Ničić: Političari da shvate da im je obaveza da podnose izveštaje o tome šta rade

Većina srpskih medija na Kosovu opstaje kroz projekte i donacije kojih gotovo da više i nema. Ako se sistemski ne reši pitanje finansiranja tih medija oni ne mogu dalje da opstanu. Postoje dva pravca za rešavanje problema tih medija – prvi da država Srbija prestane da se prema nekim medijima ponaša kao majka, a prema nekim kao maćeha; drugi da kanal na srpskom jeziku RTK2 konačno postane ono što Srbima na Kosovu pripada i da se preko tog kanala obezbedi regularno finansiranje kvalitetnog lokalnog programa, a samim tim i organizacija koje bi se bavile njegovom produkcijom. Ne odbacujem mogućnost da se pitanje finansiranja lokalnih medija u budućnosti bolje organizuje kroz rad Zajednice srpskih opština. Nadamo se da ćemo imati priliku i mogućnost da se kao novinarsko udruženje oglasimo povodom predloga statuta ZSO i damo naša mišljenja i predloge. Većina političara, posebno srpskih, potpuno je zatvorena prema medijima, odnosno, prema javnosti. Političari nikako da shvate da im je obaveza da javnosti, odnosno, građanima podnose izveštaje o tome šta i kako rade – poručio je u intervjuu za list Jedinstvo, predsednik Društva novinara Kosova i Metohije, Budimir Ničić. Govorio je, između ostalog, o novinarstvu, problemima sa kojima se suočavaju mediji na Kosovu i njihovom opstanku. Intervju Ničića u ovonedeljenom Jedinstvu prenosimo u celosti. 

Novinarstvo kao profesija suočeno je sa ogromnim izazovima od finansijskih do društvenih mreža koje preuzimaju funkciju koje je novinarstvo obavljalo. Šta je neophodno učuniti da novinarstvo ostane časna profesija?

Što se finansijskih problema tiče potrebno je, na neki način, obezbediti sistemsko finansiranje medija kroz projekte. Dakle, jedan od načina na čemu naše Udruženje insistira godinama je da se obavežu lokalne samouprave da svake godine izdvajaju određena sredstva za finansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa. Ono što je najvažnije u tom procesu je da o tim projektima moraju da odlučuju nezavisne komisije koje su većinski sastavljene od predstavnika novinarskih udruženja, a ne od opštinskih ili partijskih zvaničnika. Kada su društvene mreže u pitanju, one u mnogim situacijama zbunjuju javnost, jer svako može da objavi šta hoće kao vest na tim mrežama, međutim uglavnom su tradicionalni mediji još uvek ti koji imaju kredibilitet i, ono što je dobro – mislim da javnost ume da prepozna razliku između takozvanih medija, odnosno raznih portala bez impresuma, profila na društvenim mrežama i slično i tradicionalnih medija koji odgovorno rade svoj posao. 

Šta je, po Vašem mišljenju, uzrok da se sve više iz medija gubi kritička, profesionalna i nezavisna priča o najvažnijim društvenim pitanjima, a da taj posao preuzimaju tabloidi?

Loša ekonomska situacija u medijima je uzrok tih problema koje ste naveli. Ne možete od siromašnih medija očekivati da se bave ozbiljnim istraživačkim novinarstvom. Takođe, razne vrste pritisaka koje su povezane za lošom ekonomskom situacijom novinara dovode do toga da, pre svega uredništva odlučuju da se ne bave određenim temama, da ih jednostavno izbegavaju. Javne institucije su, na primer, najveći oglašivači, a bili smo svedoci, da su povlačili svoje oglase, kada bi se u određenim medijima pojavila kritika usmerena ka nekome u vlasti. To nije samo finansijski udar za tu novinu, već je i poruka svima ostalima kako se lako može ostati bez plate ako se dira u temu koja ne odgovara nekome. Sve to zajedno je dovelo do toga da mnogi novinari i odustaju od svoje profesije, da se opredeljuju za nešto drugo. Ne bih se složio sa tim da tabloidi preuzimaju taj posao, jer oni po svojoj osnovnoj karateristici, a to je da su tabloid – ne mogu taj posao da rade. 

Novinarska udruženja, stručna, medijska javnost pa i političari tvrde da je funkcija medija da budu kontrolor i korektor u društvu. Da li je tako u praksi?

Nažalost nije tako. Isto kao što smo bili svedoci ukidanja oglasa, bili smo svedoci i ukidanja emisija, odnosno da se pod različitim izgovorima odluči da se neke emisije ne emituju. Naravno, reći će mnogi, da postoje i danas neke satirične emisije u kojima se kritikuje vlast, ali satira može da ismejava realnost, ali ona ne može da zameni istrazivačke tekstove i emisije.

Kako ocenjujete saradnju i otvorenost prema medijima nosioca javnih i političkih funkcija na Kosovu i Metohiji?

Ta saradnja je jako loša i većina političara, posebno srpskih, je potpuno zatvorena prema medijima, odnosno, prema javnosti. Imamo na primer ljude koji su godinama u parlamentu Kosova, a neki čak i dva tri mandata koji se nikad nisu pojavili u nekoj TV emisiji, ili govorili za medije duže od 30 sekundi. Naše Udruženje ovde na Kosovu je pre tri godine ustanovilo (ne)priznanje Crni i Beli božur, i to dodeljujemo na kraju godine pojedincima ili predstavnicima inistitucija koji su imali najbolju saradnju sa novinarima i medijima – oni dobijaju Beli božur, a Crni božur dobijaju oni koji su bili zatvoreni prema medijima. Svake godine je broj kandidata za Crni božur mnogo veća nego za Beli i iz toga zaključujem, zapravo, da je saradnja jako loša. Političari nikako da shvate da im je obaveza da javnosti, odnosno, građanima podnose izveštaje o tome šta i kako rade. Međutim i građani su očegledno kratkog pamćenja i ne „kažnjavaju“ takve političare na izborima. Ne znam kako da drugačije protumačim to što pojedini političari koje nikad nismo čuli da nešto kažu u medijima ili videli na TV da nešto konkretno rade – godinama opstaju na političkoj sceni. 

Poseban problem je funkcionisanja srpskih elektronskih lokalnih medija na KiM. Kako vidite njihov dalji opstanak?

Većina srpskih medija na Kosovu opstaje kroz projekte i donacije kojih gotovo da više i nema. Ako se sistemski ne reši pitanje finansiranja tih medija oni ne mogu dalje da opstanu. Postoje dva pravca za rešavanje rešavanje problema tih medija. Prvi je da država Srbija prestane da se prema nekim medijima ponaša kao majka, a prema nekim kao maćeha. Dakle, Srbija preko javnog preduzeća "Mreža Most" izdvaja nekoliko miliona evra godišnje za finansiranje četiri medija na Kosovu, postavlja se pitanje zašto samo četiri – šta je sa ostalih dvadesetak elektronskih medija. Na primer uprkos značajnom novcu koji od države dobija, "Mreža Most" nije u stanju da obezbedi novinara i snimatelja koji bi za skromni honorar izveštavali iz Goraždevca, najveće srpske sredine u Metohiji, dok njihove mikrofone viđamo širom Srbije na političkim skupovima vladajućih stranaka. Drugi pravac je da kanal na srpskom jeziku RTK2 konačno postane ono što Srbima na Kosovu pripada i da se preko tog kanala obezbedi regularno finansiranje kvalitetnog lokalnog programa, a samim tim i organizacija koje bi se bavile njegovom produkcijom. 

Dosledno i dugo se UNS i DNKiM bore da RTK2 postane nezavisni srpski kanal. Verujete li da je to u skoroj budućnosti ostvarivo i da li bi sa tim bio rešen problem i lokalnih medija?

Bio bi u velikoj meri rešen problem onih medija koji proizvode kvalitetne programske sadržaje koje mogu da prodaju tom kanalu. Da li će Srbi na Kosovu dobiti nezavisni TV kanal koji im pripada to sad zavisi od političara. Što se našeg Udruženja, tiče mi smo uradili sve što je bilo u našoj nadležnosti, izborili smo se da od Martija Ahtisarija dobijemo nezavisni kanal na papiru, međutim političari su to 2012. godine upropastili, a sadašnje političare to očigledno ne zanima. Beograd takođe izgleda ne zanima, iako ima mehanizme da natera Prištinu da Srbima da kanal kakav im pripada. Ne znam šta mi više da radimo. Dva puta smo bivša predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović i ja pisali Marku Đuriću da nas primi, da mu objasnimo situaciju i predložimo kako i šta Beograd treba da radi po tom pitanju, ali na žalost evo već dve godine čekamo da nađe vremena za to. Pokušaćemo uskoro kod premijera i budućeg predsednika Aleksandra Vučića. 

Ukoliko se zakonski reguliše izdvajanje iz budžeta lokalnih samouprava za rad lokalnih medija, očekujete li da to primene i privremeni opštinski organi na Kosovu i Metohiji?

Po slovu zakona bi to trebalo da funkcioniše i ovde na KiM-u, međutim da bilo šta ti organi mogu da primene, verovatno se ne bi zvali „privremeni“, niti bi se zvali „organi“. Ako znamo da ne mogu da plate struju školama, bolnicama, bibliotekama ili da obezbede osnovne uslove za rad tih institucija, onda to dovoljno govori na kom su im mestu mediji. Ne odbacujem mogućnost da se pitanje finansiranja lokalnih medija u budućnosti bolje organizuje kroz rad Zajednice srpskih opština. Nadamo se da ćemo imati priliku i mogućnost da se kao novinarsko udruženje oglasimo povodom predloga statuta ZSO i damo naša mišljenja i predloge. 

Na KiM su stalne političke i društvene turbulencije. Koliko mediji prepoznaju javni interes u međuetničkoj komunikaciji i interkulturalnosti?

Nažalost, živimo na prostoru gde je vest ako Srbin i Albanac popiju kafu. Međutim, više je vesti o sukobima, nego o saradnji. Ako se i govori o međuetničkoj komunikaciji, onda se to radi kroz praćenje nekih multietničkih projekata gde je do saradnje došlo iz nekog interesa, a ne normalne društvene potrebe održavanja dobrosusedskih odnosa. Tu postoji i jedan objektivan problem, a to je nepoznavanje jezika sredine. Danas mladi Srbi ne znaju reč na albanskom, i obrnuto.

DN KiM nedavno je uspostavilo saradnju sa albanskim udruženjem novinara. U kojoj meri će to pospešiti medijske slobode u društvu sa nedemokrastkom tradicijom kakvo je kosovsko?

Imamo dobru saradnju sa Asocijacijom profesionalnih novinara Kosova koja okuplja albanske kolege. Naši problemi su uglavnom zajednički i jedino zajedničkom borbom i upornošću možemo nešto da postignemo. Posle naših zajedničkih inicijativa i apela, već je postignut jedan rezultat, a to je da je glavni tužilac Kosova imenovao tužioca kordinatora zaduženog samo za slučajeve koji se odnose na novinare i medije. Ne zaboravite, UNS neprestano podseća da nisu pronađene ubice, otmičari, a negde čak ni posmrtni ostaci novinara i medijskih radnika. Imamo zajedničkih 13 slučajeva od 1998. godine do 2005. i za razrešavanje tih zločina su sigurno zainteresovane i albanske kolege.