Ovako više ne može

Ovih par proteklih nedelja, od ubistva Olivera Ivanovića pa naovamo, čini mi se da su najvećim delom potvrdile da je tragičan odlazak Olivera izneo na videlo gomilu pitanja političke, pravne i bezbednosne prirode, na koje, za sada bar, teško da iko od nas ima jasne odgovore.

Zapravo, sva ova pitanja se daju grupisati u tri velike celine, koje onda postaju razlog i podsticaj za ozbiljnu političku debatu na Kosovu. Od koje, bar za sada, nema ni traga, ni glasa.

Po mom mišljenju, tri glavna pitanja, ili pak tri glavne celine, u ovom smislu, su:

Ko zapravo kontroliše Sever Kosova?

Šta podrazumeva normalizacija stanja na Severu Kosova?

Da li normalizacija stanja na Severu treba da prethodi Velikom sporazumu o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, ili tek nakon potpisivanja Pravno obavezujućeg sporazuma između Prištine i Beograda, do kojeg se mora stići u sledeće dve godine – može doći do normalizacije situacije na Severu Kosova?

Sam Dušan je u svojoj prethodnoj kolumni, koja se kao i ova moja  neizostavno bavi ubistvom Olivera i posledicama ove očigledne političke likvidacije, izneo par vrlo važnih i interesantnih činjenica i predloga, koje mogu služiti kao podsticaj za dalju raspravu u nastojanjima da se nađu odgovori na ova tri zaista glavna pitanja, koja gotovo da vape za političkom mudrošću, koja je ionako i na Kosovu, i Srbiji „deficitarni politički artikal“.

Tačno je, kako je već istakao Dušan u svojoj prethodnoj kolumni, da je Aleksandar Vučić, tokom svoje jednodnevne posete Kosovu, 20. januara, jasno stavio do znanja Srbima na Kosovu  (ali i Prištini, te Briselu – to je bila Vučićeva poruka za sve) da Beograd nema ingerencija, to jest, efektivnu vlast na Severu Kosova, ili da se vlasti u Srbiji moraju uzdati u Prištinu, kada se tiče rezultata istrage oko ubistva Olivera. Ali svima je, ipak, jasno da je pravno, političko, bezbednosna integracija Severa u pravno-politički sistem Kosova, koja je započela Prvim sporazumom u Briselu, potpisanom 19. aprila 2013. godine, od tadašnjih premijera Kosova i Srbije, Hašima Tačija i Ivice Dačića, imala svoje dobre i loše faze, i da bar u sadašnjim okolnostima teško da iko, ko je bar malo objektivan, može kriviti vlasti u Prištini za sadašnje stanje na Severu koji zapravo vapi za vladavinom prava, više nego za bilo čim drugim.

Formalno – Sever Kosova je sigurno deo Kosova, praktično gledano – ipak ovaj deo Kosova ostaje čudna „crna rupa“, bez jasnih adresa pravne, političke i bezbednosne odgovornosti, a ovaj vakuum je sigurno prvi i glavni razlog likvidacije Olivera Ivanovića, 16. januara ove godine. Ovaj vakuum, na primer, ima i „lice“, kola, ili automobile bez tablica koji se ne mogu videti nigde drugde na Kosovu, a bez kojih bi bilo mnogo teže doći do situacije pogodne za tragične scene od pre par nedelja u Severnoj Mitrovici.

Dušan je sigurno pogodio „u sridu“ (što bi Sinjski alkari rekli, kojih se sigurno naša generacija, moja i Dušanova, još seća) kada je napisao da je potrebno da se izgradi „bezbednosni paket“ za Sever Kosova kako bi se zapravo našao odgovor na onu drugu grupu pitanja koja se tiče nužnosti normalizacije stanja na Severu Kosova.

Naravno, sama činjenica da suda i sudstva na Severu Kosova nije bilo više od tri godine, zbog toga što se nije dogodila implementacija Sporazuma o sudstvu  (koji je inače potposan još februara 2015. godine) je dodatni otežavajući faktor koji je doveo do problematične situacije na Severu Kosova i koji je vrlo važan elemenat ovog mogućeg „bezbednosnog paketa“ koji, najverovatnije, mora uzeti u obzir i moguću ulogu međunarodne zajednice.

Ali je jasno svima nama da zapravo normalizacija stanja na Severu Kosova nije moguća bez efektivnog  kosovskog sudstva i policije (kojih ili nema još, ili nije bilo do sada), i bez direktne međunarodne uloge na ovom delu Kosova.

Zapravo, u ovom kontekstu, mislim da je glavna poruka onih šest metaka u telu Olivera Ivanovića bila ova: Ovako više ne može.

Najverovatnije, onaj koji stoji iza ovog ubistva je želeo da pošalje sasvim drugačiju poruku: Da će Sever ostati ovakav kakav je, to jest, da se ovde ništa ne može promeniti, niti sada, niti ikada.

Ipak, ako je malo pameti i spremnosti ako barem malo više uzmemo u obzir, svi mi koji se bavimo politikom, glavne interese i zapravo strepnje građana Kosova koji žive na Severu, jasno je da bi ovih šest metaka koji su ubili Olivera moglo zapravo da promene situaciju nabolje, čak dramatično nabolje na ovom delu Kosova.

Treća grupa pitanja je najverovatnije i najvažnija, jer ima stratešku težinu i za sam proces dijaloga u Briselu.

Do sada je bar, od kada su počeli prvo tehnički, a onda i politički razgovori u Briselu – bila na snazi logika da bi procesi normalizacija stanja na Severu, integracije Severa u pravno-politički sistem Kosova, te opšte normalizacije odnosa Kosova i Srbije – trebalo da teku paralelno, sve do samog kraja ovog dijaloga kada će se potpisati Pravno obavezujući sporazum između Kosova i Srbije.

Najverovatnije, u Beogradu preovladava mišljenje da, ako bi Sever Kosova, znači efektivno, a ne samo formalno, postao deo Kosova, onda glavni pregovarači Srbije ne bi imali zapravo o čemu da razgovaraju sa liderima Prištine u Briselu. Dok Beograd, ipak, ima glavnu političku reč na Severu, i oko Srpske liste, jasno je da se pregovori u Briselu vode oko političke (a ne teritorijalne razmene, da se razumemo) razmene koja se tiče integracije Severa Kosova, te pune normalizacije odnosa između Kosova i Srbije.

Ali, ova logika koji je i dalje na snazi, dobila je težak udarac zadnjim događajima na Severu Kosova.

Ako se ovde vratim Dušanovoj ideji o „bezbednosnom paketu“ za Sever Kosova, koji je od hitne prirode za građane na ovom delu Kosova, ne vidim, ipak, kako on može imati željene efekte, ako ova logika ostane na snazi, jer ona ostavlja namerno nejasnu budućnost za Sever Kosova, to jest, pothranjuje opcije podele Kosova, ili razmene teritorija između dve države.

Dok su ove ideje žive, teško da može doći do poboljšanja pravne i bezbednosne situacije na Severu Kosova. To je sigurno loša vest za sve građane koji žive na Severu Kosova.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.