Novinarski krem iz albanske zajednice u izveštavanju veliča samo svoje vrednosti, u tome se razlikujemo

Živimo u veoma opasnom medijskom vremenu i sredini u kojoj se kolege iz velikih medija opasno igraju narativima, ocenio je urednik Radio Goraždevca Darko Dimitrijević. Uz napomenu da nisu svi mediji takvi, te da postoji velik broj časnih novinara, Dimitrijević je ipak ukazao na to da u Prištini i Beogradu postoje velike medijske kuće koje zloupotrebljavaju uticaj na javno mnjenje kontaminacijom javnog prostora, uz proizvodnju specijalnih propagandnih programa.

„Opasno je kada mediji i posebno novinari imaju u svakodnevnom izveštavanju političku agendu“, upozorio je Dimitrijević u razgovoru za KoSSev, navodeći dalje:

„A svedoci samo da, ukoliko uključite televiziju, kod beogradskih medija puna su usta svim prezenterima i voditeljima ‘tzv. Kosovo’, ‘tzv. premijer’, ‘tzv. predsednica Kosova’, tzv. ono-ovo… A sa druge strane, portalima, medijima iz Prištine su usta puna ‘tzv. Kancelarija za Kosovo’. Metohiju- ne daj Bože neko da spomene, bez obzira na to što je sa njom to pun naziv jedne institicije“.

Kaže da ukoliko političar nekog nazove ‘tzv.’, to bi se moglo doživeti kao legitiman izraz, ali ne i ukoliko to učini novinar.

„Ako to uradi novinar, to nije nikakva činjenica, već politički izraz da unizi onu drugu stranu. Novinari ne bi trebalo da koriste takve termine“, naglasio je.

Ipak, ovo je samo jedan od primera kako novinari utiču na kontaminaciju javnog prostora i komunikaciju između dve strane, ali i, kako ocenjuje dalje Dimitrijević, još gore:

„Truje obične ljude da upravo veličaju svoju, a da mrze onu drugu stranu umesto da se bave činjenicama, istinom i javnim interesom. Toga je najmanje, na žalost, u tim velikim medijima sa najvećim uticajem“.

„Da otruju jednu ili drugu stranu – srpski ili albanski narod. Očigledno da su u službi političkih centara moći“, ovako je za KoSSev opisao nečasnu ulogu pojedinih veliki medijskih kuća urednik Radio Goraždevca.

„Ako govorimo o medijima iz Beograda, oni veličaju sve ono što radi vlast, druga strana ne valja ništa, oni su loši, ali sa druge strane iako ne znaju svi albanski jezik, mi koji ga poznajemo možemo da vidimo da i na toj strani imamo veličanje i vlasti i svih odluka koje donosi Priština da su ‘pobedničke’, a da druga strana opet ne valja ništa“.

Veliki mediji šire toksične narative

Sredinom februara misija NATO na Kosovu – KFOR, demantovala je vest portala „Indeksonline“ koju je preuzeo niz portala na albanskom o navodnom ulasku srpske vojske na Kosovo.

Naslovljena kao „Ekskluzivno/ Sumnja se da su srpske snage ušle na teritoriju Kosova, građanin kaže da su u njih uperili pištolj (SLIKA)„, portal „Indeksonline“ se poziva na izjavu „jednog građanina“, koji je, navodno prolazeći selo kod Podujeva, na punktu Kfora, navodno video srpske snage koje su u njega „uperile puške“, kada ih je on spazio. Ovo je potom demantovano.

A upravo ovakve tekstove kojima se lažnim informacijama neposredno podstiče etnička mržnja ili strah od drugog naroda, Dimitrijević ocenjuje kao opasnu situaciju, tim pre što su sećanja sveža na to kakvu su neslavnu ulogu mediji odigrali u pokretanju i širenju etničkog nasilja 2004.

Spinovanje, zamena teza i činjenica su jako opasni, pogotovu kada se radi o problemima i temama koje imaju etnički kod u sebi, upozorava Dimitrijević.

„Postoji značajan broj građana kod kojih je prisutna visoka doza straha, žene, deca, osobe sa invaliditetom. Imate Albance koji prate medije u Beogradu. Televizije iz Beograda se prate u čitavom kosovskom društvu. Kada to neko gleda to može da izazove nesagledive posledice kod običnog sveta. Težina takvih vesti je ogromna“, kazao je, navodeći i konkretne primere.

Posebno ga brine izostanak odgovornosti, odnosno nepromišljanje o posledicama koje takve netačne vesti mogu da odigraju na građane i zajednice.

Štaviše, on ukazuje na to da medijske kuće koje sistematično objavljuju spinovane, netačne i propagandne informacije su direktno ohrabrivane od strane političkih grupa da na takav način izveštavaju.

U Beogradu, način na koji izveštavaju prorežimski mediji i tabloidi ide neposredno na korist Aleksandru Vučiću i SNS, dok u Prištini takve informacije su na korist premijeru Aljbinu Kurtiju i Samoopredeljenju, ukazuje dalje Dimitrijević.

„Cilj je prikazati jednu (svoju) stranu kao superiorniju, nadmoćniju. Imali smo situacije gde su briselski sporazumi predstavljani kao pobeda od 5:0, a posle i 10:0. Imamo da se u albanskim medijima i na društvenim mrežama kosovski premijer predstavlja kao lav. On se sada bori za nešto, pa čak je i predsednik Srbije upoređivan sa nekim vrstama životinja. To je potpuno nenormalna situacija gde oni koji bi trebalo da se bave suštinskim temama po život građana i da sednu i razgovaraju, to ne čine, dok mediji prenose samo njihove izjave o spektakularnim velikim pobedama. Nakon sednice SB UN obe strane su predstavljale kao pobedu, srpska je predstavljala pobedu Vučića, sa druge strane izveštaj o atentatu na Kurtija. Dakle, to što rade takvi mediji jeste da predstave ‘svoju’ stranu kao superiornu bez obzira na to što novinari ne bi trebalo da imaju svoju stranu, već istinu, činjenice i javni interes kao glavni cilj“.

Ozbiljni mediji će sa druge strane, kako ukazuje Dimitrijević, postaviti pitanje o tome kako se pobedilo sa 5, ili 10 nula, šta to znači za građane, koliko blagodeti osećaju, koliko su građani dobili iz svih tih pregovora.

A takve medije, Dimitrijević vidi kod manjih redakcija, koji raspolažu sa manje resursa od na žalost, ne kod velikih, poput redakcija na srpskom jeziku na Kosovu, koje slove za urendički nezavisne.

„Ja mislim da je to jedina svetla tačka kada je u pitanju taj javni prostor u srpskim sredinama na Kosovu i u Metohiji, naravno, jer da nije vas nekoliko ovde u Mitrovici, ili nas u Goraždevcu, ili Radija KiM na centralnom Kosovu, zapravo mnoga pitanja bi ostala i dalje obavijena velom tajni. Ali opet kažem, mi smo male medijske kuće i ne možemo onoliko koliko mogu oni koji imaju ogromne resurse, koji mogu po dubini da se bave mnogim temama i naravno da rade na tome“.

Kao posebno pozitivan primer, Dimitrijević je izdvojio zajedničku rubriku ‘Netačno’, koju realizuje više redakcija na srpskom jeziku zajedničkim snagama. „Čak, mnogi ljudi koji ne žive ovde se zahvaljuju i kažu da imaju jasniju sliku oko medijskog izveštavanja o Kosovu. Možda ova rubrika nije napravila epohalni rezultat u borbi protiv proizvodnje lažnih vesti, ali mislim da ta rubrika šalje jasnu poruku. Ukazuje na to ko su zapravo oni koji šire dezinformacije o Kosovu, a ko su oni koji posvete mnogo više pažnje, vremena truda, a sve to iziskuje ozbiljnu posvećenost da se situacija prikaže onakvom kakva jeste, a što je još važnije – to je u skladu sa etičkim kodeksom i medijskim standardima“.

Uvesti program edukacije medijska pismenost u školama

Retki su građani koji mogu da steknu svoje mišljenje na osnovu više izvora i provere činjenica, ukazuje dalje Dimitrijević.

„Mislim da su najuticajniji mediji glavni krivci da se veruje svemu onome što se objavi na televiziji bez da se to proveri iz nekog drugog izvora, na drugom kanalu ili drugom mediju“.

Iako primećuje da ima pomaka, te da se sami novinari i urednici bave programima medijske pismenosti ipak mahim iz nužde, medijske pismenosti nema u svim slojevima društva, objašnjava dalje Dimitrijević.

Kakvo je rešenje?

Dimitrijević ukazuje na to da je problem sistemske prirode, i da bi stoga trebalo da zavredi mnogo više pažnje, pre svega kroz programe medijske pismenosti.

Pozitivnim ocenjuje napored upravo malih redakcija koje uz redovno izveštavanje i sprovode programe medijske pismenosti ka javnosti, što kroz otkrivanje dezinformacija i spinova i ukazivanje na njih, što kroz druge programe edukacije.

„To uvek ima efekta. Naravno, potrebno je mnogo više resursa da bismo se borili protiv toga, ali je značajno to što ukazujemo na lažne vesti, dezinformacije, spinove, klikbejtova“.

Međutim, naglašava dalje, da je potrebno da se medijskom pismenošću bavi pre svega tamo gde ima mnogo više prostora, ali gde ima i najmanje: U osnovnom obrazovanju – školama i institucijama.

„Iako tamo ima dosta prostora da se govori o medijskij pismenosti, tamo ga ima i najmanje. Nužno je da govorimo o medijskoj pismenosti, ali o tome se tek najmanje govori“, poručuje.

Takođe, ni medijska pismenost ne može da pomogne ukoliko oni koji šire dezinformacije ne snose posledice, a ako to ne čine političari, postoje instutucije čiji je to posao.

‘Luksuz’ dva puta ponovljene greške: Novinari ili nacionalni radnici?

17. marta obeleženo je 20 godina od Martovskog pogroma, najvećeg etničkog nasilja koje se na Kosovu dogodilo od dolaska međunarodnih snaga bezbednosti. Neredi u srpskim sredinama južno od Ibra 2004. godine počeli su dan nakon što su se u reci Ibar u selu Čabra na Severu Kosova utopila trojica dečaka.

Kosovski mediji su o tome izvestili kao etnički motivisanom zločinu, navodeći da su stradale dečake jurili Srbi sa psom. Pozivali su se tada na izjave preživelog dečaka, što se na kraju ispostavilo da nije tačno, što je potvrdilo više relevantnih domaćih i međunarodnih adresa. Kao posebno pitanje tada se otvorila uloga medija, da bi, uprkos svemu, i 20 godina kasnije, ovog 17. marta, Radio Televizija Kosova (i na srpskom i na albanskom jeziku) praktično ponovila interpretaciju događaja i povod za Martovski pogrom. 

U međuvremenu, vest je u redakciji RTK na srpskom jeziku korigovana, a zaposleni, od novinara pa do urednika, u njoj su se od navoda distancirali.

Ipak, to što RTK po drugi put radi nešto slično, za Dimitrijevića je neprihvatljivo, ali i tužno i žalosno što je isto objavio i portal na srpskom.

„Ali je sa druge strane tužno i žalosno to što RTK2 kanal na srpskom jeziku ima portal koji kontroliše RTK. Dakle, nemaju svoju uređivačku nezavisnost. Šta su uradili ljudi koji su vodili taj kanal? Jesu li se oni borili da taj kanal dobije svoju uređivačku nezavisnost, pa kada se desi onaj slučaj poput onog u Banjskoj, direktor ne dobije suspenziju zato što nije koristio narativ kakav koristi premijer i kosovska vlast“.

Uz značajnu kritiku na ulogu velikih tabloidnih i režimskih medijskih sistema u Beogradu, Dimitrijević je, sa druge strane, kako kaže, „potpuno obeshrabren“ time što i na Kosovu „novinarski krem“ iz većinske zajednice nije osvešten o sopstvenom nedostatku profesionalnog izveštavanja.

„Bukvalno veliča ono što je deo vrednosti samo jedne zajednice – albanske. To, recimo nije slučaj sa novinarima koji žive i rade na Kosovu a izveštavaju na srpskom. U tome je naša razlika“, kaže.

Ocenjujući situacija gotovo kao „katastrofalnu“, Dimitrijević ukazuje na etničku podeljenost između medija koji izveštavaju na srpskom i albanskom.

„Nema mnogo dodirnih tačaka, ali ima svetlih primera, poput onog kada su se dešavali incidenti u Zvečanu, deo kolega redakcija na srpskom bukvalno je spasao život kolegama iz albanskih redakcija“.

Iznosi primer i nedostatka tolerancije koji se primećuje i kod samih novinara, od toga na koji se način sagledava ogranak UNS-a na Kosovu iako je uredno registrovan, do jezika koji se koristi.

„Meni kao novinaru nije nikakav problem kada neko kaže da živi u Dukađiniju, ali ja vidim da nekim kolegama jeste problem kada ja kažem da živim u Metohiji. Ako region Dukađini može da stoji kao geografska odrednica na sajtu RTK koji pokriva, zašto ja ne mogu da koristim Metohiju kao geografsku odrednicu?!“ – ukazuje Dimitrijević uz pojašnjenje da to što govori nema nikakve veze sa politikom.

Da li redakcija želi da joj novinar postane vest?

U razlikama postupanja redakcija na albanskom i na srpskom jeziku, ukazao je i na još jednu „čudnu situaciju“, u kojoj male urednički nezavisne srpske redakcije vode računa kada treba da izveštavaju u nemirima ili protestima Albanaca, pa ne šalju mlade kolege, i one koji ne govore albanski jezik, ili nisu prošli obuku za krizno izveštavanje, ali to nije bio takav slučaj kada su velike prištinske redakcije slale mlade novinare na Sever da izveštavaju o kriznim događajima.

„I onda kada se nešto desi, kukamo. Svakako da jeste za osudu. Oni koji napadaju novinare, neupitno je da treba da odgovaraju. Ja mislim da trebaju da odgovaraju, ali sa druge strane, mislim da je odgovornost i na urednicima kada šalju svoje novinare. Pobogu, ne šalju ih na koncert filharmonije, već u krizno područje ili da izveštavaju o kriznim situacijama“, kazao je, dodajući da je neophodna obuka za izveštavanje u kriznim situacijama.

„U ovakvim slučajevima, imam utisak kao da neko želi da se nešto takvo dogodi, pa da se o tome izveštava, da to postane vest. Dakle, mnoge strane su čudne, i kada je u pitanju ta medijska scena na Kosovu, mislim da izuzev medija koje sam naveo na srpskom jeziku (mali urednički nezavisni mediji), većina medija na albanskom jeziku ima jako toksičan narativ kada je u pitanju srpska zajednica i izveštavanje o Beogradu“, naglasio je Dimitrijević.

Vrednost čisto etnički nacionalnog društva, umesto građanskog

„Ako hoćemo da stvorimo jedno interetničko, građansko društvo u kojem svi imaju jednaka prava, ne možete glorifikovati neke stvari, poput zločina koji su se dešavali, veličati određene formacije, poput KBS/OVK koje nose zastavu Etničke Albanije, promovisati to kao veliku društvenu vrednost, a pri tom se glavnim komandantima te formacije koja je učestvovala u sukobu na Kosovu sudi za najteže zločine. To nije ni profesionalno. A često imamo situaciju da mnogi političari i mediji upoređuju te dve formacije kao naslednike, čak i policiju. Ali ne možemo reći da jedno vojno lice – da ga tako nazovemo, ili pripadnik Kosovske policije, nosi amblem velike Albanije. To nije odraz građanskog društva na Kosovu i mislim da je to samo jedan pokazatelj koliko smo mi kao mediji i kao novinari podeljeni po tim etničkim linijama. To nije dobro jer opet kažem, to nije vrednost građanskog društva. To je vrednost čisto etnički nacionalnog društva koje se promivše sa jedne strane“.

Ponavljajući ozbiljnost štetnog uticaja velikih medijskih sistema i u Prištini i u Beogradu, Dimitrijević poručuje da odatle, na žalost, „najmanje dolazi racionalan glas“, već da se radi o „specijalnog vrsti propagande“.

„Vi imate čitave debate u studijima Beogradu i Prištini koje se bave onom drugom stranom, razne analitičare, ratne komentatore, poznavaoce prilika, a najmanje aktera o kojima se govori, kosovskih Srba. E u tome se ova naša medijska koalicija razlikuje od tih koji proizvode takav sadržaj“.

Na žalost, i te medije koji izveštavaju na albanskom i medije iz Beograda, srpski narod na Kosovu zanima samo onda kada se desi neka nevolja, jako loše i nešto što je u političi atraktivno i jednim i drugima, ali što svakako širi ogromnu mržnju i netrpeljivost

Kao primer toga Dimitrijević je ukazao na imidž koji je Kosovska policija izgubila kod mladih Srba, jer se ona više ne doživljava kao formacija koja štiti građane, već kao „neprijatelj koji upada u srpske sredine sa svojim ministrima“.

„To je sve deo jedne propagande koja narušava vrednosti građanskog društva, u cilju promocije macionalizma i nacionalnih vrednosti a svi znamo da na Kosovu živi 9 zajednica“, dodaje.

Važno progovoriti o uticaju centara moći na mejnstrim medije

Dimitrijević je na kraju razgovora istakao važnost otvaranja razgovora uticaja centara moći i političkih stranaka na medije, kao veze sa građanima.

„Mislim da čitav ovaj region, upravo zahvaljujući tome, klizi u totalitarno društvo, gde oni koji misle drugačije ili žele da iskažu drugačiji stav će imati sve manje i manje prostora, posebno kod mejnstrim medija“, ističe Dimitrijević.