Pismo Ljiljani!

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU



II

Draga Ljiljana,

Sada je leto 2017. 

Sećam se proleća 1999. kada su me proglasili „mrtvim“ i nakon toga sam – kao u snovima, video sebe u sred Evrope. Zajedno sa kolegama s Kosova boravili smo u Bonu u Nemačkoj. Ministar spoljnih poslova Nemačke, novine, televizije i prijatelji iz Evrope i Amerike, u Parizu, Rimu, Vašingtonu i Njujorku, dočekivali su nas i ohrabrivali u beznadežnoj situaciji koja se stvorila na Balkanskom poluostrvu.

Za sobom sam ostavio rodnu grudu – Kosovo. Nisam znao gde mi je porodica, prijatelji, kolege, poznanici.

Kosovo je bilo u centru pažnje svetske javnosti. Čak i da sam želeo da pobegnem od pakla koji sam preživeo, osećanje i činjenica da je sve u plamenu i strahu, nije me baš činilo ponosnim i zbog toga što sam se nalazio gde sam se nalazio, dok je moja zemlja bila u kandžama Miloševićeve vojske i paravojnih formacija. Kažem – zemlja, jer su ljudi te zemlje bivali ili ubijeni, ili su proterani, ili su bili u šumama gde su ih hranili i branili pobunjenici iz OVK-a.

Ne verujem da si ikada doživela osećanje progona sopstvene zemlje. Kada se čoveku desi nešto tako, kada za sobom ostavi sećanja o detinjstvu, mladosti, dve decenije rada (u novinarstvu), a ako se samo jednom vratiš u taj svet – želeo ili ne želeo to, dogodilo ti se nešto što se ne da lako opisati. Dolazi do unutrašnjeg začeća, i to te ne slama, već čeliči; jedan život, gledano iz današnje perspektive, stanovnika stalno konfliktnog poluostrva koje je prošlo kroz velike svetske lomove. 

Nije bilo drugog načina da se taj vek okonča: Tamo gde je započeo Prvi svetski rat, tamo gde su se posle Drugog svetskog rata 'delili' svetovi (NATO i SSSR), opet je tu sve trebalo da se završi. 

Svakako da je u to vreme, za nas kao Albance, a vas kao Srbe, kao i sve ostale narode bivše Jugoslavije – bilo teško da damo odgovor na sva ova tektonska kretanja. Za Albance – osvešćene i nesvesne da smo nacija koja i nije baš toliko bitna – želeli smo da budemo kao cela zapadna hemisfera i zbog toga smo naivno verovali da nas nijedna prepreka neće zaustaviti u cilju da steknemo slobodu. 

Kako će se to uraditi? Ovu činjenicu sigurno niko nije poznavao. Ni mi, kao Albanci, koji, nakon raspada Titove Jugoslavije i rađanja nasilničke Miloševićeve Jugoslavije, nismo prihvatali taj novi režim, ali ni zapadnjaci koji si u potpunosti bili izgubljeni, iako su skoro celu deceniju radili sa tim čovekom, njegovom suprugom, njegovim generalima, njegovim intelektualcima, njegovim narodom – u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. Od Vukovara do Srebrenice i Račka … (za koji mi je upravo u Bonu ministar spojnih poslova Nemačke, Joška Fišer, govorio da je u javnosti rekao da je to bila „prekretnica“. Štaviše, mene i moje kolege je uveravao da se ništa neće pojaviti što bi zaustavilo oslobođenje Kosova, po bilo kojoj ceni i uz svako angažovanje koje se bude bilo iziskivalo).

Napredak Zapada ka ujedinjenju bez gvozdene zavese, uz pad režima DDR-a i zonama bivših komunističkih zemalja koje su bile u sivoj zoni – bez komunističke partije ali time i bez demokratskih partija, desnih i levih, za sve narode bivše Jugoslavije je predstavljalo korak unazad. Brazde agresivnog nacionalizma, čiji je 'koren', zarad istorije i novih generacija koje nas čitaju, bio kod oca i otaca u Francuskoj 7, a kasnije u Memorandumu Srpske akademije nauka i umetnosti, pa u RTS-u, Politici, i u… predstavljaju apsurdnu situaciju, čak i danas. Kada se prisetim tog vremena kažem sebi da ne bih mogao ponovo da preživim.

Kao dete koje se čas igra sa samim sobom, a čas postane igračka drugih, bio sam ipak odlučan da nastavim borbu: Na frontu profesionalizma, sa mojim novinarima u Kohi Ditore. Dok se front, onaj stvarni ratni front odvijao na Kosovu, mi smo kao izbeglice radili iz Makedonije; člancima u Frankfurter algemajne cajtungu, dugim intervjuima u Njujorkeru, ali i razgovorima, a pogotovo neprekidnim razgovorima, na kojima sam i dan danas zahvalan prijateljima: Ismajlju Kadareu u Parizu, Bori Ćosiću u to vreme u Kelnu, ili Bogdanu Bogdanoviću u Beču i koji su sve crno što se dešavalo Srbima, sve nesreće koje su se dešavale Albancima, predviđali zastrašujućom preciznošću. Ne želim da ovde govorim i o diskursu koji je rat na Kosovu, posebno na Kosovu – pokrenuo u evropskim intelektualnim krugovima. O strahu evropskih levičara od Jeljcina, sve do pečata Jirgena Habermasa pro-intervenciji NATO-a na Kosovu… 

Rat na Kosovu je bila poslednji borba Srba sa Miloševićem i prva borba Albanaca iza kojih je stajala skoro cela zapadna civilizacija. 

Od likovanja do delirijuma bio je povratak na Kosovo koje je od srpskog režima oslobođeno krajem juna 1999.

Ovom prilikom ne mogu, a da ne podelim scenu koja mi se desila prilikom ulaska na Kosovo, četiri meseca nakon izgnanstva po Evropi, Americi i Makedoniji. Tog popodneva u haosu koji je vladao na ulicama Prištine, svuda su se mogla videti vozila i tenkovi NATO-a, vozila bez registarskih tablica, semafori koji nisu radili. Ulazeći u grad, na putu do stana, uz veliku čežnju za prognanikom, očekivali su me otac (sada već pokojni), majka, sestre i supruga sa Andijem, u to vreme mojim sinom jedincem. Putem sam primetio Fatosa Ljubonju. Susretao sam ga nekoliko puta po Evropi, Beogradu i nikada u Tirani. Ljubonja, koji i dalje nastavlja da predstavlja jednu od duša sa najčistijim balkanskim i albanskim intelektualnim diskursom, obradovao se mnogo više što vidi poznato lice, nego li je bio očaran oslobođenim Kosovom.

Ne pitajući ga mnogo, a kao što je običaj kod nas Albanaca, smestio sam ga u auto i krenuli smo ka mojoj porodici na ručak. Sreća, da je ne nazovem vrhunac, koja je mogla biti mnogo jača, s obzirom na to da porodicu vidim tek nakon nekoliko meseci drame i izgnanstva, donekle je splasnula tog popodneva, jer smo sa iznenadnim gostom iz Tirane, a koji je u Prištini bio po prvi put, Ljubonjom, dogovorili da posle ručka počnemo sa radom – novine, razgovori, intervjui.

Danas, skoro dve decenije nakon rata, o slobodi mogu reći samo jednu stvar: Njen dolazak, u bilo kom obliku, a posebno poratnom, mnogostruko je složeniji od borbe za nju.

Iza nas je bila decenija aparthejda u sred Evrope. Kada kažem aparthejd opet moram da preciziram za mlađe generacije: Srpska manjina sa državnim aparatom u Beogradu gušila je albansku većinu. A to znači: Dva miliona ljudi je komandovalo i upravljalo 100.000 njih. Razlika između njih: 100.000 je govorilo srpski; milion i devet stotina hiljada ostalih bili su Albanci. Oni su bili izbačeni iz škola i institucija. Nisu uživali ni jedno osnovno ljudsko pravo.

Izazov pred koji ih je Miloševićev režim postavljao bio je jedan jedini: Ili prihvatite srpsku državu (koja je u to vreme bila učaurena u jugoslovenstvo), ili ćete nastaviti da budete na ulici. Albancima je rukovodio pacifista-intelektualac Ibrahim Rugova. Kao prorok, on je svojim pacifističkim pokretom Albance spasao da ne postanu žrtve u kandžama tigra žednog krvi – Miloševića. Ono što je Rugova definisao kao pacifistički pokret ispalo je proročanstvo. Jer užasni i krvavi poligoni su se na nekoliko dana premestili u Sloveniju, Hrvatsku na nekoliko godina, a Bosnu i Hercegovinu napravili su dubokim ponorom užasa koji ne mogu, a da se ne porede sa kampovima i ubistvima koja direktno asociraju na Drugi svetski rat… Ovom prilikom moram da napravim digresiju: Posebno se Nemcima nije sviđalo poređenje Miloševićevih kaznenih ekspedicija sa Hitlerovim. Kao i tada i danas i zanavek sam zastupao tezu da nema poređenja, ali ima konteksta. Vremenski kontekst nacističke Nemačke i Miloševićeve Srbije je drugačiji. Modeli, struktura su različite, ali je svrha ista: istrebljenje i premeštanje naroda.

Poslednje poglavlje rušenja bivše Jugoslavije na Kosovu je bio strašan rat u kojem je proteran milion ljudi, ubijeno na hiljade civila, toliko silovanih žena, uništenih džamija, crkava, škola, celih albanskih naselja, kao i srpskih i romskih.

Međunarodna bujica u maloj zemlji bivše Jugoslavije bila je koliko prosvetljujuća, toliko i apsurdna. Jer svaka medalja ima dve strane. Jedna strana ove medalje međunarodnog angažovanja bili su vojnici Severno-atlantskog saveza (NATO), a druga strana su bili pripadnici UN-a, antitelo apsurdnih srazmera. Kako bih bio precizniji o ovom međunarodnom angažmanu moram da dodam: Albanci su na NATO gledali kao na svog saveznika, a Srbi kao na neprijatelja koji ih je bombardovao. Obe strane su pogrešile. Jer samo donošenje mira, koji je NATO u to vreme doneo Kosovu, pored svih ljudskih gubitaka, albanskih i srpskih civila, ubijenih, ili raseljenih posle rata – bila je cena koju je trebalo platiti u poratnoj zoni. 

Sve što dolazi posle toga je deo koji smo svi mi dokumentovali; čak i izazovi da pronađemo sebe u toj slobodnoj zemlji, kao i lični uspesi i neuspesi, te slava, ali i profesionalni padovi.

Šta želim reći je – svako od nas ima svoj rukopis u hronikama javne svakodnevice. Ovo svakako mogu reći za Prištinu i Kosovo. Nikako za Beograd i Srbiju. Nikada nisam potcenjivao velike ljudske drame, uključujući i uspone i padove tamošnjih kolega. Ali, ipak, vreme čini svoje, a posebno kada se to vreme odnosi na velike državne drame, uključujući i državno restrukturisanje, onda je profesionalni aspekt skoro nevidljiv. Ostaju samo tragovi koje svako od nas ostavi u porodici, struci, okolini koja nas okružuje. Za čistača je važno ako svoj posao radi savesno i da neko sutra ceni njegov rad, iako ga ne poznaje; isto toliko i za intelektualca, koji svojim diskursom pokazuje svetlu, ili tamnu stranu naroda kojem pripada.

Danas više nego ikada, mogu reći da sam srpskom režimu Miloševića, a posebno njegovim intelektualcima koji su bili, koliko protežei, toliko i instrument tog tamnog vremena, zahvalan na jednoj stvari – lekciji da elitna Priština ne sme da se preobrati u Beograd. U posleratnom haosu na Kosovu nismo smeli da dozvolimo da se desi ono što se dogodilo u Beogradu. Ćutnja. Jer to predstavlja odobravanje. Poravnava se sa saučešćem.

Nemam skrivenih svedoka. Niti privatnih prijatelja koji znaju moju priču. Danas, i nikad me nije sramota onoga šta je objavljeno u Kohi Ditore, bilo da sam to uradio ja, ili moji novinari. Kada je Koha Ditore osuđivala zločine Albanaca nad Srbima u Prištini, naseljima i selima Kosova, ne mogu reći da smo radili nešto hrabro. Ne. Ono šta smo radili bilo je samo evidentiranje hronike albanske sramote, koja se, gledana iz istorijske prizme krvavih ratova, dogodila i Nemcima u Vojvodini, Čehoslovačkoj, Poljskoj i drugim mestima posle Drugog svetskog rata. Veličina je druga. Kontekst je drugačiji. Međutim, kontinuitet komparativnog konteksta stoji.

Stoga kažem da osećam nadmoć, osećanje trijumfa da i danas, u ovo leto 2017, mogu da kažem: Pored svakodnevnih gubitaka koje smo doživljavali dok su sa posleratnog Kosova progonjeni, ili ubijani nevini Srbi i Romi, Kosovo koje je obuhvatio haos, bila je moja malenkost i bile su novine kojima sam upravljao, albanske novine, dakle i najčitanije na Kosovu, one koje su pisale crno na belo: „Zločini Albanaca prema nevinim kosovskim Srbima su nacionalna sramota!“.

Ne kažem ovo kako bih prosipao pamet. Niti da bih opravdao šta se desilo, već da bih prosto postavio jedno retoričko pitanje: Nikada se u Beogradu pre, tokom i posle rata nije desilo da centralne novine (Politika), ili glavne srpske novine odštampaju crnim slovima na belim listovima o srpskim zločinima nad Albancima. Ove neuporedivo neiste zločine među onima koje je Miloševićev režim na orkestriran način počinio prema Albancima, zabeležili smo ih i objavili i kada su Srbi linčovani posle rata, i kada se na ulicama i u restoranima glavnog grada nije moglo govoriti srpski i kada su mase orkestrirane da ruše sve na protestima marta 2004. i druge, i druge, i druge… I danas smo u situaciji da su u Prištini i širom Kosova natpisi ulica napisani na albanskom, ali i na srpskom, u restoranima se može poručiti, govoriti i pevati na srpskom, u javnom i privatnom etru srpski je – (zvanični) jezik Republike Kosovo.

Sve što prevazilazi ovaj kontekst, uključujući i knjige koje su Albanci napisali o srpskim zločinima je u kontekstu onog što mi u radu kao novinara i upravnika glavnih novina na Kosovu više od jedne decenije, ne daje likovanje, već mirnu savest (pored nemogućnosti zamene potencijala konfliktnih situacija), iako smo u podsvesti javnog diskursa učinili da se pored post-traume vratimo konturama „normalnosti“.

Moram da priznam, u to vreme sam imao određene sumnje o svim uzajamnim sastancima, razgovorima, okruglim stolovima, pismima i esejima koje smo razmenjivali sa kolegama iz Beograda o albansko-srpskim odnosima. Radio sam to, jer sam se nadao da se još može govoriti i pokušati da se razume nemoguće – uzajamna mržnja, progon celog jednog naroda, svirepa ubistva dece, staraca, starica, civila, masovnih grobnica… Radio sam zato što su nam i međunarodni prijatelji govorili da to radimo. S pravom su nam spominjali nemačko-francuski, jevrejsko-nemački, poljsko-nemački model… I kao što se vidi, svuda su ostali i „Nemci“ i Nemci.

Ono što u to vreme, i na žalost, i dan danas ne možemo da definišemo sa srpskim kolegama na osnovu svih razmena na ovoj platformi, bilo je i nastavlja da bude – da još nema odrednice ko su u našem slučaju „Nemci“ i Nemci.

Ako su Nemci Srbi onda znači da je model srpskih zločina bio isti kao i Nemaca posle rata, dok bi Albanci (ali i Hrvati i Bošnjaci), trebalo da budu Francuzi, Jevreji, Poljaci. Ako Srbi ne prihvataju nemačku „ulogu“ pod Miloševićevim režimom, onda bi obavezno Albanci trebalo da budu „kriminalci“ i ovo ne bi išlo u prilog postulatu šefu srpske države, Vučiću, koji kada god govori o Nemcima, kaže da Beograd za Balkan treba da bude model Nemačke za Evropsku uniju. Ali o ovome nešto kasnije.

Iskreno moram da priznam da sam, posebno nakon što sam pročitao Vaše poslednje pismo, razmišljao da u potpunosti batalim ovu stvar. Jer ne vredi. Nemam ni vremena, a ni volje da trpim morfologiju fraza punih uvreda koje se ne odnose na mene. U Vašem svetu mašte, verovatno da. Ali ne sa realnošću – onom u kojoj živim i u kojoj živimo mi na Kosovu i na Balkanu. Jer i kada uzimate kontekste knjiga Vetona Suroija i kada se vraćate Vašoj najomiljenijoj temi o Ramušu Haradinaju, ali i kada se bavite mojom biografijom u haškom kontekstu – ovo radite s mržnjom koja je činila i nastavlja da čini da samo osećam sažaljenje prema Vama. Sve ovo sa arhaičnim konturama od ad hominema, napada kojima ne mogu, ne želim, ne dozvoljavam da odgovorim, jer sam vaspitan i odgajan u duhu razumevanja i poštovanja. Pored ovog, etika pred porodicom, mojom suprugom i mojim sinovima, prijateljima, a posebno zbog 300 saradnika u Klan Kosova, ne bi mi dozvolila da Vam odgovorim istim tonom.

Ne zato što ne mogu da „probijem“ u Vašu biografiju. Ne zato što ne mogu da odem na Internet i pročitam sve Vaše pobede i izgubljene bitke u profesionalnom životu, ili privatne poraze. Na kraju krajeva, nastavljam da raspolažem starim oružjem: Srpskim jezikom koji poslednjih godina na žalost veoma malo koristim. Da budem precizniji: Srpski ne koristim uopšte, jer mladi novinari, vizuelni i Internet mediji, mlade generacije kosovskih Albanaca, čak i kada ima vesti iz Srbije o Kosovu, koriste Rojters, AP, AFP, DPA, ili engleske servise srpskih medija; srpski više nije obavezan za učenje za Albance na Kosovu. Mi smo bile poslednje generacije koje su, kako bi uradile nešto, trebalo da nauče i govore ovaj jezik.

Bio je Miloševićev režim i njegovi instrumenti, koji je uradio nešto što nijedna kolonijalna sila nije uradila: zabraniti deci kolonije (što označava Kosovo) da uče jezik i da pohađaju školu – ni na maternjem (albanskom), ni na službenom (srpskom). Zamislite ovo u Alžiru u kojem se danas ne bi govorio francuski, ili u jednoj Indiji gde se ne bi govorio engleski… Kolonije su otišle – jezik je ostao.

Na Kosovu se desilo nešto još većih epskih razmera: Kolonija je otišla, kao i kolonijalni jezik zajedno sa njom – srpski. Govori se samo kod preostalih pripadnika srpskog naroda na Kosovu. Izuzev toga, spominjem ovu činjenicu jer Vama, poštovana Smajlovićeva, izgleda još nije jasan jedan osnovni element u životu, svakodnevici, politici, intelektualnom diskursu Albanca, a time i običnog kosovskog smrtnika – Srbija i srpski ne predstavljaju niti jedan procenat životnog nukleusa na ovom podneblju. Beograd se ne prati. Srpski se ne čita. Vaša televizija se ne gleda. Rečeno jasnije: Sada već 17 godina, u svakom albanskom mikrokosmosu na Kosovu – nema Srbije. Ovo važi i za mene. Ne zato što ne želimo, ili smo orkestrirali ovaj nestanak Srbije, nego prosto, jer imamo svoje obaveze: Imamo državu koju treba da gradimo i politiku koja nije baš i laka za praćenje (za nas kao novinare).

Zbog toga kažem da Vaš recidivistički pristup predstavlja prvi nesporazum, a sigurno i najtragičniji kada čovek posebno pročita Vaše poslednje pismo. Ali i druge obrade u celom ovom „dijalogu“. Stavljam pod navodnike izraz dijalog, jer Vi niste radili, niti radite ništa drugo no što dajete dug monolog sa svim što Vam može biti od koristi i izgrađujete Vašu virtuelnu konstrukciju koja je daleko, utoliko daleko od realnosti koja Vas okružuje.

A realnost je sledeća: Kosovo je Republika, nezavisna država koja još nije primljena u UN, ali nemojte sumnjati, uskoro će, za nekoliko meseci, ili godina biti primljena i u UN.

Republika Kosovo ima međunarodni aerodrom, koji nosi ime Adema Jašarija.

Republika Kosovo ima međunarodni autoput od 180 kilometara, koji glavni grad, Prištinu, povezuje sa Tiranom. Sledstveno, čak i sada posle rata, ako je nekome bilo potrebno 6 sati putovanja do Beograda, a 13 kako bi se prešle Prokletije i time i 180 kilometara za odlazak do Tirane, danas se situacija dramatično promenila. Autoput nosi ime Ibrahima Rugove. Dva sata vožnje od Prištine do Tirane. Nije više retkost da vidim Fatosa Ljubonju, ili Edija Ramu na ulicama Prištine, nego i ja sam – pola mog rada i obaveza je u Tirani i isto toliko u Prištini.

Republika Kosovo ima i međunarodni fudbalski stadion: Nosi ime Adema Jašarija.

Republika Kosovo ima i predsednika, koji se zove Hašim Tači. „Hašim Tači je Džordž Vašington Kosova“. Nisu to moje reči. Ovo je rekao potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država, Džo Bajden.

Republika Kosovo ima budućeg premijera čije je ime Ramuš Haradinaj. „Ramuš Haradinaj je veliki balkanski vitez i oslobodilac svog naroda“. Nisu to moje reči. Ovo je rekao Oto von Habsburg.

Aerodrom, autoput, stadion, Tači, Haradinaj su realnost Kosova, Ljiljana. I kada god govorite, ili mislite o njima, zaustavljate se na 1999. godini.

Iako smo u 2017. godini

Dozvolite mi da Vam objasnim: Autoput, stadion, aerodrom… i mnoge druge građevine koje su sagrađene i ko je se grade, dokaz su nezavisnosti Kosova i one me čine ponosnim, jer će moja deca, moji novinari, naši potomci nastaviti naš put ka nepokolebljivom cilju da budemo deo zapadne civilizacije. Jer su naši preci oni koji su ovom cilju postavili temelje od Prizrenske lige.

Nisam slučajno ovaj moj rad počeo boravkom u Nemačkoj i tamnim periodom 1999. godine.

Da: Kažem da Nemačka treba da predstavlja model za Balkance. Ne odvojeno, nego za sve: Srbe, Albanace, Bošnjake, Hrvate…

Nemački Nirnberg je Hag za bivšu Jugoslaviju. Ovo je velika tema kojom i o kojoj bi trebalo opširno da se diskutuje. Ali Vi ste boravili u Hagu i ja sam boravio u Hagu.

Boravak u Hagu zbog kojeg se nisam pokajao i opet ponavljam: Opet bih to učinio, jer je dužnost novinara da obelodani i kaže ono što zna, a u korist je javnog mnjenja.

O Vašem boravku u Hagu nemam šta da kažem jer, kao što sam i gore rekao, ne bi bilo u mojoj časti da se bavim onim šta ste Vi odande objavili. Znate Vi, zna srpska javnost – o čemu ste komentarisali odande.

Meni je dovoljna Hana Arend. Dovoljni su mi njeni radovi o Ajhmanu i uobičajenosti, što podrazumeva banalnost zločina koje je on počinio. Većina balkanskih intelektualaca ovde završava priču o Arendovoj kada god govore i pišu o arendskom kontekstu i Haškom tribunalu za bivšu Jugoslaviju. Niko ne želi da se bavi drugim segmentom njenog rada, koji je, kada je objavljen u Njujorkeru, podstakao mnogo veće reakcije, nego Ajhmanova „uobičajenost“. To je bila njena optužba – koliko strašna, toliko i stvarna o saradnji jevrejskih Saveta sa nacistima samo i samo kako bi sami preživeli. Njena još teža optužba je bila da su Jevreji zakazali da se (samo)organizuju za (samo)odbranu od nacista.

Ovo je velika razlika.

Ono što Srbe ne čini nacistima, ali samim tim, ni Albance, a niti Hrvate, ni Bošnjake – ne čini ni Jevrejima.
I to poglavlju Haškog tribunala daje odgovarajuću težinu.

Zbog toga je Ramuš Haradinaj otišao u Hag dobrovoljno. Zbog toga je Haradinaj oslobođen, jer se borio za slobodu svog naroda. Ili želite i Nasera Orića i Antu Gotovinu?! Svo troje slobodno. Ako osećate obavezu o tome ko su oni bili, jesu, ili će biti? To možete i učiniti. Ako Vas za to plate poreski obveznici države Kosovo, Hrvatske, Bosne i Hercegovine…

I dolazimo do rata na Kosovu. Zašto je osnovan Specijalni sud za ratne zločine koje je navodno počinila OVK? 

Albanci su se borili. Postupali su u samoodbrani i ako su počinili zločine, kazniće ih Specijalni sud. Osnivanje je izglasala Skupština Republike Kosovo. Bez pretnji sankcijama, izolacijom, zatvorom.

Začudiće Vas ako kažem da, kao publicista, novinar, neko ko oblikuje javno mnjenje, jesam i biću za osnivanje Specijalnog suda! Neka odu svi: Neka dokažu krivicu, ili nevinost. I da nastavimo sa izgradnjom nove države.

Jer moj put, naš put je bio, a i biće, izgrađen na idealima koji prevazilaze svaku oslobodilačku borbu.

Put je svrha.

Cilj je zapad i Evropa – kao zajednička vrednost slobodnih naroda.

Vidimo se tamo – ukoliko nameravate da dođete!

A ako se mi ne vidimo, naši potomci biće oni koji će razgovariti jedni sa drugima. Svakako će to biti na engleskom, a zašto da ne, ako postoji potreba – i na nemačkom! Na albanskom svakako!

(Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj)

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.