Nova prilika za Veliki sporazum

Pokretanje debate u dnevnom listu „Blic“ o odnosima između Srbije i Kosova, o odnosima između Srba i Albanaca, svakako predstavlja dobro, pozitivno dešavanje koje bi u svakom slučaju trebalo da doprinese stvaranju prikladnijih okolnosti za zaokruživanje briselskih razgovora i za postizanje Sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.

Jedna stvar bi, ipak, morala biti jasna, kako u Beogradu, tako i u Prištini: Ako rukovodstvo u Srbiji i na Kosovu misli da ovakve debate mogu da proizvedu konsenzus u srpskom i kosovskom društvu o Velikom političkom sporazumu (i istorijskom), onda ti političari ne znaju baš puno šta je politika.

Rukovodstva Kosova i Srbije se nikako ne mogu nadati da će u Briselu doći do željenog cilja – do potpisivanja međunarodno obavezujućeg Sporazuma o normalizaciji odnosa, uz napredovanje pod pritiskom javnog mnjenja na Kosovu i u Srbiji, kroz iznošenje mišljenja i sugestija akademskih i intelektualnih krugova, itd, itd.

U stvari, može i treba da se desi suprotno: Pametni, hrabri i pragmatični lideri Kosova i Srbije treba da, uzajamnim odnosima – ponude drugačiju budućnost, ostavljajući za sobom, jednom za svagda, tragičnu prošlost i istoriju. Ovi lideri trebalo bi da pripreme drugačiju politiku, koja bi sa svojim evropskim i zapadnim svojstvima omogućila potpunu srednjoročnu normalizaciju i dugoročno pomirenje između Albanaca i Srba, Kosova i Srbije.

Još jedna stvar koju bi trebalo razumeti (nadam se) tokom ove, svakako korisne, debate koja se sprovodi u Blicu: Vreme ne može da se vrati unazad, događaji ne mogu da se izbrišu, procesi na Kosovu i oko Kosova (u bivšoj SFRJ) su nepovratni. Više nije red govoriti ni o varijantama izgradnje odnosa između Kosova i Srbije prema modelima Alandskih ostrva, Južnog Tirola, Hong Konga ili čak podele, ili razmene teritorija između Kosova i Srbije, menjajući njihove granice. Ove „političke i diplomatske vežbe“ su, prosto, gubitak vremena, kako na Kosovu, tako i u Srbiji. Vreme za „vežbe“ ove vrste je prošlo, jednom i zauvek.

Takođe će biti greška ako jedni drugima nameravamo da držimo istorijske lekcije o našoj prošlosti koja se ne može promeniti. U stvarnosti, u ovom aspektu, u stvari bi bilo dobro da jednom zauvek odvojimo mit od stvarnosti na Kosovu, 'razvedemo' istoriju proizvedenu iz političkih projekata – od svrsishodne politike, i odvojimo današnju politiku od svog onog istorijskog nasleđa koje svakako predstavlja preveliko breme za sadašnjost i budućnost odnosa Kosova i Srbije.

Kosovu i Srbiji nije potreban samo jedan veliki Sporazum o normalizaciji odnosa. Kosovo i Srbija svakako imaju potrebu za unutrašnjim, sveobuhvatnim promenama, čak dramatičnim, koje će kosovsko i srpsko društvo osloboditi da prodišu, menjajući obrazovne nastavne planove i programe, nudeći drugačiji civilizacijski i kulturni ambijent, i sprovodeći veliku debatu kako bi narodi i društva, na Kosovu i u Srbiji, trebalo da se približe, sa ciljem stupanja u potpuno novu etapu, koja, na primer, na početku može da sadrži transformaciju, a kasnije i veliko pomirenje između Nemaca i Francuza u Evropi.

U ovom kontekstu, ukoliko se nešto slično bude dogodilo između Kosova i Srbije, kao i između Albanaca i Srba, ovakav razvoj istinski može da predstavlja pokretnu snagu korenitih promena politika u ovim predelima Zapadnog Balkana.

Budući odnosi Kosovo-Srbija, ukoliko istinski želimo da dođemo do stadijuma normalizacije odnosa među nama, treba da se oliče, između ostalog, sa tri kontinuiteta i dva diskontinuiteta u ovim odnosima.

Prvo, neizbežno je postojanje kontinuiteta srpskog naroda na Kosovu. Ovaj kontinuitet se ne može ojačati bez ekonomske, kulturne, obrazovne, socijalne perspektive i bez potpunog oživljavanja svih zakonskih i ustavnih garancija Kosova za srpsku zajednicu.

Drugo, neophodno je da postoji kontinuitet, veza između srpskog kontinuiteta na Kosovu i kulturne i verske baštine na Kosovu, pre svega Srpske pravoslavne crkve. I ovde, posebnu ulogu ima doslovno sprovođenje Sveobuhvatnog sporazuma predsednika Ahtisarija za Kosovo.

Treće, spremnost države Srbije da na sve moguće načine podrži ova dva kontinuiteta, kao što je predviđeno u Predlogu predsednika Ahtisarija, a pozdraviće kosovski organi.

Sada je red na diskontinuitet.

Što se tiče ovog prvog, ono što naglašava kraj svake državne veze između Kosova i Srbije, ne verujem da treba uopšte elaborirati o čemu je reč ovom prilikom. Sve je ovde okončano juna 1999.

Drugi diskontinuitet je u stvarnosti suština briselskih razgovora – sada već skoro pet godina. Govori se o okončanju funkcionisanja državnih struktura Srbije unutar teritorije Kosova, kao jednog od ključnih elemenata Opšteg sporazuma između Kosova i Srbije.

U svakom slučaju, i debata koja se odvija u Srbiji ukazuje da se priprema novi momentum za davanje epiloga Briselskom dijalogu. Ako se i ovaj put ne iskoristi ukazana prilika, plašim se da će doći do regresa u odnosima između Kosova i Srbije, Albanaca i Srba.

Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.