Oliverova poruka

Bljerim je pre dvadeset dana (10. januara) napisao da bi godina 2018. „mogla da bude od izuzetne važnosti za Kosovo“, a ja bih dodao i za Srbiju, te za odnose Kosova i Srbije, kao što je i bio slučaj deset i dvadeset godina ranije, to jest, 1998. godine kad su se rasplamsali oružani sukobi na Kosovu, ili pak 2008. godine kada je Kosovo proglasilo svoju nezavisnost.

Nema sumnje, 2018. godina će biti važna za Srbiju i Kosovo, za zemlje Zapadnog Balkana. Jedan od razloga za to je to što je Evropska komisija, u svojoj Strategiji proširenja definisala moguće, vremenske okvire priključivanja Srbije (2025) i Kosova (2032) Evropskoj uniji. Sve nade i napori valjalo bi da budu usmereni u tom pravcu.

Međutim, političko-teroristička likvidacija Olivera Ivanovića je jedan od znakova da bi se moglo krenuti i stranputicom nasilja, terorizma i oružanih sukoba.

Ubistvo čoveka koji je i simbol dijaloga, ali i čvrste borbe, šalje poruku da je teško izaći iz mržnje, da dijalog nije poželjan i da normalizacija odnosa nije poželjna. Zapravo, od dana ovog ubistva, od 16. januara 2018. godine, otvoreno je pitanje, za sve strane u kosovskom mozaiku: Osnažiti dijalog i korigovati dosadašnje politike, ili ići u sukobe?

Po mom uverenju, pravi je izbor da se grade mostovi saradnje u svim oblastima, pa i u oblasti ljudske i opšte bezbednosti. Ova saradnja bi trebalo da započne sa raščišćavanjem Oliverovog ubistva i da se proširi i na druge brojne slučajeve koji čekaju da budu rešeni na sudovima.

Vladavina prava je jedini efektivan odgovor nasilju, jačanju organizovanog kriminala i nebezbednosti građana Kosova i Srbije. Da bi se do nje došlo potrebno je, i pored razumljivog međusobnog nepoverenja – da Priština i Beograd sarađuju. Razumljivo je kad Predsednik Srbije izjavi da nema poverenja u kosovske institucije. Uveren sam da tako misle i Tači i druge albanske vođe za institucije Srbije. Takođe, za sada, jedni i drugi, više brinu o dokazivanju svoje pretenzije na državnost i priznanja ove do druge strane, umesto da akcijom dokazuju svoju sposobnost vršenja vlasti i na severu Kosova. Ali, na kraju krajeva, moraće da se sarađuje.

Potrebno je da se izgradi “bezbednosni paket”. Ovo je utoliko važnije sada kada je potpuno razotkriveno da na severu Kosova nema efektivne vlasti Srbije – što je hrabro priznao Vučić – ali ni vlasti Prištine. Nema ni efektivnog delovanja, ni međunarodnog prisustva. Da bi se ova kontrola uspostavila, ali i da bi se rešavala druga životna pitanja ljudi koji žive na severu i čitavom Kosovu, dijalog Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa mora da bude nastavljen i pored šoka koje je izazvalo ubistvo Olivera Ivanovića. Snage da se takva situacija razreši ima. Pitanje je da li postoji politička volja.

Bljerim i ja ćemo se lako složiti da idemo dalje putem normalizacije odnosa Kosova i Srbije, ali i samih ovih društava. Mi ćemo se složiti da briselski dijalog mora da ide napred.

Pitanje je kada će strane sesti za pregovarački sto.

Šef diplomatije Srbije Dačić je, prošle nedelje, na ručku s ambasadorima članica EU, čiji domaćin je bio šef Delegacije EU, Sem Fabrici, rekao da ubistvo Olivera Ivanovića “predstavlja pretnju za stabilnost regiona i nastavak dijaloga o normalizaciji odnosa Beograd i Prištine”. Dodao je i “da Srbija od prištinskih vlasti i međunarodnih institucija na Kosovu očekuje da što pre pronađu i procesuiraju odgovorne”. Naravno, ponovio je da je „naša strana opredeljena za dijalog, međutim, razgovore ćemo nastaviti kada dobijemo konkretne informacije o zločinu koji se dogodio“.

Koliko će ovo „privremeno zamrzavanje dijaloga“ trajati teško je reći. Valja se nadati da neće predugo, jer Drugi ne čekaju. To je pokazao i Drugi izveštaj o monitoringu unutrašnjeg dijaloga, koji je, 29. januara, Forum za etničke odnose predstavio javnosti.

Jedan od nalaza ovog izveštaja, potvrđuje Bljerimovo pitanje – strepnju: „Ako ćemo i dalje, na ovaj, ili onaj način govoriti o mogućem razgraničenju (teritorijalnom), između Kosova i Srbije, kao varijanti koja je navodno najjednostavnija i najlakša, mi ne pripremamo teren za politički Sporazum o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, već zapravo najavljujemo novo žarište političkih, i najverovatnije, ne samo političkih sukoba. To bi trebalo biti jasno svima onima koji govore i podržavaju ovaj model rešavanja odnosa Kosova i Srbije,“ piše Bljerim. Ali, izgleda da nije.

U unutrašnjem dijalogu po pitanju stanja i budućnosti odnosa Srbije i Kosova Srba i Albanaca ubedljivu prednost imaju zagovaranje razgraničenja i status quo politike.

Ideju razgraničenja zagovaraju predstavnici vlasti, na primer Dačić, a i značajan broj intelektualaca i novinara. Nju zagovaraju i na Kosovu, a i Tirana je pokazala da ima „razumevanja“ za nju. Zapravo, postoje indikatori koji ukazuju da je posredi „organizovan nastup“ da se „podstaknu“ pojedini stručnjaci, aktivisti građanskog društva, strane diplomate i stručnjaci da razrade ovaj predlog. Evo nekoliko primera:

„Direktor evropskog projekta u Institutu humanističkih nauka u Beču i savetnik za spoljnu politiku bivšeg premijera Srbije Zorana Đinđića, Ivan Vejvoda, ističe da bi razmena teritorija – Preševska dolina za deo severnog Kosova moglo biti realno rešenje ako bi na to pristali i Beograd i Priština i ako bi sporazumu kumovala međunarodna zajednica.“ Po njemu, puna normalizacija odnosa Beograda i Prištine podrazumeva razmenu, „u jednom trenutku…, pitanje je kada i kako“.

Publicista iz Prištine i savetnik predsednika Vlade Albanije, Škeljzen Malići, ocenjuje da je intencija Beograda da, u cilju izbegavanja „poražavajućeg scenarija“, vrati u igru projekat sveobuhvatnog srpsko-albanskog sporazuma kojim bi sever Kosova, sa granicom kod Zvečana, postao deo Srbije, kao zalog za potpuno, ili prećutno priznavanje Kosova od strane Srbije.

Ovu ideju je u svom članku razrađivao i austrijski diplomata i bivši šef OHR u Sarajevu, Volfgang Petrič.

Među onima, na jugu Srbije, kojih bi se „ostvarivanje ove ideje“ i te kako ticalo, poslanik u Skupštini Srbije iz Partije za demokratsko delovanje koja je stožer vladajuće koalicije u Bujanovcu, Fatmir Hasani, kaže: „Ako bi pitali Albance ovde na jugu Srbije da li su za pripajanje ovog područja, Preševske doline, Kosovu – ogromna većina bi odgovorila pozitivno. Kao što je to bio slučaj i na referendumu 1992. godine. Siguran sam da i svi Srbi na severu Kosova žele da žive u sklopu države Srbije,“ ističe Hasani i objašnjava da bi „svako želeo da živi sa svojima“.

Naravno ima i protivnika ove ideje: Zamenik predsednika opštine Preševo, Stojanča Arsić, odlučno odbacuje mogućnost eventualne promene granica kao lošu i nemoguću opciju, pozivajući se na „jasan stav međunarodne zajednice“ i dodaje: „Pokrenulo bi se pitanje zapadne Makedonije i ostalih područja, što bi dovelo do destabilizacije čitavog regiona, a ne samo juga Srbije i severa Kosova.“

Protivnik ove ideje je i Nagip Arifi, bivši predsednik opštine Bujanovac, a sada odbornik u lokalnoj skupštini i lider opozicione Demokratske partije: “Nisam ni za kakvu razmenu teritorija, a kada su u pitanju eventualne promene granica, smatram da o tome sigurno neće odlučivati ni Albanci, ni Srbi, već velike sile“. Po njegovim rečima, varijanta sa razmenom, ne samo što ne bi stavila tačku na probleme u albansko-srpskim odnosima, već bi inicirala novi sukob.

Protiv ideje razgraničenja sa Albancima i podele Kosova su i brojni ljudi u Srbiji poput dr Miše Đurkovića i dr Slobodana Zečevića iz Instituta za evropsku politiku. Takođe, poslanik Muamer Zukorlić smatra da je priča o podeli nemoguća:

„Dačić će na primjer veoma brzo ući u problem sa svojim stavom. Mislim da su nedavno Amerikanci pripremili, da se nastavak dijaloga odvija na nivou ministara spoljnih poslova. Ne znam da li je to možda posljedica upravo Dačićevog stava.“

Za sada se sa sigurnošću ne može reći da li je u pitanju „probni balon“, ili  razrada smišljenog koncepta. Zbog toga, ali i s obzirom na okolnosti da su u porastu etnonacionalizam i populistički pokreti (o čemu smo pisali Bljerim i ja ranije) neophodno je otvoriti široku javnu raspravu o svim konsekvencama eventualne ponovne realizacije ovog koncepta. Možda ta rasprava pomogne da se građani podsete šta im je realizacija ove ideje donela u nedavnoj prošlosti.

A, u raspravi, trebalo bi se dobro promisliti poruku Olivera Ivanovića: „Podela je takozvano lako rešenje koje se sprovodi samo na mapi. U životu to rešenje nije moguće bez takozvanog rata ograničenog dejstva, što znači nove žrtve. Pojedinci izlaze sa ovom idejom zato što to kabinetski gledaju. Ne zamišljaju da se na toj mapi, ako se ona uveliča, mogu videti glave ljudi koji zbog toga mogu da stradaju. Prema tome, ja nisam za to da ’kosovski čvor’ sečemo. Jer, sve ove ideje: podela, priznanje, rat su laka rešenja koja neće doneti stabilnost i mir.“

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.