Oluja: Priča moje majke

FOTO: Pero Rudić/1991, PRVA RATNA GODINA, ČETVRTI ROĐENDAN: Maja, Mirko i majka Vesna Rudić

Tekst koji je napisan 2015. godine, a koji prenosimo u celosti, nedeljnik Vreme je danas ponovo objavio na svom sajtu

Vesna Milakara rođena je 1966. godine u Donjem Klasniću, u opštini Glina na Baniji. Sa osamnaest godina se udala za Peru Rudića, mog oca, i 1987. rodila mene, a Maju, moju sestru, sledeće godine. Živeli smo u Rudićima, u Gornjem Klasniću, sve do 4. avgusta 1995. godine. Ja sam Mirko Rudić, novinar „Vremena“. Ovako počinje svedočenje o stradanju Srba iz Krajine koje ponovo objavljujemo povodom godišnjice početka hrvatske vojno-policijske akcije „Oluja“. 

Imala sam 29 godina. Ti osam, a Maja šest i po. Odvezli smo vas 1. avgusta kod mojih u Milakare, a već u četvrtak su vas vratili jer je Maja pala sa drveta, otekao joj lakat, poplavio. Nikad nije plakala, samo se smrkne i ćuti. S njom u Glinu: polomila ruku, stavili joj gips. Tu noć smo jedva zaspali. Negde oko pola pet ujutro počelo je da gruva. Sa svih strana samo detonacije. Tuče, tuče… Ranije, kada se to čulo, mi izađemo na terasu i ako dolazi odavde, aha, to je Komarevo, čuješ ovamo – Bosna, čuješ onamo – to je kod Fikreta. Tačno se znalo. Ovo je tutnjalo sa svih strana. Gledam na ulicu, ljudi biciklima, sa puškom na ramenu, odlaze ka Glini. Pero ustaje, sprema se da ode i on.

„Šta ću ja s decom, Pero?“

Ne zastaje i onako bez pozdrava: „Što svi to i ti“. To su bile sve njegove riječi.

Petak je, 4. avgust, sviće.

Odlazak od kuće

Deda, svekar, negde se izgubio. Odlazio je među narod da vidi šta se dešava, da sazna nešto. Joj, šta bi sad? Treba namiriti onoliku stoku, treba vas, nema šta nema, a ne znaš šta bi pre. Vruće, muva milion, pojma nemaš šta se dešava…

Sećam se da je neko posle pada Zapadne Slavonije u maju slušao Tuđmana na televizoru. Rekao je da su tu akciju nazvali „Bljesak“, a da za Krajinu pripremaju „Oluju“ i da „nećemo ni znati šta nas je snašlo“. To se znalo i o tome se pričalo. Međutim, o svačemu se pričalo. Nije bilo struje uvek, a ni telefoni nisu radili. Radio Korenicu smo slušali preko akumulatora, nije bilo ni novina. Kad je bilo struje, gledali smo Prvi program iz Zagreba. Sećam se da smo jednom uhvatili i neki program iz Srbije, bila je jako loša slika, onda kad je Jugoslavija postala prvak u košarci ‘95.

Najviše je bilo dezinformacija. Negde na početku rata, sećam se, na radiju je javljeno da je na Vidoševcu „borba prsa u prsa“. Ti znaš da je ovaj i onaj tamo, da su jedva sposobni za ikakvu borbu, a kamoli za „prsa u prsa“. Noge ti otpadnu posle takvih razmišljanja. Dok ti saznaš šta se zaista dešava, prođe nekoliko dana u toj agoniji. Onda, isto negde na početku rata, jedne noći grmi neki vrag. Ruši se nešto, pada, zuji, bruji, trese se kuća, zvone prozori, puca, misliš da traje večno i tako četri puta. Palimo radio, vele: „Pale četri rakete zemlja-zemlja na Samobor.“ Ukočili smo se. Znaš ti šta to znači? Pa njih četri su sravnile Zagreb! Nema spavanja. Koliko je tu ljudi pobijeno… Sreća pa je neki čovek odlučio da ih sruči u neke jaruge, močvare, tako da niko nije stradao. Srećom… Kako bi se danas ovde živelo da je pogodio grad?

Godinama smo tako živeli u tim nagađanjima i slušanjima. Onda ljudi dođu sa ratišta pa objašnjavaju šta smo to mi čuli, pričaju, pa kreće zezancija; kada neko pogine, pokunjimo se neko vreme. Posle opet živnemo malo ili dođe sezona nekih radova pa se tako skrenu misli. Na kraju nađeš svoj neki način shvatanja svega što se priča i šta se dešava: sve da bi se našao neki svoj mir, da bi mogao da ostaneš normalan, da paziš na malu decu i da, na kraju krajeva, možeš i nekako da radiš. Uglavnom, te Tuđmanove pretnje nismo shvatili toliko ozbiljno. Posle „Bljeska“ se nešto slično moglo očekivati, ali niko nije verovao da ćemo ići za Srbiju.

Niko živi nije o tome pričao.

Negde oko podne u petak, staje kod naših vratnica neki zeleni auto pun dece, vozi jedna žena. Traži Slavka Ljiljka iz sela, ne sećaš se ti njega… Šta se dešava? Napali su sa svih strana, ne zna se ništa, padaju granate, a i tako joj rekao muž. Velim joj ja da ako ne nađe Slavka, da se vrati k nama, ima mesta za sve.

Malo kasnije, evo Soke. Ona je đedova sinovka. Ima lepe zelene oči. Živela u Zagrebu i ‘91. je izbegla u Klasnić. Mnogo nam je pomagala i tokom rata i posle. Stižu i vesti: poginuo ovaj, poginuo onaj, između ostalih i jedan Sokin rođak iz Brestika. Ginu ljudi, ali ti više nemaš onaj osećaj kao ranije. Poginuo je, joj, ajde dalje, zakopavaj ga, misli o sledećem. Tuče se, vodi se rat, šta da radiš… I dalje niko ne priča o bežanju.

Na đeda više ne možeš da računaš. On tada imao 63 godine. Inače je bio siroče, svoju majku nije upamtio, tako je pričao. Imao je sve one osobine za tu generaciju ljudi koja je odrastala u Drugom svetskom ratu: prek, svojeglav, tvrdoglav. Bio je i vredan, pošten, iskren i osetljiv na unučiće, a posebno na tebe, imenjaka svog. Njegova žena, vaša baba Janja, Perina mati, bila je u Beogradu tad. Imala je operaciju.

Sad kad je Soka tu, lakše mi je, imam nekog starijeg pored sebe s kim se može pričati, a i ona je već jednom bežala. Veli ona meni da uzmem da se spakujem. Šta da spakujem, kog vraga? Kaže ona: „Sve što imaš novo i sve zimsko.“ Početak je avgusta, šta će mi zimsko? „Slušaj me dobro: svu zimsku garderobu strpaj! Jorgane, bunde, sve za zimu. Sad će ti svako dati neku tanku krpu, sad ti čudo ni ne treba, ali šta ćeš kad dođe zima?“ Pa, kud mi idemo, mislim se. Dobro, poslušam ja i počnem pakovanje, a kako pakujem, pakujete i ti i Maja. Ja se sad svađam s vama, stalno ste nešto ubacivali preko reda. Sećam se da ste ćušnuli nešto, šta je, kad ono Perina slika, ona mala uramljena. Pretrnem sva, trpajte sad šta hoćete.

Odjednom, zuknuše avioni. Ma nisam se stigla ni okrenuti. Znam da mi tad nismo imali avione. Počeli su i avionima da nas tuku. Gađali su neki sanitet i jako je ranjen jedan čovek. Ti avioni su mi ugnali toliki strah u kosti da sam ja celim putem u bežanju čula avione kad god traktor krene. Čim traktor stane – nema aviona. Pa šta je, jesam luda? U stvari su brujale one rifne na velikim gumama na traktoru. Ne bi ja to ni shvatila, nego kad smo došli negde do Banjaluke, kad nas je preletio pravi avion, onda sam shvatila šta je traktorska guma, a šta pravi zvuk.

Petak uveče. Soka veli da idemo spavati kod nje jer njena kuća ima betonsku ploču. Ako budu gađali, biće sigurnije. Znaš koliko mi je tu spalo straha. Vi isto zadovoljni. Zaspali, milina.

Subota, rano se budim, čujem cestom idu konji. Gledamo natovarena kola, ljudi beže, ne poznajemo nikoga. Okle ovi idu kad su već dovde došli? Kad su krenuli? Samo što je svanulo. Vraćamo se kući, kažu pao Knin. Kako pao Knin? Sad je tu svađa. Kako je moguće da je pao Knin? Nigde ništa ne možeš da čuješ, valjda su ometali radio, ne znam. Sad je već panika. Soka je otišla na sahranu. Neko doneo informaciju da su probili u Bačugu, taj deo iza leđa Petrinje, odnosno, hteli su da opkole Glinu, da preseku put da narod ne može bežati. Već je opšti metež.

Vraća se Soka sa sahrane, golf joj pun stvari. Ušla u avliju i kaže đedu: „Čiča, od ovoga nema ništa! Poginuo je ovaj, poginuo onaj, prošli su ovamo, prošli su tamo, ja ode za Banjaluku“ Kaže đed: „Soko, oš ti meni povesti ovo dvoje dece i snaju?“ Veli: „Da! Sve ovo vadim, vozim njih“ Kud ću ja sad? Sve što sam imala, složila sam u prikolicu. Neću ja ići. Kud ću? Ne znam od Pere ništa. Bili smo mi ‘91. nekoliko meseci u Beogradu i znam kako sam se provela bez igde ičega i neću opet. Ode Soka sama.

Posle nekog vremena dolazi Rajkova žena Dragica sa traktorom i onim dugačkim traktorskim kolima. Traktor nit je imao svetla nit je imao kočnica, a vozi ga žena. U kolima četvoro male dece, još dve žene i puno, puno stvari. Veli: „Reka’ je Rajko da mi idemo k vama i da tu čekamo šta će dalje biti.“ Opet mi je lakše, nisam sama. Sad će neko da ispeče kruha, vi se igrate s Dragičinom decom.

Uveče tog dana, ja više nisam mogla proći avlijom ni po kući koliko je tu bilo ljudi. Nisam mogla prići sudoperu da operem ruke, muzla sam krave. Ne znaš šta bi pre: bi li da pravim nešto za jelo, bi li još pakovala nešto… Kad je krenula informacija da je Knin pao, da su glavni pobegli, onda se narod zapitao: čekaj, za koga ja ratujem, idem i ja spašavati svoju familiju.

Sad i mi moramo kretati. Gotovo je. Idemo u šumu. Nosimo hrane za dan, dva, dok to ne prođe. Moramo se skloniti od granata pa ćemo se vratiti kroz par dana. Niko ne spominje Srbiju. Đed kad je čuo Soku da „od tog nema ništa“, uvatila ga je panika i on je samo trpao i trpao u prikolicu. Ja sam dotad sve lepo pakovala, on sad samo tovari. Sikire, bicikle, puške neke, karabini valjda koje su zadužili za seoske straže, celi put smo ležali na njima, nogama ih gurali, ne znam kako to nije opalilo. Kante masti, sve suvo meso, sva rakija, sve, sve, sve. Šta je sve stalo u tu prikolicu, ja tebi ne mogu ispričati. Na traktoru, od kosidbe, ostala ona velika traktorska kosa.

Imali smo neke balone obložene stiroporom, to smo nosili na njivu, kad idemo kùpiti seno, pa da imamo ledene vode. Imali smo i neku veliku braon kutiju sa suvim keksima koju smo kupili od unproforaca, Nigerijaca. Ti Nigerijci su bili sirotinja, bilo im je hladno kod nas pa smo im pleli kape, davali im petlove, a oni nama šta su imali: gorivo, te kekse, marmeladu, voće, tad ste prvi put počeli jesti kivi. Belgijanci su bili skroz hladni, nadmeni. Francuzi su vam stalno bacali bombone iz džipa kad bi prolazili kraj naše kuće. Vi ste već znali zvuk tog džipa i onda se strčite do ceste i mašete im…

U toj zbrci, ja se nekako čujem sa bratom. I on je rekao da se kupimo i krećemo i da javim ovima u Milakarama da nikako ne ostave babu Stanu, tvoju prababu. Bilo je priča sa hrvatske strane da narod ode, a ostavi starce, pa da svašta bude. Ljudi od strave ne mogu da se kontrolišu. Ko to nije doživeo on to ne može shvatiti. Možemo mi sad slušati, prepričavati, gledati televizor, ali rat je nešto najstrašnije na svetu. Kad ti sam proklinješ rođenu mater što te je rodila zbog toga šta ti se dešava, kako onda nećeš psovati neprijatelja ili misliti mu ružno. Kad tebi strah udari u glavu, ti se braniš, ti ne znaš šta ti radiš… Kakva su psihička stanja tih koji su se išli iživljavati na starima ili ranjenima, to je tek van pameti.

Odem ja u Milakare da prenesem poruku. Vi ste valjda ostali sa Dragicom i njenom decom. Svratim kod Đukića, učitelja Pere i učiteljice Danice. I oni se pakuju, ne znaju ništa. Posle su autom otišli pre nas, ali ne znam kako su prošli. Oni su nam bili komšije, moji učitelji u školi. Danica je bila i tvoja učiteljica. Ja sam ih zvala „drug“ i „drugarica“ – i danas ih tako zovem. Vas su jako voleli, a Tihana, ćerka njihova, čuvala vas je kad sam ja radila u pošti u Glini. Tihana je tad bila u Novom Sadu. Pisala mi je posle kroz šta je prolazila gledajući kolonu na televizoru…

U Milakarama ista slika. Pakovanje, metež… Vratim se kući, u Rudiće.

Eto k nami babe Ljube i Koste. Idu polako cestom, kraj njih već prolazi kolona, drže se za ruke. Stisli se sami. Kosta i đed su bili parnjaci, družili su se i zvali su se „kolegama“. „Kolega, idemo li?“ „Idemo.“

Od Klasnića do Une

Jedva smo se uključili u kolonu. Kad smo mi izašli iz kuće, negde oko ponoći, naroda je još ostalo unutra. Nema Pere. Ništa ne znaš o njemu. Da li mu ostavljati kakvu poruku?

Stajemo kod Koste i Ljube da i oni utovare svoje stvari. Ne znam kako smo našli mesta. Ljuba, sirota, kako je digla svoj taj zamotuljak, prodre neku vreću i po celoj-celcatoj prikolici se prospe šećer. Po svemu, po Maji, ušlo joj u gips, ma joj… Ma pusti šećer, ko mari za to, kreće se. Uključuje se opet đed nekako, kad vrisnu Ljuba: „Stani!“ Šta je? „Nisam svetlo ugasila.“ Đed gradi svetlo, žarko sunce, psuje kuću, sve… Nije ugasila svetlo. Vidiš šta ti je psiha?

Sad je meni briga Dragica, koja je iza nas na traktoru bez kočnica i sa tim kolima koja su gora od prikolice. Kola krivudaju, zanose traktor, nema svetla, noć je. Vičem đedu da ne srlja, da ne žuri, da je ne izgubimo. Ja u ruci držim bateriju i osvetljavam joj. Kad zaostane, mašem baterijom, dajem joj signal da nas vidi.

I goni, goni… Ja sedim kontra, držim bateriju i svetlim Dragici, vi se ušuškali, hladno je. Ljudi viču da je pala Petrinja, treba se skloniti sa glavne ceste. Šta će biti? Treba ići u šumu, ne treba ići u šumu… UNPROFOR je dotad bio na granici sa Bosnom i nije davao da se prelazi bez propusnica. Onda je neko javio da se UNPROFOR sklonio. Samo da pređemo most na Uni, u Dvoru. Idemo ka Bosni. Do Dvora ima 30, 40 kilometara, nije to puno, ali nikad stići. Samo se o mostu razmišlja. Tebi nije bilo jasno zašto je taj most toliko bitan. Tražio si da te probudim kad dođemo do njega.

Vozimo kad jedanput pred nama kolona. Stoji. Gde smo? Mrak okolo. Veli: „Samo smo do Žirovca došli“ Drugo, treće selo od Klasnića. Za pet sati putovanja se nismo pomerili dalje od dva sela.

Odjednom, kreće se misliti na gorivo. Đed gde god čuje da ga ima, on ode da vidi, a mi ostajemo na traktoru. Onda je izašao i sa traktorom iz glavne kolone da se tamo negde uvuče, našao je gde ima. Nemoj đede, imamo goriva, ostavio je Pero dosta. Jok. Njega uvatila panika da će ga nestati i ode on. Mrak, neki puteljak, neki ljudi, traktori stoje i grunula je neka detonacija blizu. Onda smo svi počeli vrištati da se vraća nazad. Kako je on okrenuo nazad, upetlja mu se kosa sa traktora u one špage na utovarnoj prikolici od nekog čoveka. Ništa se ne vidi. Mi gledamo oće taj otuda ustati, bleknuti, pripucati još. Ja ne znam kako smo se otuda izvukli. Taj čovek nam reč nije rekao.

Kolona i dalje stoji. Povlači se i vojska iz okolnih mesta i svi su nagrnuli na jednu cestu. Ja nemam predstavu gde smo, nikad tuda nisam išla, šta se dešava. Kako je svanulo, vidimo ispred nas ljude koji su satima pre nas krenuli. Po avlijama hodaju krmci, ulaze u kuću, narod odatle je već otišao. Naša stoka je ostala zatvorena, imali smo automatske pojilice, neće ostati bez vode. Okrenem se, iza nema Dragice… Nikad nisam čula njenu priču, kako se izborila. U Vojvodini je sad, u nekom mađarskom selu, setiću se kako se zove…

Sad je već dan, nedelja, 6. avgust. Treba nešto pojesti, treba negde i u ve-ce. Udarilo sunce, šećer se otopio. U nekom momentu, Maja kreće da peva. Mislim da je bilo „Dvor daleko, Dvor daleko“. Tad ste pevali borbene pesme. Nismo mi vama pričali ništa o ratu. Sami ste zaključivali, pamtili te pesme. Nisam vam dala da ikome kažete da je ustaša. Učila sam vas da ne psujete, da ne lažete, ne kradete. Da budete ljudi, što kaže Pavle.

Maja peva, ja ćutim, a Ljuba se okrene pa onako začuđeno: „Majo, pa ti pevaš?“ „To ja, teta Ljubo, samo da ne zaboravim.“

Kad krene kolona ne moš stati i da hoćeš, ali uglavnom se ne mrda. Stojiš u rupi u prikolici, oko tebe stvari. Jedemo one kekse i pijemo vodu. Bilo je i onog kruva što je neko ispekao. Meso, mast, rakija, sve je zatrpano ispod nas, ne možemo do toga.

Oko tebe žene, babe, đedovi, deca, nikog ne poznaš. Mlađe žene pričaju među sobom. Neko viče nema kave, ko će kuvati kavu. Priča tako krene, zezancija, domunđavanje, dok neko ne veli: „Šta vi mislite kad se naši ljudi vrate pa uđu u one prazne kuće?“ Onda opet muk, vratiš se u agoniju.

Siđemo sa prikolice, prošeta se malo. Imali smo i glavicu kupusa i džema. Ide žena neka i veli: „Koliko još ima do Dvora, gde ću kupiti kruva?“ Mislim se u sebi: gde si ti živila do sad? Dam ja njoj onaj naš kruv jer sam znala da ne može dugo stajati, pokvario bi se, a i imamo kekse koji su suvi i ne može im ništa biti. Nekima sam tu dala i džem, ne sećam se.

Onda naiđemo na neku krušku. Žuti se pantelnjača, svi navališe na nju, potrčaše. Ja vama velim: samo po jednu. Šta bi s vama da ste dobili proliv po toj vrućini? Onda se pojavi ždrebe. Prišlo našoj prikolici i vi skupljate šećer po stvarima, Maja ga istresa iz gipsa i dajete mu.

Izbijemo na neku ravnicu. Viče neko da se sklanjamo, da se smičemo sa puta, moraju proći tenkovi. Đed neće da se smakne: „Dete mi je prebilo ruku, ja se ne smičem nikuda, moram preći most.“ Natežu se oni, a tenka nigde. Pogledam na drugu stranu, tenk ruši neke kukuruze, ne treba mu cesta. Kad eto ti, iza nas, ide neki grivonja, kosa mu do ramena, nizak, samo prsluk neki maskirni ima na sebi, mitralješčina visi preko njega. Vozi neki auto koji nema ništa, samo točkove i to gde on sedi. On sad mora proći, a đed se neće smakne. Veli grivonja: „Daj dete, ja ga vozim preko mosta.“ Ma koga ti voziš? Gde bih ja sela s detetom na tu šklopociju. Velim ja: „Samo vi hajte, dete ima gips, dobro je.“ Prođe ovaj nekako.

Sad već ima nekoliko kolona po cesti. Eto ga neki kamion pored nas i ide i ide… Put se sužava, đed opet neće da se smakne. Kamion napred dva centimetra, đed tri i guraj se s kamionom. Opet viči na đeda da pušti budalu – jok. Jedanputa skoči đed da psuje, prepoznao je ovog iz kamiona: „Sram te bilo, balavče jedan, sad sam ti bio sa ćaćom!“ Ja ne znam ko je tu popuštio, ko je prošao prvi, ali nekako smo nastavili.

Onda kreće neka pucnjava. Viču: „Silazte, silazte, prodiru Muslimani od Bojne, bežimo peške“. Krenuše ljudi bežati, ja se vratim nazad na prikolicu. Nek ide kud ko hoće. Puštite me na miru da se patim na toj prikolici kako se patim. Stvorila sam svoju neku sliku. Ma kakvi Muslimani. Ništa nije bilo.

Onda, eto ga jedan političar, da ga ne spominjem sad. Ide peške u suprotnom smjeru, ne znam šta radi, obilazi narod, traži nekog svog, šta li. Znamo se. Dosta je naših kobasica pojeo. Pitam koliko ima do mosta? Veli: „Još malo…“ Nije meni bilo do toga da on mene umiruje. Ja stvarno nisam znala koliko još ima do mosta. Šta je mislio, da sam ja krava, pa će me tako smiriti? Reci mi istinu pa se ja onda nosim s njome kako znam. Vičeš „još malo“ pa ja živim u toj nadi i ubijam sebi i to malo zdravog razuma.

Prođe celi dan, nema mosta. Ljubi se upalile vene po nogama od sedenja, krv stoji, bole noge. Kad, veli ona: „Joj, evo moga Steve.“ Njen sin Stevo je bio vojno lice. Vidio je da narod ide, pa je krenuo od mosta da traži ćaću i mater. Plaču. Onda nam je on rekao koliko još ima, da je kolona takva i takva, za to i to vreme ćete preći most. Kaže: „Vi tako nastavite, Vesna i deca nek idu sa mnom.“ O Peri i dalje ne znamo ništa, niti o mojoj braći… Neću ja ići. Čekamo Peru. Neće ni Kosta sa Stevom. Veli Stevo: „Ajde, ćaća, imao si moždani udar, bolestan si!“ Ma kakvi. Možeš ga ubiti, ali on neće ostaviti kolegu i gotovo. Na kraju ode Ljuba. Opet sam sama s njima. Ovaj imao moždani udar, a sedi celi dan na suncu. Do tad ga je pazila Ljuba, a šta ću ja ako mu se desi nešto? Stalno ga nutkam vodom, oš ovo, oš ono. Sad je već i đed umoran. Nije spavao dva dana i dve noći, a mosta nema. Pije tablete za smirenje.

Pada mrak. Sve je palo. Povratka nema. Sad se već zna kuda se ide – ide se za Srbiju…

Kreće lom u glavi. Šta ćemo mi u Srbiji? Kod koga ćemo u Srbiju? Šta radimo mi? Šta ćemo mi raditi tamo? Nigde ničega nemaš. Onda neko kaže: „E, kome one kosti ostadoše“ Tako to ide… Iz trenutka u trenutak. U momente se opustiš, onda te nešto tako preseče. Plačeš. Ja i ne znam kad se nije plakalo. Ako ne plačeš, onda ćutiš, ako ne ćutiš, onda galamiš, raspravljaš i onda opet se neko nečega seti pa opet plačeš. Gledaš oko sebe, strepiš samo da saznaš za svoje najbliže, jesu li živi, hoće li se izvući. Do Banjaluke sam, kažem ti, strahovala od aviona.

Pogledam prema vama, ćutite, ti stiska u ruci neku crvenu knjižicu „Put spasenja“. Ne znam odakle ti to, mislim da je još imaš u onoj svojoj torbi. Neka baptistička knjižica, šta li je bilo? Šta sad da mislim? Nisam ti to ništa dirala.

Ne znam u kom momentu smo sreli Blagoju. Veli da je sreo i Peru i ovog i onoga, sve je sreo, svi su živi. To me podsetilo na priču mog đeda koju nam je pričao kad smo bili mali. Bio je ranjen u Drugom ratu pa je bio na Petrovoj gori u zemunicama na lečenju. Tako su, pod zemljom, skrivali ranjenike, to je bila bolnica. On dobije tifus i oni ga, jadnika, izbace u neku štalu da ne zarazi druge. A tifusari su u bunilu, buncaju, u agoniji su i strašno su žedni. On je tako ležao u slami, mlatarao rukama i u tom mlataranju razbije jaje iznad glave. Bilo gnijezdo. Prinese ruku ustima, nekako pojede to jaje i nekako se povrati, živne malo. Ustane, krene iz štale i sretne nekog čoveka sa konjima. Okle si, šta si, jel poznaš toga i toga, pita ga ovaj sa konjima. Veli đed: ma kako ne, mi bili tu i tu. Nije nikog poznao nego je lagao da bi ga ovaj povezao i nahranio. To mi je prošlo kroz glavu kad je naišao Blagoja. Mislim se, ovaj je ko moj đed. Ipak, Blagoja je vas malo razveselio: „Jupi, ide tata“, vičete. Ma ga nismo povezli, produžio je peške, tako se brže išlo.

Negde oko ponoći te probudim. Most na Uni. Mesečina bila.

Od Une do Prnjavora

Posle mosta je već neka civilizacija, neko nešto komanduje, upravlja se da se pređe i Sana. Kad smo i nju prešli, Kosta viče đedu da stane negde, da parkira, da se malo odspava. Stane on, mrak je. Nekako je odremao za volanom.

Mi pričamo u našoj prikolici. Čujemo da još neko priča, glas mi poznat. Krećemo nekako međusobno, oklen ste, iz Gradca, pa Goco jesi to ti, pa ja sam, ko je to… Žena mog kolege iz pošte. Isto se tu parkirali da odmore.

Šta li sam se gluposti naslušala u toj pošti. Na početku svega, kad se formirala HDZ, kad su osvojili vlast i kad su uveli te šahovnice kao simbole, svi su urlali: „Nećemo mi ustaške simbole! Oni su nas klali, neće više! Neće više! Ja ću, ja ću ići! Neće mladi ići. Mi ćemo ići prvi. Mi, mi, mi.“ Đedovi su se tako skupljali kod pošte i gakali. Kad je stvarno puklo, kad je počelo, ovaj zavio glavu, onaj zavio ruku, drugi nosi štap, joj uvatilo u kičmi, ne može mrdnuti niko nikuda. Ko će u rat – mladi.

Još nešto da ti kažem. Tek što je krenuo rat, počeli su da stižu dobrovoljci. Ulazili su iz Bosne i prolazili kraj nas. Posle par dana ide im rodbina u posetu. Mi nemamo struje. Ja napolju perem tonu veša, a Maja mi prospe punu činiju piljevine u zadnju vodu za ispiranje. Mučim se sad s tom piljevinom kad se čuju autobusi i neka muzika od koje sam se naježila od glave do pete. Šta je ovo, ljudi moji? Pustili sa nekog razglasa u autobusu „Tamo daleko“. Eto koliko smo mi znali o Srbiji i srbovanju. Prvi put sam tad čula tu pesmu. Možda je neko, u stvari, i znao, ali ja nisam. Te stvari su bile zabranjene.

Mi sa sela, obični ljudi, dobro, bilo je svakakvih, ali većina je samo gledala svoje poslove. I te ‘41. poneki su trčali za ustaškim kamionima koji su ih po glinskim selima skupljali da ih vode na pokrštavanje, misleći da će ih tako ostaviti na miru, a u stvari su ih vozili da ih sve pokolju u crkvi.

Ne možemo dugo ostati tu, a ne znamo šta bi. Da li da čekamo Peru? Kostin Stevo je rekao da će odvesti Ljubu pa će se vratiti i po nas. Kolona ide i ide. Svanulo je i odosmo i mi. Ne čekamo nikoga, ne vredi. Sad je malo i prohodnija cesta, ima naroda, ali se ne stoji više. Dva dana smo na suncu, u istoj robi, neokupani, šećer otopljen svuda. Jedemo samo kekse i pijemo vodu.

Posle Dvora na Uni, stižemo u Prijedor, u ponedeljak oko podne. Đed me posluša i stane negde da malo složim stvari, da istresem šećer, da sklonim puške, da prepakujem sve. U onoj celoj frci kad smo se pakovali po noći, nekako sam završila sa somotskim pantalonama na sebi, a napolju trideset i ko zna koliko stepeni.

Sednu đed i Kosta u lad i vi ćete s njima. Skuvam im kavu, dva dana je nisu pili. Sad više nije toliko napeto. Sad više nismo u direktnoj opasnosti. Može se i sa đedom pričati. Sporadično se priča o padu Krajine, o tome šta se desilo, ko je izdao, zašto nas ovi vamo nisu podržali, ali to više nije prioritet. Jedini je cilj da saznamo ko je živ, ko se izvukao ili ko je stradao. Onda pričamo o tome šta smo ostavili, šta smo poneli. Nismo uzeli televizor, na primer, jer smo se bojali da ga ne razbijemo. Ti veliš da ti je ispod televizora ostala čokolada, da si je tamo sakrio.

Sedimo tako pored puta i gledamo ko prolazi u koloni. Ljudi idu na kosilicama, kultivatorima, na svačemu, aute voze žene, deca… Odjednom, eto ti ga đed Dragan, moj ćaća, leti na traktoru. Maši, maši, ali jok, ode on, ne vidi. Ne znam ni kako su se svi oni skupili u Putincima. Znam da su otišli istim onima koji su u Vojvodinu došli posle 1945, kao kolonisti.

Tu gde smo stali je bila neka kuća. Ispred sede dvoje starijih ljudi, dvorište im izgleda kao naše pred kretanje. Svi uzimaju vodu, ovaj uzima ono, ovaj ono. Uzmem ja svoj tiganj, isti ovaj crni, i odem do njih da pitam da vam ulijem po jaje, jedete samo kekse. Veli ova žena, kako ne, nemoj ništa uzimati, evo ti moje masti i daje mi kanticu, a tamo jedva dve žlice masti. Ja ispečem jaja i kad sam malo odtrpala prikolicu, natrpam joj kanticu punu naše masti.

Da ona meni i da se malo operem, da se presvučem. Umijem i vas. Istresem šećer sa stvari u prikolici, ali on se zalepio za sve. Prevrćem tako po stvarima, vadim meso, kobasice, slaninu, pravim malo reda. Gledam jel se šta slomilo, jašimo po tome danima, kad eto neke stare vojne vreće, poparane, musave. Mislim se šta je đed ovde metnuo, već ljuta na njega. Otvorim, a unutra, kocke. Ne lego nego neke malo veće. Tu je još i drugih vaših igračaka i kamenje. Šta je ovo za boga miloga? Ti ćutiš, gledaš u me kakva će biti reakcija. „Vide šta je mali natrpa“, pokazujem ovoj dvojici. Oni zanemeli. Plačemo svi. Natrpalo dete kamenja iz avlije za uspomenu. Tek poslije si ti objasnio da si htio da sačuvaš igračke, da baciš vreću u naš potok, a da je ne bi voda odnela, natrpao si kamenja da potone. Jel tako? Zadržavalo se to kamenje po kući godinama posle. Držali smo ga i u akvarijumu. Negde se razvuklo u silnim selidbama po Beogradu. Ma dobro.

Negde sam vam tu kupila i bombone. U svemu tome, u džepu sam imala samo 40 dinara i to tuđih. Toliko je koštala vreća brašna i to su mi neki dali da im Pero donese džak brašna još pre nego što smo krenuli. I imala sam još 300 maraka.

Bila je tu i jedna majka sa bebama. Tek sam tada videla šta je patnja. Dete se ojelo. Skinula mu pelene, pa ga sve hladi rukama, a ono crveno, crveno. Nema krema, nema hrane, nema ništa. Dala sam joj kesu mleka u prahu koje smo isto dobili od unproforaca.

Krećemo dalje. Idemo do Steve, ka Banjaluci, a poslije kod Ane, Perine sestre, vaše tetke, u Zemun. Ulica je sad prohodnija i jasno je da se vozi za Srbiju. Smišljamo gde da dođemo do goriva, rečeno je da ga usput dele.

Vozimo se dalje, šišamo niz ulicu. Ne sećam se da smo ikoga sreli. Niko nikome ne smeta. Gde god stanemo, sipamo vode i svuda je ima, ili čatrnja ili česma ili samo curi iz zida.

Posle podne udari kiša. Imali smo ceradu, ali dok je nju đed razvukao, dok smo je mi namestili da nas ne poguši, kiša stane. Sve pokislo. Opet smo negde pravili pauzu. Kod nekog čoveka na ćošku. Bila je tu neka gostiona, kamenorezac, šta li je, neko lepo dvorište. Točili smo vode valjda. Vas dvoje ste našli neke mačiće i okačili ste jednome neku mašnu oko vrata. Ne znam gde ste to našli. Tu ste se prvi put malo opustili, razigrali se sa tim mačićima. Mi opet popili kavu i nastavili dalje. Plakali ste za mačićima. Ostavili smo ih, da. Samo su mi još mačići falili.

Prolazi vreme, utorak, sreda… Spavaš na otvorenom nebu. Ujutro se budiš, otvaraš oči, a kapci teški, teški od rose. Samo se obrišeš rukom i kao da si se umio. Vi se budite, ja gledam na sat, šest, pola sedam. Razmišljam koliko ljudi sad žuri da stigne na autobus da ide na posao. Neko ide hraniti krave, neko ide vamo, neko tamo. Kad imaš tako neku dnevnu rutinu, ne pitaš se šta rade drugi ljudi po svetu, u Americi, u Kanadi, u Zagrebu. Nemaš vremena da razmišljaš o tome. Šta sad neko misli o nama? Da li drugi mogu da shvate šta se ovom jadnom narodu dešava? Mi već danima sedimo u prikolici. Što je najgore, mi ne znamo kud idemo, šta nas čeka, kakvi će naš život dalje biti. Nemaš kuće, nemaš ništa. Nisi još ni svestan, u stvari, koliko toga nemaš i bez čega si ostao.

Od Prnjavora do Beograda

Negde u sredu ujutro, sretne nas Stevo. Skrene nas sa puta i dođemo u Prnjavor. Tu mu je živela tašta, žena i tu nas čeka baba Ljuba, ali i drugi ljudi iz Klasnića, njihova rodbina, puno dvorište. Od Pere ne znamo ništa. Kad smo sišli, jedva smo hodali. Drhću noge. Tu smo ručali, okupali se. Kosta će sad ostati, a ni đedu se dalje ne ide. On bi ostao dan, dva da se odmori, da se ispriča sa svojim kolegom. To je bilo i logično, umoran je, danima se rve sa budalama, vozi traktor, ne spava.

Meni je tu gužva. Umorna sam, ne ostaje mi se, a ne mogu đedu reći da idemo, neće da me sluša, ima svoju priču. Ovi ostali su se i ranije družili svakodnevno, svoji su i nešto se ja tu nisam osećala kako treba. Ne zbog njih, nego mi se činilo da sam na smetnji, a nisam htela nikom da budem na teretu. Velim ja njima da bi ja sa decom išla dalje autobusom, redovnom linijom. Ima ujutro linija Prnjavor–Beograd, kažu. Đedu milo. Može! On će malo odmoriti pa će za nama polako, na tenane.

Međutim, ti neki momci koji su otišli na stanicu da provere, vele da linija ne funkcioniše. Saobraćaj je u prekidu, samo izbeglice idu. Nego, kažu, u osnovnoj školi su radnici sa Plitvičkih jezera. Idu službenim autobusima, ali im se jedan pokvario. E sad, pobratimska opština, još od pre rata, sa Plitvičkim jezerima to jest Korenicom bio je Apatin, valjda, zaboravila sam i, iz Apatina je poslat autobus koji treba da stigne u Prnjavor. Sad radnici čekaju u školi. Ima mesta za nas troje.

Pozdravimo se, svi se isplaču i odvezu nas tamo u četvrtak. Sad čekamo autobus koji samo što nije. Vele: ako autobus ne dođe do noći, ti se vrati da ne spavaš u školi na podu. Mislim se ja, nećete vi mene više viditi, odoh ja svojim putem. Moj cilj je Beograd. Imam Anin broj telefona u Zemunu, zvaću ih kad stignemo, uzeću taksi, ne znam, snaći ću se.

Iz škole sam zvala Beograd i neko mi je rekao da je Pero već stigao. Kad pre stigao? Ja ni danas ne znam kako je on i kuda prošao. Ne priča o tome. Ni on niti drugi ljudi. Teške su to stvari…

Ako je meni kao ženi, mladoj majci koja sam pušku uzela samo jednom u ruke i to samo da bi ti vidio da i ja znam pucati pa da se ne bi bojao, ako je meni taj rat toliko ušao u krv, kako li je tek tim ljudima. Negde na putu je poginuo od Bogdana Sljepčevića sin, a ovaj mali ga samo pokrio nekim granama i otišao. To su teške stvari… To nije nimalo naivno… Ratno druženje je pet puta jače nego ovo obično. Gledaš film pa se ukočiš, ali kad ti to proživljavaš… Tebi onaj najbliži, s kim si išao u školu, s kim si se igrao, on gine i ti tu ne možeš ništa učinti, a nešto moraš, i onda misliš da će ga ta grana nekako zaštititi. To ostavlja jako težak teret šta god ti ljudi posle radili i gde god dalje otišli, a otišli su širom sveta i na sve strane. Uzmi ova pisma pa pogledaj markice odakle su stizala. Sad kad i dođu nazad, nemaš s njima više šta pričati…

Sa sobom sam u školu ponela samo svoju torbu na kojoj mi je pukao onaj kaiš. Zakačio se na traktoru nekako. Ne znam šta sam imala u njoj. Imala sam one marke, imali smo karte, blokove za crtanje, bojice, ne znam…

U školi smo kartali tablića, da ubijemo vreme. Išli smo i u šetnju, da vidimo šta ima. Ljudi su ležali u učionicama, klupe su bile dignute uza zid. Čitave porodice su tu. Muškarci u civilu sede sa ženama, babama, đedovima, deca nemirna, nedokazna. Nije mi bilo jasno okle ti muškarci u civilu. Svi se poznaju međusobno. Radili su zajedno na Plitvicama, u Nacionalnom parku. Bio je tu i neki doktor koji je metao obloge ženama na upaljene vene. Deca ližu sladolede, a vi gledate u mene. Ne može sladoled! Preladićete se, proliv dobiti, a i kad dođe autobus, ne možeš ti reći: stani, moram u ve-ce da piškim, kakim, povraćam, kao što će i biti.

Sedeli smo posle u nekoj menzi. Na celom jednom zidu su bila naslikana dva konja kako trče u nekom ograđenom toru. Imali smo neki eurokrem, ne znam okle nam. Pošto si dosađivao s tim šta bi radio, dala sam ti blok da crtaš konja. Ne znam šta je Maja radila, ja blejim u prazno. „Ja nacrta!“, veliš ti. Pogledam, konj savršen. „Aj, oboji sad“. Naiđe neka žena koja je tu radila. Veli: „Jao, kako ti lijepo crtaš, baš je lijepo“. Kad si nacrta, odneseš ti to njoj da pokažeš i ona ti je, valjda, ćela dati sladoled za taj crtež, pa si rekao da ne smeš.

Maji se pridremalo. Zaspala je na školskoj klupi. Sad se ja ne mogu od nje pomaknuti jer će pasti. Stojim tako i padne mi na pamet priča mog ćaće kako su ‘43. bežali za Bosnu pred Švabama, ustašama, ne znam pred kim sve. Peta ofanziva je to valjda bila. I kaže da se seća kako je njegova mati celu noć koljenima držala klupu dok je njegov brat spavao. E, da. Poslije 50 godina, radila sam išto što i moja baba. Ti sad misli i izvlači zaključke sam, imaš dovoljno godina.

Eto noći, nema još autobusa. Spavamo mi sad, neka beba plače li plače. Ujutro rano, oko šest, stiže autobus. Tovare se stvari, svi imaju svoja mjesta, mi ćutimo, čekamo sa strane. Babe se neke raširile, sede na dva mesta. Bilo je tu i doktora i pet, šest volontera iz Demokratske stranke iz Beograda, valjda. Bio je i neko od novinara i oni su tu s nama razgovarali, slikali nas. Nije mi prijatno. Opet se osećam kao višak. Ovi sa Plitvica se međusobno znaju. Pričala sam jedino s tim babama o venama. Falili su vas dvoje kako ste dobri, kako ste poslušni, psovali su svoje snaje, a u stvari, ta deca su bila takva jer su im tu bila oba roditelja, bila su beskarna, ne znaju šta se dešava, briga ih za rat i bežanje.

U autobusu zatvoreno, ustajao vazduh, vruće. Smrdi neko pokvareno mleko, ljudi smrde, nemaju se danima đe oprati, dece puno, kmeče, kvreče. Sad ja shvatim koliko je bilo lepo na prikolici. Bili smo sami, na otvorenom…

Krenuli mi, kad Maji muka i muka. Dođe doktor: „Dajte joj da jede grisine, dajte joj da popije slane vode.“ Kako je progutala slanu vodu, tako je krenulo grljanje, bljuvanje, povraćanje. Joj, šta ti je to Vesna trebalo? Što nisi sedila s mirom na onoj prikolici… Onda se smiri, pa gladna, vruće joj, svrbi je ruka u gipsu, tebe negde zgurali. Napatili smo se taj dan više nego celi put dotad.

Ceo petak mi putujemo autobusom do Beograda. Isto se ide, pa se stane. Opet se čeka neki most, Pavlovićev. Usko grlo pa se sporo prelazi. U Srbiji, gde stanemo, čekaju kazani, kotlići, kuvana hrana, pečeni pilići. Sve dele za džabe. Nagrnuo narod, uzima sve što se pred njega iznese, nosi u svakoj ruci po jedno pile, ne zna više kud će s njime. Veliš ti: „Mama, bi li iša i ja u red?“ Nikuda! Kakvo pile. Ima se šta jesti.

Gledam ove kako se skoro tuku i mislim se u sebi: jel sad sve u tom pečenom piletu? Jel meni može to jedno pile zameniti sve ono što je trajalo četiri godine i što smo izgubili? Jel stvar u tome samo da se sad najedemo? To je valjda taj nesvesni instinkt ljudski, nagon da ne ostaneš gladan jer znaš da više nemaš ništa, da nagomilaš, da imaš za posle. Onda gledam u vas pa mi bude žao. Kažem: „Ajde, idi, ako baš hoćeš.“ Ti kako si došao, a ono više nema. Podelili sve… Maja ništa. Obesio joj se onaj gips, izmorena od povraćanja, žuta u licu, nakrivila glavu, preklopala se.

Volonteri prilaze, razgovaraju s nama, pitaju odakle smo, kako smo prošli, jel prebila ruku u putu, jednostavno pričaju s tobom. Pitaju šta smo imali. Sve smo imali. Nismo imali struje i nismo imali para, ali smo imali hrane. Nismo mogli krepati od gladi nikada. Radilo se po ceo božji dan. Pre rata smo digli kuću u Glini i u ratu je pokrili da ne propada. Imali smo sve spremljeno da je sredimo i unutra, ali nismo stigli. Sav materijal, građa, uređaji, tehnika, sve je kupljeno pre rata i čekalo se da se ugradi. Nisam ja tad znala kakvo je stanje bilo u Srbiji i da su oni propatili više od nas zbog te inflacije.

Kažu onda volonteri da idemo u hotel „Park“, da ćemo se tamo malo odmoriti. Objasnim ja njima da ja nisam s ostalima, da imam svoj cilj, da idem u Zemun, da mi je dosta svega.

Meni je sve propalo, svi su me izdali, nemam više ideala. Mi smo izgubili rat. Nemaš posla, nemaš kuće, nemaš ništa, nisi sa svojom familijom, a sve to sam izgubila zato što sam izgubila rat. Prvo me niko nije pitao jel hoću u rat, a onda sam rat izgubila zato što nas niko nije podržao. Mi smo svi tokom te četiri godine rata gledali u Srbiju, u Miloševića, kao u ne znam šta. Mislili smo da će oni odmah stati iza nas. Karadžić će iza nas. Svi su mlatili, pričali „mi ćemo, mi ćemo“…

Na kraju su svi dozvolili da sve padne. Kuda onolike žrtve uzaludne? Poražen si, u svakom smislu si poražen. Izgubio si! U bukvalnom značenju reči – izgubio si. Nemaš ništa. Propao si… A onaj trči za pečenim piletom. Razumeš? Drugi ljudi su drugačije gledali na to. Iznosili pred nas i tanjire sa gulašem, paprikašem, oni požderu sve pa odnesu i kašike i sve živo, a onda sledeći nema čime jesti…

Na kraju nismo došli pred taj hotel „Park“ nego pred neku bolnicu, šta li. Jeste, bio je neki park pun drveća. Bila je najezda buba, sećam se. Te kebre, gusenice su padale po nama sa lišća, sa drveća. Čekamo tu šta će biti. Reportera more. Slikaju Maju.

Priđem ja tamo da pitam da l’ mogu da se poslužim telefonom. Dam im Anin broj telefona, javi se Duško, njen muž, vaš tetak. „Gde ste vi?“ Pitam gde smo, eto njega taksijem i odosmo mi odatle…

Teži deo priče

To veče smo na Studiju B videli priču kako hotel „Park“ nije hteo primiti izbeglice iz autobusa, valjda zato što je to organizovala Demokratska stranka, šta li. Vidimo Maju kako stoji u onom parku, drži busen neke pogače i preživa, ja joj svezala na glavi neku palmicu.

Stigli smo, dakle, naveče u petak, 11. avgusta. Sedam dana nakon što smo krenuli, da. Sve je to bilo smešno naspram onoga što nas je čekalo…

U početku smo živeli na pijaci, u 24 kvadrata nas devetoro. Nemaš ništa. Sve što ti treba moraš ići kupiti. Nema podruma, nema štale, nema gnezda, nema kokošinjca, nema bašče, nema krave. Pero se ne sme pojaviti jer Arkanovi hapse i vode u istočnu Slavoniju, Vukovar i to. Slava, Sveti Pantelejmon, bila nam je 9. avgusta. Tad sam rekla da ćemo je ubuduće slaviti ma gde bili. To se tamo nije radilo.

Hajde malo da prošetamo po novom komšiluku. Maja neće nikuda iz kuće. Ni da mrdne. Neće u autobus, boji se. Plače u vozu. Jedva se posle navikla i na školu. Kad zazvoni zvono, deca počnu vrištati, a ona mi samo stišće ruku. Niko od roditelja ne vodi decu u školu, samo ja.

Baba Miljka, Perina baba, tešila nas je kako smo barem seli u traktor i dovezli se do Beograda. Ona je u prošlom ratu celu Bosnu prešla peške, bosa, usred zime, i „evo me i sad žive“, pričala je.

Čuješ kako Milošević na televizoru priča da smo mi napustili Krajinu, da se nismo borili. Možda je to stvarno negde bilo tako, možda je to bilo u Kninu, ali rekla sam ti na početku, ljudi su na biciklima sa puškama odlazili da se prijave kad je počelo da tuče sa svih strana. Pero je otišao bez reči!

Sve do ‘99, kad su nagrnuli sa Kosova, pred bombardovanje, mislila sam o tome što smo preživeli. Onda sam videla da su oni prošli još gore nego mi, a bili izbeglice u svojoj rođenoj zemlji.

Onda samo stižu informacije. Nema Veljka. Ni dan-danas ga nisu našli.

Onda sam nekako stupila u kontakt sa svojima. Svi su živi. Baba Stana nije htela otići iz Milakara i ostala je sa Evicom Šikanjskom.

Međutim, ujak Dragan, sad je u Topoli, zadnji je prošao kroz selo i na silu ih je natovario na kola i poveo. U Žirovcu je već bila presečena kolona i konji su se razbežali od granata, ujak se nekako izvukao, a babe su ostale same pred vojskom. A Evica je uvek bila mudra i nekako naprednija od svih drugih seljanki. Znala je i deci pokazivati stvari za školu šta god nisu znala. Imala je ćerku u Sisku i nosila je sliku svoje unuke sa sobom. Kad ih je vojska opkolila, ne samo njih dvije nego tu kolonu gde su one bile, prišao im je jedan mlad vojnik i Evica njemu pokaže sliku, a on veli: „Ne boj se ti, baba, ništa. Tvoja unuka i ja smo išli zajedno u školu“. Posle ih je preuzeo Crveni krst, valjda, i dalje tvoj ujak Dušan. Njoj i Evici se nije dalo da pobegnu od kuće ni pred Švabama. Pričale su nam kako je jedan, isto mladi Švaba, spasio baš tog ujaka Dragana iz zapaljene kuće, dok je bio beba, a kad su one htele da beže, on im je vikao: „Nichts Bosna! Zurück, zurück!“

Pisali su nam i Đukići, učitelji. Ima i Tihanino pismo vama. Ona je sad u Italiji, u nekom gradiću blizu granice.

Đed je došao jednu sedmicu posle nas. Koliko li je taj stari čovek radio posle. U pekari u Čumiću… Radili smo svi, ali on posebno. Kad je umirao, sećaš se, kad je bio u bunilu onako bolestan, stalno je tražio da ga vodimo kući. Džabe smo mu obašnjavali da je kod kuće, da je to njegov krevet, da mu je tu baterijska lampa, stalno je imao onu baterijsku lampu uza se, da je baba u sobi pored… „Sve ja znam, al vodi ti mene kući“.

U 11. mesecu smo išli u posetu mom bratu u Žabare, kod Velike Plane. Nije milicija davala da se ulazi u Beograd kad su stizale izbeglice. Samo ako kažeš kod koga tačno ideš. On je išao kako su ga usmeravali i završio je u Žabarima. Selendra neka, jedna soba, zemljani pod, poljski ve-ce… I sad mi tu sedimo, pričamo. Još su tu neki ljudi tamo od nas i jedna žena priča kako je prolazila kroz Klasnić i kako joj je čovek rekao da ide kod Slavka Ljiljka. To je ona prva što je došla ka nama kad je počelo. Zeleni auto sa decom… Zanemeli smo.

E da… Jeste moguće! Jeste. To je ono što sam ti sto puta rekla, da vodiš računa kako se ponašaš, jer nikad ne znaš na koga ćeš naići. Kako bi ja toj ženi na oči da nisam bila dobra prema njoj. Zaboravila sam kako se oni zovu… Jel vidiš kako te život vraća i daje ti šansu da ispraviš grešku ili ti pokaže kako se treba ponašati?

Mi sad pričamo o tome šta je bilo pre 20 godina. Svaki čovek iz te kolone ima svoju priču i svaka generacija ima svoj doživljaj svega. Treba se zahvaliti ovoj državi kao državi što nas je prihvatila i što je pružila šansu vama da se školujete i da postanete svoji ljudi. A šta znači ova naša priča kad je to u stvari danas svakodnevna priča? Samo drugi ljudi su u pitanju: izbeglice, imigranti, azilanti, kako ih već zovu. Svejedno je li Musliman, Albanac, iz Avganistana, Sirije ili odakle. I on je napuštio svoju kuću i tolike je zemlje prešao gladan, žedan, prljav, smrdljiv, ušljiv, svakakav. I on traži svoje mesto pod zvezdama.

Svake godine dođe avgust i eto nam opet „Oluje“. Kao što su i tih godina pred poštom vikali „mi ćemo, mi ćemo“, tako i sad skupljaju poene i prave sebi promociju. Opet te neko pravi budalom i priča ti „još malo ima do mosta“…

Koga je briga za mene i za tebe? Ali, mi smo se snašli. Niko nam nije poginuo, hvala Bogu. Znaš li koliko ima ljudi koji još žive po prihvatnim centrima? Što se mene tiče, nama je dobro, i kao što se u zlu nismo nizili, tako se ni u dobru nećemo hvaliti. Ali kakvo je to dobro kad znaš da su parkovi puni sirotinje i bede? Ako ovi slave, prave paradu, ovi proglašavaju dan žalosti i šta ja znam, ajmo mi nešto treće. Pokojnima treba upaliti sveću, setiti ih se, ali treba i otići onima ljudima u parku pa im dati flašu vode da je on sam ne kupuje, neka prištedi svoje novce. Ima organizacija, ima mladih ljudi koji to rade. Ajmo pokazati svetu da mi znamo šta je nesreća. Šta meni znači da se proglasi dan žalosti? Šta? Ja sam sve svoje ožalila.

Vreme



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.