma, koji se odnosio na mogućnost za NATO trupe da imaju slobodan i neometan pristup teritoriji cele Jugoslavije, uključujući vazdušni prostor i teritorijalne vode, bez ograničenja i obaveza prema zakonima Srbije i srpskih vlasti, od kojih se, sa druge strane, istovremeno zahtevalo da se „prioritetno i svim raspoloživim sredstvima“ povinuju zahtevima NATO-a.

Bombardovanje

Broj letelica i intenzitet napada se tokom dva i po meseca pojačavao – na 1.150 aviona, koliko ih je bilo do 10. juna – neposrednog okončanja rata. Lansirano je 420.000 projektila, ukupne mase oko 22.000 tona u 2.300 vazdušnih udara sa svih strana otvorenog vazdušnog prostora. Na Srbiju je palo više hiljada kasetnih bombi.

Sa suprotne strane – drugačija slika: svega nekoliko ispravnih aviona. Piloti su leteli na neremontovanim migovima u kojima su i najosnovniji instrumenti bili neispravni. Prema svedočanstvima vojnih pilota 127. lovačke avijacijske eskadrile 204. lovačkog puka, koja je u sastavu imala „migove 29“, nisu imali „sa čim da lete“ i da dejstvuju, a posle rata su doživeli, kako su više puta opisali, ponižavajući odnos tadašnjih državnih vlasti prema njima.

Uprkos ovakvoj slici i brojnim problemima na terenu, najveći deo vojnih potencijala tadašnje jugoslovenske države je bio i dalje spreman za borbu, kao i većina mobilisanog ljudstva. Strategija tadašnjeg srpskog vojnog rukovodstva bila je da se sačuva što više vojnih materijalnih i ljudskih resursa na kopnu. To se postizalo pražnjenjem vojnih i policijskih objekata, dislociranjem ljudstva i pokretne imovine, kao i njihovim kamufliranjem.

Kako su vojne snage odolevale napadima, uz vazdušne udare, vremenom se počelo pretiti i kopnenim udarima, iz pravca južne granice Kosova i Metohije sa Albanijom.

Najžešće kopnene borbe su se vodile upravo u pojasu prema, i na granici sa Albanijom, preko Košara. Jugoslovenska vojska je ove borbe vodila sa pripadnicima OVK koje je NATO tada snažno podržavao neprestanim bombardovanjem jugoslovenskih vojnih jedinica, ali i drugim vidovima pomoći.

Kumanovo

Do kopnenog rata sa snagama NATO-a ipak nije došlo. Na vojnom aerodromu u blizini Kumanova, između Vojske Jugoslavije i, kako je predstavljeno građanima SRJ – predstavnika UN, 9. juna potpisan je Vojno-tehnički sporazum (Kumanovski sporazum) Ovim sporazumom se predviđalo povlačenje vojnih i policijskih trupa tadašnje SRJ sa teritorije Kosova i Metohije, uz istovremeno raspoređivanje NATO trupa.

Slobodan Milošević je građanima „čestitao mir“.

Usledila je Rezolucija SB UN 1244, prema kojoj je upravljanje nad Kosovom preuzeo UNMIK, a koja će u kasnijim godinama obema stranama poslužiti za različita tumačenja. Ova rezolucija je pravno još uvek na snazi, iako je uloga UNMIK-a danas marginalizovana, a određeni delovi ove rezolucije nisu ispunjeni.

Kosovo je 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost koju je priznalo više od 100 država, među njima vodeće zapadne sile. Nekadašnja Jugoslavija, bez Kosova i Metohije, raspala se nešto ranije u dve države – Srbiju i Crnu Goru.

Slobodan Milošević smenjen je 2000. godine, naredne je poslat u Hag. Preminuo je u Međunarodnom tribunalu za zločine u bivšoj Jugoslaviji 2006. godine, ne dočekavši presudu.

Crna Gora je danas članica NATO-a, Srbija je pristupila programu NATO-a „Partnerstva za mir“ 2006.

Žrtve

Prema zvaničnoj srpskoj statistici, poginula su 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije i oko 2.000 civila, uključujući i decu. Ranjeno je više od 6.000 civila. Preko 1.000 civilnih objekata je uništeno, uključujući škole, bolnice i zgrade državne administracije. Teško su oštećeni i uništeni objekti putne infrastrukture, od čega 45 mostova. Oštećeno je skoro 200 spomenika kulture, uključujući i 23 srednjevekovna manastira.

U Srbiji (bez Kosova) i Crnoj Gori je od bombardovanja NATO snaga život izgubilo 275 ljudi, i to: 180 civila, 90 pripadnika Vojske Jugoslavije, pet pripadnika MUP-a Srbije. Osim troje državljana Kine, svi ostali su bili državljani SRJ. Na Kosovu je život izgubilo 484 osoba, i to: 267 civila (209 albanskih i 58 nealbanskih), 171 pripadnik VJ, 20 pripadnika MUP Srbije i 26 pripadnika OVK (19 od 26 pripadnika OVK stradalo je u NATO bombardovanju KPZ Dubrava kod Istoka)“.

Navode da je od početka 1998. do kraja 2000. godine u sukobima na Kosovu poginulo ukupno oko 13.500 ljudi, od čega oko 10.800 Albanaca, 2.200 Srba i oko 500 Roma i drugih nealbanaca.

Statistika Fonda za humanitarno pravo

Fond za humanitarno pravo (FHP) i Fond za humanitarno pravo Kosovo (FHP Kosovo) objavili su 2014. godine poimenični popis žrtava koje su stradale od posledica NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Njihove cifre su drugačije.

Prema ovom popisu, u NATO napadima život je izgubilo ukupno 754 ljudi, i to 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga. Među civilima je 207 srpske i crnogorske nacionalnosti, 219 civila Albanaca, 14 Romskih civila i 14 drugih nacionalnosti. Ukupno je stradalo 274 pripadnika VJ/MUP, i 26 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

Na teritoriji Srbije stradalo je 260 ljudi, u Crnoj Gori 10, a 484 na Kosovu. Među poginulim pripadnicima VJ/MUP-a 108 je bilo mlađe od 25 godina – većinom su to bili vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka. U Srbiji je najviše civila poginulo u Surdulici (29 žrtava u dva napada); 16 radnika RTS-a u Beogradu; 19 civila u Nišu (u nekoliko napada); 15 u Aleksincu (ukupno); 15 u Grdeličkoj klisuri, kada je NATO pogodio voz u kretanju, uključujući i 3 NN žrtve. Među žrtvama NATO napada na Kosovu je 77 albanskih civila koji su poginuli u Koriši, kada je NATO gađao bivši vojni objekat u kojem su se, po naredbi srpskih snaga, zadržali tokom noći na putu prema Albaniji; 64 Albanaca, stradalih u Bistražinu dok su, po naredbi srpskih snaga, u koloni išli prema Albaniji; i 29 Albanaca, 7 Srbina i 6 pripadnika VJ koji su stradali na mostu u selu Lužane, dok su autobusom putovali za Prištinu.

Prema podacima FHP i FHP Kosovo, u periodu od 20. marta do 14. juna 1999. godine, srpske snage su pod parolom „odbrana srpske teritorije od NATO agresije i šiptarskih terorista“ ubile 6.901 Albanca koji nisu učestvovali u neprijateljstvima. U istom periodu, pripadnici OVK su ubili 328 srpskih civila i 136 Roma i drugih nealbanaca koji nisu učestvovali u oružanom sukobu. U sukobima između VJ/MUP-a i OVK poginulo je 1.204 pripadnika OVK i 559 pripadnika VJ i MUP-a Srbije.

Ukupna materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara, a najkontroverznija tema o posledicama ovog bombardovanja jeste navodna „epidemija“ malignih oboljenja u Srbiji, pre svega u mestima koja su gađana osiromašenim uranijumom. Poznati lekari, advokati, ali i organizacije godinama su tražili formiranje državne komisije koja će se baviti ispitivanjem posledica i zaštitom zdravlja stanovništva. Pominjala se i tužba protiv NATO-a.

Pretprošle godine formirana je „Komisija za istraživanje posledica NATO bombardovanja“, ali ona još uvek nije započela sa radom a ni predlog nije predat vladi, koja je na osnovu toga trebalo da donese zaključak, kako je pokretač ove komisije, prof-dr. Danica Grujičić, rekla prošle godine.

„Ako smo dozvolili da posle 20 godina postavljamo pitanje na koje je davno trebalo da damo odgovore, sama struka treba da se stidi što nije dala odgovor za ono za šta prima platu“, krajem prošle godine kazao je u Kosovskoj Mitrovici profesor Aleksandar Ćorac, na prvom kongresu srpskih lekara i naučnika o posledicama bombardovanja u ovom gradu

U više izveštaja do sada, upravo su godine posle 2015. navedene kao pik (peak) širenja malignih oboljenja u Srbiji.

Bez uvida široj javnosti o istraživanjima

O vezi osiromašenog uranijuma i malignih oboljenja nakon bombardovanja NATO-a u srpskoj javnosti se godinama vodi polemika, a bez da šira javnost ima uvid jesu li se sprovodila istraživanja na terenu. Tako se ova tema čvrsto ugradila u poslovičnu liniju podele na „patriote“ i „izdajnike“, dok se u delu javnosti doživljava kao politička propaganda različitih administracija na vlasti u protekle dve decenije.

Istovremeno, dok je, sa jedne strane, u medijima često prisutna tvrdnja da Srbija prednjači po broju obolelih od malignih bolesti, sa druge – zvanične statistike smeštaju Srbiju u globalni prosek pojave kancera i to onih oblika koji se uglavnom povezuju sa životnim stilom (pušenje, ishrana) i industrijskim razvojem („prljavi“ izvori energije, tretiranje otpadnih materija). Ono po čemu je Srbija u vrhu jeste stopa smrtnosti, što fokus stavlja na prevenciju, rano otkrivanje i lečenje malignih bolesti, odnosno na javno zdravstvo (pogledajte – Mape incidence i mortaliteta).

Srbija i NATO danas

Kao učesnica programa Partnerstvo za mir, Srbija je napravila izbor konkretnih aktivnosti saradnje sa NATO-om, a 2007. delegacija Narodne skupštine Republike Srbije učestvuje i u aktivnostima Parlamentarne skupštine NATO u statusu pridruženog člana. Potom 2015. godine Srbija usvaja Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP), što je najviši okvir saradnje sa NATO kroz program Partnerstvo za mir, za države koje se nisu opredelile za članstvo. Tako su Srbiji, koja zvanično ne odstupa od vojne neutralnosti, NATO članice saveznici kroz brojne projekte, učešće u raznim misijama, vežbe i obuke srpskih vojnika i sporazume o saradnji, a upravo vojna saradnja Srbije i SAD „prednjači u ukupnim bilateralnim odnosima dve zemlje“.

Srbija je tokom 2019. godine od 17 vojnih vežbi sa drugim zemljama, 13 održala sa NATO-m, dok su četiri sa Rusijom, prema izveštaju VOA, naveo je portal Balkanska bezbednosna mreža u analizi odnosa NATO-a i Srbije.

Dodatna arhiva – Dokumentacija dve strane

O različitim uglovima viđenja rata pogledajte:

• • Jedan od najnovijih dokumentarnih filmova je „Neispričane priče rata na Kosovu“, od januara prošle godine. Sin Albanke sa Kosova Ć. Bunjoši (Bunjoshi), iz Peći, koja je tokom rata izbegla u SAD, koji se rodio i odrastao na Floridi, po sopstvenom priznanju kasnije je naučio albanski jezik, snimio je film o stradanju svoje porodice tokom rata nakon što je 2018. godinu proveo na Kosovu i prikupljao građu za film.

• Sekcija na albanskom Radija Slobodna Evropa snimila je prošlog januara pred 20-godišnjicu Račka, desetominutni film o ovom događaju.
  
• U produkciji RTS i Vreme filma pre nekoliko godina snimljen je dokumentarni film u tri dela o onome što je prethodilo bombardovanju, kao i samom ratu: