Piše: Nikola Stanković
Postoje trenuci kada, ako ćutimo, izdamo i sebe i one koje volimo. Trenuci kada reč nije oružje, već zakletva – da nećemo više okretati glavu.
Kako je moguće da se maturantski osmeh u Kosovskoj Mitrovici danas guši rukom policajca? Kako je moguće da u srcu mladosti, tamo gde treba da rastu snovi, niče strah? Da jedno dete kaže – „moram da budem oprezan jer je policija njihova“?
To nije samo dete. To je sin svih nas. A ta rečenica je rana cele zajednice.
Ali ova rana nije došla juče. Ona se godinama otvara i ne leči. Otvara je politika sile iz Prištine, administracija Aljbina Kurtija koja prema Srbima na Kosovu i u Metohiji vodi politiku sistemskog pritiska, poniženja i represije. Danas više nije reč o pojedinačnim incidentima, već o atmosferi straha koja se svesno proizvodi – kroz otimanje institucija, kroz nametanje „reda“ bez pravde, kroz ignorisanje svakog apela na razumevanje.
Ali – i to moramo reći jasno – nisu samo u Prištini odgovorni.
Jer ono što nas još više boli jeste ćutanje i praznina iz Beograda. Jer za te mlade ljude, za njihove roditelje i profesore, besmislena saopštenja Kancelarije za Kosovo i Metohiju ne znače ništa. Niti su ih štitila juče, niti ih štite danas.
Oni koji su predavali srpske institucije bez glasa naroda, oni koji su potpisivali sporazume koji su razorili temelje zajednice, ne mogu danas da se pozivaju na dostojanstvo koje su upravo oni pregazili.
Srbi na Kosovu i u Metohiji nisu problem koji se rešava u naslovima, niti broj koji se sabira u izveštajima. Oni su ljudi – sa imenima, snovima, decom i sećanjima. A danas im se po ko zna koji put poručuje da nisu svoji na svom. Da ih njihova država poziva samo kad treba da ih iskoristi za odbranu rejtinga i kao glasačku mašinu, ali ne i kad treba stati ispred njih.
Ovo je pitanje odgovornosti za ljude koji vode Srbiju. Država koja ne brani svoje građane – sve se manje državom može nazivati. I političari koji su trgovali institucijama i ćute pred represijom – moraju znati da su izgubili pravo da govore u ime naroda kog su ostavili. Tu mislim na vladajuću stranku u Srbiji ali i na njihovu ekspozituru na KiM.
Ali uprkos svemu – mladi ljudi na Kosovu i dalje koračaju. I dalje slušaju trube. I dalje sanjaju. I dok god njih ima – ni mi kao narod ne smemo ćutati i okretati glavu od ovakvih scena.
Zato neka znaju i Priština i Beograd: pravo na život bez straha, pravo na obrazovanje, na ulicu, na maturantsku šetnju – nije privilegija, to je osnov ljudskog dostojanstva.
I ako već država ćuti – narod ne sme.
Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. KoSSev nije autor teksta.
Proaktiv: Gest neopisive represije KP; Studenti: Maturanti ponosno nastavili svoj put
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
