Odgovor Fadilju Ljepaji: Ljepaja demonizuje arhineprijatelja – pansrpstvo

LIČNI STAV: Miloš Damjanović

Elementarna je nepristojnost upadati u razgovor koji se vodi mimo vas. Ali kada je konverzacija javna i načelno konstruktivan razgovor metastazira u govor mržnje, građanska je dužnost i najveća etička svetinja priključiti se i sprečiti stranu u dijalogu, iz čijeg oralnog grotla, snagom vulkanske erupcije, izbija slepi odijum. Držeći se, one Ajnštajnove maksime – da svet neće biti uništen od onih koji čine zlo, nego od onih koji, svedočeći zlo, ne preduzimaju ništa, odlučio sam da se priključim polemici koja se vodi na Kosovo Sever portalu, između Fadilja Ljepaje i Slobodana Antonića.

Rešenje koje predlaže g-din Ljepaja, očekivano, nije nimalo inovativno. Duga je i bogata, nažalost, istorija nečovečnosti, obespravljivanja i zločina, na koju se g-din Ljepaja oslanja i iz koje pažljivo, poput zloduha, izvlači nehumana rešenja. Takozvana Pravoslavna crkva Kosova, koju priželjkuje g-din Ljepaja bila bi samo albanska verzija eksperimentalne Hrvatske pravoslavne crkve, patološkog izuma osmišljenog u glavama ustaša i nacista – bivših albanskih koalicionih partnera, čije bi patente albanska vrhuška da primeni i nakon 70 godina od pobede nad fašizmom. Ostaje samo nejasno da li je albansko društvo na Kosmetu ikada denacifikovano ili pred našim očima ksenofobija uveliko vaskrsava?! U istoj laboratoriji zločina nastala su i neka druga monstruozna ,,konačna rešenja“, Holokasut, gasne komore, Jasenovci, SS-divizija ,,Skender-beg“… pa bismo bili zahvalni g-dinu Ljepaji, da nas ne udostoji njegove konstruktivnosti. Sugerišemo mu, da se pozabavi rešavanjem gigantskih problema u svojoj zajednici, pa će radom na ,,društvenoj deponiji“ u svom dvorištu, decenijama kontaminiranoj šarenolikim kriminalnim komponentama, imati pune ruke posla. Čak i po odlasku u penziju.

Očigledno da je g-din Ljepaja, školovan za književnost, razvio u velikoj meri smisao za fikciju i bujnu imaginaciju, koju pretače i na polje nauke, što je ozbiljan propust. Neko mora g-dinu Ljepaji da objasni da polemisanje na naučnim osnovama ne ostavlja prostor za apsolutnu ,,slobodu govora“ i propagandne, ideologizovane elemente, što je još jedna, uža specijalnost maskomunikologa Ljepaje.

Ni potpisnik ovih redova, ni g-din Ljepaja, ne pripadaju SPC, pa su najmanje pozvani da govore u njeno i ime njene imovine i kulturne baštine. O tome treba prepustiti da reč iznesu ovlašćena i odgovorna lica iz okrilja SPC u čijim redovima g-din Ljepaja neće naći nijednog i nikakvog crnogorskog, makedonskog ili albanskog pravoslavca. Ali se meni, kao istoričaru po obrazovanju, daje za pravo, da iznesem stav i rezultate svoje struke. Istoriografija ne poznaje primere organizovanih i masovnih akcija posrbljavanja kosmetskih Albanaca, ali su zato, odavno dokumentovani procesi islamizacije i arnaućenja Srba na kosovskometohijskom tlu. Preporučio bih g-dinu Ljepaji da se distancira od jednostranih izvora, neretko pristrasne albanske provenijencije, na kojim jedino zasniva svoje tvrdnje. Uporište mu je na krajnje ,,klimavim nogama“ pa otud proistekle konstrukcije ne bi izdržale nijednu ozbiljniju kritiku profesionalnih istoričara. Najdobronamernije savetujem g-dinu Ljepaji da svoje skučene vidike i oskudno znanje, proširi konsultovanjem stručne literature, ne nužno srpskog autorstva, već međunarodnog porekla. Pošto, uveren sam da g-din Ljepaja a priori odbacuje sve što ima prizvuk srpskog, makar to bila i nauka, makar to bio i jedan Tesla!

Dušanov zakonik je proizvod srednjevekovlja, pa nije mogao ni imati asimilatorsku funkciju, kako to g-din Ljepaja, obogaćen atavističkom srbomržnjom, isprazno besedi. Očevidno, čega se pametan stidi, Ljepaja se ponosi. Nacionalizam i nacionalne kategorije, shodno tome i nacionalne asimilacije su plod i obeležje romantizma, čijih se lanaca g-din Ljepaja još uvek nije oslobodio. Robujući tako, iracionalnim, nacionalističkim pogledima g-din Ljepaja potiskuje faktografiju koja mu ne ide u prilog. A ona nedvosmisleno i nesporno svedoči o socijalnom karakteru srednjevekovnih društava, te o nepostojanju nacionalne svesti kod srednjevekovnog čoveka. Otuda, brojni primeri sklapanja brakova među pripadnicima vlastele različitog etničkog porekla, ali ne i primera matrimonije između feudalnog magnata i potčinjenog meropsa.

Iz jednog takvog feudalnog, mešovitog, srpsko-albanskog braka rodio se i Skender-beg, nacionalni junak današnjih Albanaca, kome uporno negiraju srpske korene. Bez nacionalne svesti, nijedan osvajač u srednjem veku, pa ni car Dušan, nije mogao da sprovodi prisilnu nacionalnu asimilaciju pokorenih naroda. Kako je srpsko srednjevekovno carstvo, posle Dušanove smrti ubrzo propalo, a Srbi do kraja srednjeg veka pali u osmansko ropstvo, iz koga će se osloboditi tek na osvitu prošlog veka, pitam se, kada su to Srbi nacionalno asimilovali Albance? U 20. stoleću možda, za vreme Kraljevine i socijalističke Jugoslavije? Neobjašnjivo bi onda bilo da pod udarom asimilacije broj Albanaca na Kosmetu konstantno raste. Asimilacije Albanaca nema nigde sem u mašti i iskrivljenoj predstavi albanske istorije Ljepajinog intelektualnog polusveta. Za sadašnje, buduće i srpsko-albanske međuodnose u prošlosti, nije kamen spoticanja nepostojeća asimilacija Albanaca, već njihova indoktrinacija. Dok god neodgovorni demagozi poput Ljepaje, utiču na kreiranje javnog mnjenja kosmetskih Albanaca, neće biti pozitivnih pomaka u međusobnom razumevanju i iskrenom pomirenju. Istina će Vas g-dine Ljepaja osloboditi, a laž oboleti!

Da pogledamo na čemu se baziraju nepotkrepljene tvrdnje g-dina Ljepaje i albanskih kolega o asimilaciji Albanaca. Postojanje polinimije kod srednjevekovnog čoveka na Balkanu, nije rezultat nekakve intenciozne i orkestrirane asimilacije, već radije interakcije, prožimanja i simbioze etnički, konfesionalno i jezički raznovrsnog balkanskog stanovništva. Srpske primese u onomastici balkanskog stanovništva odraz su i relikt uticaja dominantne srpske kulture, jezika i populacije u datim vremenskim okvirima, nikako ne nacionalne asimilacije, pojave nepoznate srednjevekovnom svetu. Priznanje g-dina Ljepaje da su kosmetski Albanci brojčanu kulminaciju ostvarili upravo za vreme srpske vladavine, može samo poslužiti na čast optuženoj srpskoj strani, jer je to najbolji svedok nepostojanja nikakvih masovnih i organizovanih homicida koje pominje g-din Ljepaja, ali ni proterivanja i nikad zaživelog programa o humanom preseljenju turskog življa iz Jugoslavije, dogovorenog sa Turskom, njihovom maticom, mentorom i pokroviteljem. Odgovornost za neostvareni dogovor, podjednako bi snosila i turska država, koju g-din Ljepaja, nonšalantno prećutkuje. U satanizaciji Srba, g-dinu Ljepaji ne smeta ni da se posluži nekim drugim subjektom, u ovom slučaju turskim.

Ilustrativan je i navod g-dina Ljepaje o simboličnoj srpskoj kolonizaciji na Kosmetu između dva svetska rata, kojeg unosi u kontekst greha druge strane. Da li to znači da je i ,,kolonizacija“ Italije od strane Arbaneša svojevrsan greh? I kome to smetaju živi ljudi drugog etničkog porekla, koegzistencija i deljenje istog životnog prostora? Jedino i samo nacistima.

Svesno g-din Ljepaja prećutkuje i viševekovne prilive Albanaca na Kosmet tokom osmanske okupacije i bujice albanskih emigranata, sa dobrodošlicom dočekane od srpskih suseda. Zahvalan za gostoprimstvo ukazano sunarodnicima, da li to znači da g-din Ljepaja, zahvalan za gostoprimstvo ukazano sunarodnicima radosno pozdravlja rezultat sukcesivnih genocida i progona nad kosmetskim Srbima u čitavom 20. veku – manje od 10% Srba na Kosmetu, na samom kraju, po Srbe najtragičnijeg, stoleća.

Proizvoljno zaključivanje je još jedno kvalitativno svojstvo g-dina Ljepaje. Mogu da razumem da je g-din Ljepaja pristrasan, da mu je košulja bliža od kaputa, ali zato ne mogu da se složim sa, na taj način proisteklim, neobjektivnim zaključcima. Preterano familijaran sa svojim saplemenicima, g-din Ljepaja od drveta ne vidi šumu! Osim ako tu šumu ne treba da poseče ili sagori u stihijskom požaru poput martovskog pogroma 2004. godine! Ili poput kakve šumokradice, prisvoji i otuđi od vlasnika. A jedna od brojnih žrtava takve fašizoidne politike je upravo srpska kulturna baština.

Naša generacija, ali i naraštaji prethodnih epoha, svedoci su tih divljačkih tretmana srpskog kulturnog nasleđa od strane koju zastupa i opravdava g-din Ljepaja. Ogledalo tog varvarskog tretmana su stotine demoliranih, oskrnavljenih i zapaljenih srpskih crkava, grobalja ali i objekata profanog karaktera. Ono što je, kakvom ludom srećom, preživelo ,,kristalnu noć“ na Kosmetu, sada je predmet planske promene identiteta, kojom rukovodi vlast u Prištini, svestrano podržana od albanske intelektualne elite. Ko još ne bi prisvojio baštinu svrstanu u UNESCO-v program ,,Pamćenje sveta“?! Poznato je da ko nema svoje, kiti se tuđim perjem. A g-dinu Ljepaji se, siguran sam omaklo, da posredno prizna nepostojanje albanskog sakralnog nasleđa na Kosmetu. Po g-dinu Ljepaji, džamije i tekije na tlu Kosmeta, uže Srbije i BiH izgradile su Osmanlije i shodno tome, deo su njihovog nasleđa. Stoga, po naopakoj logici i zakonitosti g-dina Ljepaje, ako na Kosmetu nema islamskih verskih objekata albanskog porekla, trebalo bi ih stvoriti. Naravno, na trenutno najlakši način – otimačinom! 

S tim u vezi, g-dinu Ljepaji treba objasniti da srpske vlasti nikada nisu prisvajale islamsku materijalnu baštinu. Za sve vreme trajanja na ovim prostorima, islamski verski objekti su bili u funkciji, aktivno korišćeni od strane islamske zajednice i vernika. Naprotiv, Srbija, SPC i srpski narod nisu ni u finansijskoj ni u bilo kojoj drugoj mogućnosti da raspolažu, očuvaju, zaštite, obnove ili povrate bezbrojnu sopstvenu kulturnu baštinu rasejanu širom Balkana, a permanentno ugroženu i na tlu Hrvatske, BJR Makedonije, Federacije BiH i AP Kosmeta, pa je iluzorna, suluda i besmislena, ali i krajnje maliciozna opaska izrečena sa Vaše strane, o nekakvom, navodnom srpskom otimanju islamske baštine. Nisam sklon da poverujem da niste upoznati sa činjenicom da islamskom verskom imovinom na srpskom tlu upravlja srpska islamska zajednica i da su džamije i tekije na srpskom tlu, i zvanično kategorisane u korpus bošnjačke kulturne baštine. Na osnovu moralno-intelektualnog profila g-dina Ljepaje, spreman sam da zaključim da je posredi ipak tendenciozna namera demonizovanja arhineprijatelja čije je ime pansrpstvo.

Na žalost g-dina Ljepaje, SPC nije politička organizacija koja će da menja svoje programe, statute i dogme prema instrukcijama iz svetskih političkih centara – Brisela, Vašingtona ili Moskve. Još više poražavajuće po g-dina Ljepaju je saznanje da SPC teško da je spremna da se odrekne drevnih, sa samom verom sraslih načela, zarad volje nekog srbofoba. O apsurdnim reformama SPC ne pita se ni Ljepaja, ni albanski narod na referendumu, a eksplicitno ne oni koji ne pripadaju svetosavlju. Ekskluzivno pravo na to ima samo i jedino, celovita, autokefalna SPC koja nije odstupila od svojih principa ni pod mnogo težim iskušenjima, pa ubeđen sam, neće ni sada. Zašto se g-din Ljepaja ne zabrine, da slični problemi ne postoje i među rimokatoličkom ili islamskom verskom organizacijom na Kosmetu? Možda i katolički Albanci sanjaju neku posebnu katoličku crkvu Kosova? Zašto slično rešenje ne nudi i u tom smeru? Možda i Goranci žele posebnu islamsku zajednicu na Kosmetu? Zašto velikodušni g-din Ljepaja ne ponudi ključ i za tu bravu? Ili je g-din Ljepaja dušebrižnik samo za Srbe, koji mu predstavljaju trn u oku. A kojima bi sa zadovoljstvom da zabije trn u zdravu nogu SPC organizma, amputiranjem njenog tkiva na Kosmetu. Regionalni pravoslavni mir će se uspostaviti pokajanjem i povratkom u okrilje SPC onih, koji su iz nje istupili, pod pritiskom, ucenama, pretnjama ili materijalnim stimulacijama sa strane. Uzrok trenutnog postojanja nesporazuma među postjugoslovenskim pravoslavljem, upravo je politika divide et impera i taktika separatisanja i dezintegrisanja SPC, koju su primenjivali svi osvajači na ovim prostorima, ali kojima je, svima odreda, SPC videla leđa, neka ne zaboravi to g-din Ljepaja. Slobodu savesti g-din Ljepaja ne poštuje, onda kada pravo na tu slobodu zahtevaju Srbi.

Ali, ne dajmo se zavarati da je g-din Ljepaja zabrinut za sudbinu Srba, za demokratiju u Srbiji, uzgred budi rečeno, stariju od albanske države, niti za evrointegracioni put srpske države. Njega duboko zabrinjava, nedavni albanski poraz oko članstva u UNESCO, poraz na međunarodnom polju. To je inicijalan korak u globalnim promenama koje sigurnim korakom nastupaju, a kojih se, sa razlogom, plaši g-din Ljepaja. Gubitkom prvorazrednog uticaja albanskog spoljnopolitičkog saveznika uzdrmaće se i iščeznuti anticivilizacijski projekat zvani – Republika Kosovo. Svestan toga, pojačala se uznemirenost g-dina Ljepaje, koju pokušava maskirati frenetičnim urlikom smrtno ranjene zveri!

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.