Pismo srpskom prijatelju

Poštovani Dušane,

Kao i uvek, razgovor sa tobom motiviše me da potražim dodatne argumente za stavove i ocene koje imam u vezi sa odnosom Kosova i Srbije. Kao što obojica znamo, nije lako otvoriti put racionalnim i pragmatičnim objašnjenjima i argumentima u obradi istorijskog i političkog albansko-srpskog spora, jer su ovi argumenti uvek bili „manjinski“ u prevladavajućem diskursu, koji je do nedavno bio skoro u potpunosti okupiran od strane argumenata moći, geo-strateških šema, posledica Hladnog rata.

Znam da ćeš mi sada verovatno reći da ovi argumenti postoje čak i dan danas, i da nikako ne možemo da ih ne uzmemo u obzir kada govorimo o velikoj temi normalizacije odnosa između Kosova i Srbije.

Ipak, izneću neke od mojih utisaka o tvom pismu i temama koje si tu predstavio.

Dakle, ovde ću opet da govorim o našim odnosima (kao kosovska i srpska politika i društvo) sa istorijom. Znam da si u pravu kada kažeš da ne možemo da izbegnemo da se bavimo istorijom, našom prošlošću. Slažem se. Ali verujem da nas obojica odlično znamo da se, kako na Kosovu, tako i u Srbiji, istorija, na način na koji je mi tumačimo, ne koristi da bi se shvatilo to kako smo mi stvarno došli do ovde gde smo sada.

Naprotiv, istorija obično predstavlja ključni izvor današnjih političkih platformi o tome šta treba od sada pa nadalje da radimo jedni sa drugima. Naša zajednička istorija, kakva jeste, svakako tragična, ne može da nam posluži kao dobar „materijal“ za gradnju objekta normalizacije, a kasnije, čak, i za pomirenje između Kosova i Srbije.

Današnje političke elite, i ne samo političke (da se razumemo), treba da imaju moć i volju da naprave veliki presek između budućnosti, koja tek treba da se između nas i prošlosti stvori, koja je bila teška i tragična.

Sa ove tačke gledišta, ja danas ne vidim ni jednu jedinu alternativu u odnosu na proces potpune normalizacije odnosa Kosova i Srbije. Šta nam drugo ostaje? Očuvanje postojećeg neutralnog stanja u kom smo stali na pola puta, ne završavajući poslove onako kako je to potrebno, ni u Briselu ni između nas? Dalje održavanje stanja „zamrznutog sukoba“? Da sačekamo šta će biti sa Evropom i svetom, da se možda ne promeni odnos snaga u korist jedne, ili druge strane? Ili da nastavimo da kalkulišemo sa vremenom o tome kada Kosovo i Srbija treba da sklope ovaj sporazum koji je, po mom uverenju, neizbežan, imajući u vidu ili da je pod uticajem, na primer, izbornih ciklusa (i u ovom slučaju nikada nije odgovarajuće vreme za potpisivanje ovog Sporazuma), ili čak i vremena kada bi Srbija mogla da postane članica EU?

Nemamo više šta da čekamo, kalkulišemo, analiziramo i ocenjujemo kako bi ubedili sebe (svakog od nas) da Priština i Beograd, što je pre moguće, treba da sklope veliki politički sporazum o normalizaciji odnosa između dve države.

Ovo nije uslov samo za napredovanje Kosova i Srbije na međunarodnom planu. Da budem iskren, ja ne vidim da se Kosovo i Srbija mogu promeniti unutar sebe, kako bi postali normalna društva, a da ne uklone breme istorijskog i političkog nasleđa koje, objektivno, utiče da političko napredovanje Kosova i Srbije liči koračanju čoveka koji na ramenima nosi trideset kilograma. Pre, ili kasnije on će se srušiti.

Uzmimo za primer to da mi ovde na Kosovu svakako ne možemo da stvorimo ciljane političke okolnosti u odnosima između Albanaca i Srba, sve dok se ne završi ova velika priča između Kosova i Srbije.

Nakon toga, ako napravimo sveobuhvatan sporazum, političari na Kosovu i u Srbiji više ne bi imali znano opravdanje (koje je uvek u rezervi da se iskoristi kad god je potrebno) za rabljenje starog istorijskog spora – za unutrašnju upotrebu, skretanje pažnje običnih građana sa velikih društvenih, ekonomskih i političkih problema.

Siguran sam da Kosovo i Srbija ne mogu da postanu stabilne, održive, demokratske države sve dok ne usledi odgovarajući epilog.

Veoma dobro si u Pismu naveo da postoji model za normalizaciju odnosa, za pomirenje među nama: Nemačko-francuski model. Tačno. A sada i u Gračanici, sigurno se sećaš.

Gde bi bile Francuska i Nemačka da su se 1963., ili osamnaest godina posle rata i dalje bavile ratom i posledicama istog, kao što radimo mi i vi? Nemci i Francuzi su shvatili da nije red da jedni druge poraze, nego naprotiv, da mogu i treba da pobede zajedno. Tako je počela da se rađa nova Evropa.

Kosovo i Srbija mogu da isprate ovaj put, da zajedno postanu pobednici (u EU), čak i postanu primer za sve postojeće nesporazume na Balkanu.

Ali, ako stvarno budem iskren s tobom i čitaocima KoSSeva, uopšte nisam veliki optimista da će na Kosovu i u Srbiji ova nova mogućnost koja je u začetku, za dolazak do cilja – međunarodno i pravno obavezujućeg sporazuma između Kosova i Srbije – biti iskorišćena.

Na samim političkim scenama Kosova i Srbije postoji mnogo veća volja i raspoloženje da se nastavi po starom, nego da se napreduje u smeru normalizacije odnosa između dve države i dva naroda. Ni u kosovskom, ni u srpskom društvu trenutno ne postoje stvarni realni resursi koji bi mogli da budu iskorišćeni za jačanje ovog smera. I ranije sam naglašavao, ponoviću i ovom prilikom: Normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije svakako treba da predvode lideri Prištine i Beograda. Ali, oni sami ne mogu da završe posao ukoliko ne postoji stvarna volja u kosovskom i srpskom društvu za završavanje posla. Dok stvaranje ovog, pozitivnog stanja u oba društva nije dužnost samo lidera i političara.

(Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj)

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.