Niko ne štiti Natašu

Pre nekoliko dana jedina Srpkinja među 1.000 Albanaca u Brežaniku jedva izbegla linč dojučerašnjih komšija.

Nataša Marković iz sela Brežanik kod Peći pre desetak dana jedva je izbegla linč od strane Albanaca. O ovoj ženi, heroju i simbolu srpstva u opustošenoj Metohiji, čuje se tek kad novinari podignu glas i tada je se sete oni na vlasti, bilo da je reč o Srbima koje je postavio Beograd, o Prištini ili o Euleksu, koji uporno potencira vladavinu prava.
 
Živi u tuđoj, komšijinoj kući, jer je njena u vreme rata 1999. godine sravnjena sa zemljom. Preživela je golgotu sa sestrom Slobodankom, koja je, zbog nebrige onih koji bi trebalo da brinu, pre dve godine umrla, jer za nju nije bilo insulina, a hranile su se samo mlekom svojih dvadesetak koza.
 
Tuguje Nataša za sestrom, a umesto pomoći, svakodnevno je napadaju Albanci iz sela Lođa, iz familije Šalja, čiji je predstavnik jedan od glavnih u policiji u Peći.
 
"Krenula sam do šume, poterala koze i naišla na zasedu. Grupa mladića, Albanaca, nasrnula je na mene, počeli su da me tuku, a ja sam, u nemoći, pokušavala da se otrgnem, pa im je tako i moja jakna ostala u rukama. Vrištala sam, iako sam znala da me niko neće čuti, jer su u šumi bili samo oni koji su hteli da me linčuju. Uspela sam, ni sama ne znam kako, da stignem do asfaltnog puta. Nekako sam se spasila," uznemireno priča Nataša Marković, koju u poslednje dve godine često zovemo da proverimo da li je živa i da je pitamo za oronulo zdravlje.
 
Uvek ista priča – ne pomažu joj ni Srbi koje je Beograd postavio u opštini Peć izmeštenoj u Goraždevac. „I oni mi podmeću nogu”, kaže. Posle napada, pozvala je policiju, a policajci su došli tek dva sata kasnije.
 
Terali su, kaže, šegu s njom. Obraćala se i glavnome u Peći, a on je uputio na srpske policajce u Goraždevcu, koji su obećali da će je svakodnevno obilaziti dva puta dnevno, ili da će nadomak kuće u kojoj Nataša živi, biti danonoćno stacionirani.
 
"Kada je u patroli dvoje policajaca čija imena neću da pominjem, oni i dođu. Tada sam sigurna, ali ostali – niti me vide, niti dolaze. Ne vrede moje molbe, surova istina koju im ispričam, i koju svi znaju, ne vredi ni što sam se obraćala predsedniku privremenog veća u opštini Peć – gospodinu Dimitrijeviću. Svih ovih godina ignoriše me i on, kao i komandir policije koji sedi u Goraždevcu. Nemam pomoći niotkud. Dolazio je pre nekoliko dana jedan gospodin iz Euleksa, Italijan, tek sam se posle setila da je dolazio i dok mi je sestra bila živa. Nije hteo ni da me sasluša. Zauzeo je takav stav da je bilo uzaludno sve što sam rekla. Obraćala sam se i Slobodanu Petroviću u Prištini, koji je u vladi Kosova, a on me uputio na predstavnike Srba u Goraždevcu. Izgleda da meni neće da pomognu ni Srbi u Prištini, ni Euleks, a ni Beograd," priča Nataša Marković, koja je, kako kaže, našla jedan „ćošak” kako bi s nama mogla da obavi razgovor dok se nad njenim Brežanikom i celom Metohijom spušta mrak od kojeg ona punih 15 godina strahuje, sama bez ičije pomoći, sa svojih nekoliko koza za koje ni sama ne zna kako ih hrani.
 
Prima Nataša socijalnu pomoć, šalje joj Beograd, ali još je nepoznato ko je falsifikovao njen potpis, jer su i vašem novinaru u kancelariji za Kosmet kazali da oni imaju papire da je od 2008. do 2012. socijalna pomoć isplaćivana i Nataši i njenoj sestri Slobodanki.
 
Nataša tvrdi da nikada taj novac nije dobila, neko se poigrao, zlonamerno, njenim i sestrinim imenom, a „misteriju” je pokušavala da reši u Centru za socijalni rad u Kosovskoj Mitrovici. Na pismeni zahtev da joj odgovore zašto su ona i njena sestra prevarene, zašto je obmanut Beograd, ko je koristio njeno ime i njen novac, dobila je „nesuvislo obrazloženje”.
 
"Tražila sam da me primi tadašnji direktor Centra, odbio je, ali ja i dan danas pokušavam da uđem u trag onome ko je obmanuo i mene i celu državu," kazuje ova žena, kojoj su učestali napadi i smrt sestre natovarili bolest na vrat, a koja lepu reč i reč utehe ima jedino od svoje prijateljice koja živi sama u Peći.
 
"Pre desetak dana, kada sam napadnuta, kada su na mene jurišali kao zveri, sklonila sam se kod prijateljice u Peć. Policija je došla kod nje, tražili su da me vrate kući, ali ja nisam htela – jer nisam smela. Natezanje je potrajalo jer su dva policajca bila uporna da sednem u policijski auto. Ovakav život nije život. Ali ja iz svog Brežanika neću nigde, tu je moje imanje, tu je moj dom, ako treba i životom ću ga platiti," kroz suze govori Nataša Marković, stamena i veoma inteligentna žena, svojevremeno student Beogradskog univerziteta, žena koja govori šest jezika, koja je nekada, kao jedna od lepših Srpkinja iz Peći bila i na naslovnim stranicama modnih časopisa.
 
Pitanje je kada će joj kuću popraviti, jer je materijal koji je Beograd obezbedio otišao na drugu stranu, mada su srpski predstavnici u Goraždevcu „evidentirali da je materijal dopremljen”.
 
Sama obrađuje nešto baštice ispred kuće, sama kosi, a prošle godine smo nekoliko puta zvali Centar za socijalni rad u Goraždevcu i jedva izmolili da dvoje ljudi ode i pokosi joj livade kako bi imala da prehrani stado koza.
 
Obraćali smo se i predstavnicima Kancelarije za Kosmet, tražeći da joj se obezbedi zdravstvena knjižica, ali i da se skrene pažnja Srbima koje je Beograd postavio, da zaštite i pomognu ovu šezdesetčetvorogodišnju danonoćno ugnjetavanu ženu koja je na nišanu Albanaca, dojučerašnjih komšija.
 
Oni ne prezaju od toga da joj noću lupaju na vrata, da skidaju najlone s prozora koji nemaju stakla, haraju joj voćnjake, posekli su više od 50 stabala oraha i, slobodno se može reći, uzurpirali više od pet hektara njene zemlje, kojoj sama ne može da priđe.
 
"Ja odavde neću nigde, treba mi pomoć, treba mi zaštita, ali kome više da se obratim. Za ovih 15 godina obila sam mnoga vrata, obraćala se relevantnim institucijama, ali sam, izgleda, prepuštena sebi i Bogu," kazala je u telefonskom razgovoru za „Politiku” ova Srpkinja koja živi sama, nezaštićena i kojoj dan traje 24 sata: noću ne spava, dežurajući u strahu za goli život.
 
Biljana Radomirović

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.