O.Ilarion: Da ne težimo imaginarnoj sreći jer je ona u našem srcu

FOTO: Otac Ilarion/Manastir Draganac

„U Svetoj zemlji sam uvideo da se i u najskromnijem selu, bilo gde u svetu, na Kosovu i Metohiji posebno, čuva blagoslov Svete zemlje. Treba, paradoksalno, da odete na poklonjenje u Svetu zemlju da biste duboko uvideli da ta ista svetost postoji i u vašoj parohiji. To nas uči da ne treba da težimo imaginarnoj sreći koja je negde daleko, u inostranstvu, na drugom kontinentu, u budućnosti, nego je ona tu, u našem srcu, u ljubavi prema bližnjima i u produbljivanju odnosa sa Bogom“, za zagrebački portal P-net govorio je iguman manastira Draganac otac Ilarion.

Na Božić koji se proslavlja po Gregorijanskom kalendaru, a u susret pravoslavnom, govorio je sa Bojanom Munjinom o običajima sa Kosova, hrišćanstvu i Božiću.

„Silinu vere u konačnu pobedu dobra, bez obzira na sve muke i iskušenja, na Kosovu i Metohiji narod lakonski izražava kroz sintagme ‘slatki Bog’, ‘slatka crkva’, što sam uvek razumevao na način da i onda kada su svi parametri u životu jako loši, i dalje se ne odustaje od vere u Jevanđelje, vere u to da je sve dobro i da će dobro biti“, kaže o. Ilarion.

Od naroda učimo da, navodi dalje, kakva god drama da se odvija, sve je u osnovi dobro te nema prostora za patetiku i samosažaljevanje.

„To mi se urezalo u srce kada sam se, godinu dana posle okončanja sukoba na Kosovu i Metohiji, sreo sa starcima i staricama, povratnicima u selo Osojane u opštini Istok, sabranih oko zajedničkog kazana na goloj zemlji ispod UNHCR-ovog šatora. Pitao sam ih kako su, a odgovoreno mi je vedro uz osmeh: ‘Dobro je, a biće još i bolje’.”

U Jerusalimu je imao upravo iskustvo da se iza običnosti svakodnevice krije, kaže – „Božija sila“.

Izuzetno važna i večno aktuelna je pouka skromne vitlejemske pećine i njenih jasala: u jednostavnosti i u miru se Bog javlja. Ne u užurbanoj vrevi, ne u nemirnoj vrcavosti našeg razuma koji uvek traži novu senzaciju. Nestrpljivost i nemire treba da ukrotimo u sebi, da bismo, u dubini svoga bića, iskusili život na nebesima.

Za Manastir Draganac, u kojem bratstvo polako narasta, kaže da je uvek bio i ostao mesto susreta, čak i u vremenima kada nije bilo u njemu monaha.

U muzikalnom kraju kosovskog pomoravlja, oko njega se narod okuplja, lomi hleb i igra kolo. I moli.

„Manastir je uvek bio mesto utehe, duhovnog i telesnog isceljenja. Poslednjih godina broj monaha i iskušenika se uvećao te nas je sada više od deset. Trudimo se, koliko je to u našoj moći, da budemo gostoprimljivi, da bi narod osećao da je dobrodošao. Osnovno iskustvo koje bi ljudi trebalo da ponesu iz crkve jeste da je to zaista Očev dom, u kome smo radosni i bezbrižni kao deca u roditeljskom krilu“.

Potrebno je da pokažemo malo dobre volje, da otvorimo crkvu, da pozdravimo narod, porazgovaramo sa njim, da se zajedno pomolimo – da bi se dobilo trostruko više zahvalnosti i ljubavi sa njihove strane, poručuje iguman Ilarion.

Svedoči da eparhija Raško-prizrenska doživljava preporod, od Bogoslovije “Svetih Kirila i Metodija” u Prizrenu, do parohija i manastira koji žive sve punijim liturgijskim životom.

U manastiru Draganac se unazad nekoliko godina organizuju međunarodni volonterski kampovi za studente širom sveta. U njima je bilo i hrišćana i muslimana, Srba i Albanaca, Francuza i Turaka, Amerikanaca i Španaca, Čeha i Italijana, kao i Hrvata, nabraja otac Ilarion.

„Sa svima smo ostvarili divno prijateljstvo i još uvek se sa radošću srećemo“, dodaje.

Takođe, sela, u koja je srpski živalj potisnut iz gradova nakon ’99, na čudesan način se urbanizuju i razvija kultura, svedoči o.Ilarion, koji je u svom svetovnom životu (Rastko Lupulović), bio jedan od najznačajnijih srpskih mladih glumaca i muzičara, iako vrlo mlad tada, već dobitnik prestižnih umetničkih nagrada.

„Sada u selima oko Gnjilana, Vitine ili Kosovske Kamenice imate vrlo aktivne srpske zajednice: kulturno-umetnička društva, muzičke škole, radio i TV stanice. Dom kulture u Gračanici svojim repertoarom može da bude konkurent mnogim prestoničkim pozorišnim i filmskim scenama. Ukratko, možemo da kažemo, zajedno sa pesnikom, da se danas na Kosovu i Metohiji domovina brani lepotom, i čašću i znanjem. Domovina se brani životom i lepim vaspitanjem”.

On naglašava da episkop Teodosije, zajedno sa igumanom manastira Visoki Dečani, arhimandritom Savom Janjićem, uz sveštenstvo i vernike eparhije, stvara duhovni ambijent u kojem se istovremeno i čuva tradicija i brani istina.

„Ali na takav način da je naša poruka upućena svim ljudima dobre volje. To prepoznaju mnogi ljudi sa Zapada koje smatramo iskrenim prijateljima, a nemali broj njih je primio pravoslavlje“.

Za hrišćanstvo kaže da ono nije „puko moralisanje“ ili „tek lepo ponašanje“, već dinamično traganje i drama „hvatanja ukoštac sa Bogom“, odakle sledi radikalna promena naših stavova, nakon čega se ulazi u jednu sasvim novu realnost.

„Veoma je bitno, sa druge strane, da naša propoved ne bude namenjena samo nacionalnom klubu nego da poruka mira, koju šaljemo, bude univerzalna i razumljiva. U suprotnom gubimo izvorni hrišćanski identitet“, poručio je otac Ilarion.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.