Odgovorite Đuriću

(FOTO: N1 screenshot) Milan Radonjić je novinar i autor iz Beograda. Radonjić je uradio jedan od poslednjih intervjua s Oliverom Ivanovićem, a deo intervjua objavljen je posthumno. Sarađivao je sa domaćim i inostranim štampanim medijima istražujući političku korupciju i organizovani kriminal. Do 2018. radio je kao reporter i specijalni dopisnik iz Kosovske Mitrovice za Balkansku istraživačku mrežu – BIRN. Od 1997. piše o Kosovu. Godine 2015. objavio je roman “Gubitak Orijenta” inspirisan istom tematikom.

Piše: Milan Radonjić

LIČNI STAV

„Sramni su pokušaji da se ubistvo Olivera Ivanovića dovede u vezu sa različitim stavovima tokom izborne kampanje za lokalne izbore 2017. godine,“ rekao je nedavno Marko Đurić na konferenciji za štampu u prostorijama SNS. Ovo je naravno tačno ali samo pod uslovom da kao različito mišljenje razumete optužbe onoga ko drugačije misli za izdaju nacije i prezir za ljudski život, baš onako kako je Ivanović bio karakterisan u kampanji defamacije u režiji SNS.

Direktor Kancelarije za KIM je istom prilikom istakao da je za vreme koje je Oliver Ivanović proveo u zatvoru Vlada Srbije učinila sve da se on oslobodi besmislenih optužbi. Sam Ivanović, u direktnom razgovoru sa autorom ovog teksta, nije se složio sa tom ocenom.

Ono što je Đurić zaboravio da kaže je da je nekih desetak dana pre no što je Oliver Ivanović uhapšen, njegov kum, saradnik ali i opozicioni kandidat za gradonačelnika Kosovske Mitrovice – Dimitrije Janićijević ubijen na kućnom pragu. Da mu je prethodno zapaljen automobil, i da je pucano na lokal u njegovom vlasništvu i da počinioci nikada nisu otkriveni.

Jednako lako Đurić previđa i zlokobnu činjenicu da je čitav niz političkih ubistava u ovoj zemlji identičan sa spiskom glavnih političkih protivnika njegovog stranačkog šefa. Od Slavka Ćuruvije, preko predsednika Vlade Srbije, Zorana Đinđića, sve do Olivera Ivanovića.

On se zato i ne pita koje to mračne snage stoje iza ove stravične koincidencije u kojoj se sve sami politički neprijatelji vladajuće stranke, zvala se ona Radikalnom ili Naprednom kad tad nađu na nišanu atentatora i bombaša, da svoje živote završavaju na ulici, ispred kuće u kojoj žive, ili ispred radnog mesta.

Da li on i njegov šef zaista misle da reči ne mogu da ubiju, da kanibalistički diskurs koji su od 2013. vratili u političko polje, sa time nema baš nikakve veze?

Koliko još krvnih žrtava ovo društvo treba da podnese da bi se neko naučio gde počinje civilizovani dijalog i kako se tretira različito mišljenje, posebno kada je ono zasnovano na činjenicama? Unutrašnji dijalog u kome samo istomišljenici imaju pravo na reč a oni koji drugačije misle i govore bivaju izbrisani, to svakako nije. Taj i takav diskurs je staljinistički, u kome reč i misao jesu dovoljan razlog za likvidaciju, prvo moralnu, a potom i fizičku.

Jer kao i mač, i reč može da ubije, u svrhu laži ali i istine.

Gde je odgovornost za izgovorenu reč i gde je granica ljudskosti, kada Vučićev bivši šef nagoni svog vozača da gazi preko ljudi koji protestuju, ili kad on sam bestijalno seiri nad mrtvim Dejanom Anastasijevićem, koji je preživeo atentat (nikada otkrivenih, a poznatih počinilaca). Gde je granica između medijskog i fizičkog atentata na jednu ličnost?

Ako to ne zna, neka nam odgovori ko je Olivera Ivanovića pratio i tajno snimao u toj istoj predizbornoj kampanji, pa te iste snimke predao Televiziji Most iz Zvečana, koju Vlada Srbije finansira milionima dinara srpskih poreskih obveznika.

Svaki ozbiljan istražitelj pokušao bi da sazna te činjenice. Zbog čega ga toliko uznemirava činjenica da je kosovski tužilac Hodža u intervjuu za NIN izjavio da usmerava svoju istragu i u pravcu kampanje defamacije protiv Olivera Ivanovića? Zbog čega razapinju i crtaju metu na grudima Rade Trajković zbog toga što je to primetila, i zloupotrebljavajući advokate osumnjičenih, objavljuju lažne informacije o iskazima svedoka istrage?

Neka odgovori Đurić čiji je saradnik bio pokojni Miloš Šćepanović, ubijen u Mitrovici iste noći kada je Oliveru Ivanoviću u posetu došao Aleksandar Šapić, a pristalice Srpske Liste demonstrirale ispred prostorija Ivanovićeve SDP. Ako već svoje izjave daje ispred murala posvećenom ubijenom Šćepanoviću, neka kaže šta je po njegovom mišljenju motiv tog brutalnog i tragičnog zločina, pošto je prema informacijama iz policije u Mitrovici, počinilac poznat, ali nedostupan organima gonjenja. Naime, upravo to ubistvo iskorišćeno je da se iz brloga laži televizije Pink blati Ivanović, doduše ne kao izdajnik, već samo kao neko ko nema ni trunku empatije za drugo ljudsko biće.

Dakle Ivanović je, kao neko ko ima različito mišljenje od vlasti, bio okarakterisan „samo“ kao ne-srbin i ne-čovek.

Neka odgovori zbog čega su on i njegov šef tvrdili da ne poznaju izvesnog Milana Radoičića iz Kosovske Mitrovice, sve dok nisu bili uhvaćeni u laži, i to upravo kroz reči mrtvog Olivera Ivanovića.

Neka odgovore zašto i danas obmanjuju celokupnu srpsku javnost prebacujući krivicu za sopstveni politički fijasko na ceo svoj narod. I to upravo na one koji se sa njima ne slažu, onda kada dođe vreme da se sopstvena propaganda sameri sa stvarnošću.

Vaši falsifikati stvarnosti koštaju nas preskupo. Gubitak kolektivnog vremena i svesti kao zajednicu, a pojedince koji u jednom malom, siromašnom društvu u kome laž ima autoritet vlasti, govore istinu – koštaju života.

Zato, odgovorite. U protivnom, neka vas je makar sram.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.